Druga strana

Hoće li nam se verovati?

Od ovog broja za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u vladi premijera Zorana Điniđića

Piše: Vlado Dragićević

Franklin Delano Ruzvelt je jednom prilikom rekao da u ljudskim životima postoji misteriozni ciklus. Nekim generacijama je dato previše, od drugih se previše očekuje, dok ova generacija ima susret sa sudbinom.

Reči američkog predsednika ponajviše odgovaraju sadašnjem trenutku. Da li smo u jednom previše dobili, pokazali neki rezultat, ili smo, možda ne našom krivicom, ostavili malo tek generaciji koja tek dolazi da se iskaže.

Sa rušenjem "barikada" zasnovanih na ideološkim temeljima, napuštanjem konfrotacionih sučeljavanja značajno su se proširila područja poklapanja interesa između država, porasla je zainteresovanost za međunarodnu saradnju usmerenu na zajedničke opasnosti-terorizma, organizovani kriminal, narkobiznis, širenje oružja za masovno uništavanje. Na bezbednosnom planu pojavio se novi pojam "protivnik-partner", pojam koji je diktirao da Služba ne može, a da ne uzima u obzir dijalektičku promenljivost međunarodne situacije.

Uz nestabilnu situaciju u regionu, rat i pokušaje da se mirnim putem dostigne po sve strane zadovoljavajuće rešenje, uspelo se u razradi, inteziviranju i proširivanju međunarodne saradnje koja je dovela i do značajnih uspeha na terenu. Nažalost, u jednom trenutku neshvatanja situacije ovi kontakti su zamrli, gotovo se ugasili, da bi, nakon demokratskih promena u zemlji, polako krenuli uzlaznom putanjom.

Paralelno sa inteziviranjem saradnje krenulo se sa pokušajima reformisanja Službe koji nikada nisu u potpunosti sprovedeni u delo. Došlo je do vrlo grube smene generacija, što je Službu ogolelo i zaustavilo u planiranom razvoju, ne dajući mogućnost mladima da steknu neophodno iskustvo.

Sa setom se sećam reči čoveka, koga mi je bila čast poznavati, akademika Jevgenija Maksimoviča Primakova, novinara, naučnika, obaveštajca, političara i državnika: "profesionalizam, odanost zemlji i posvećenost poslu". Jevgenij Maksimovič je profesionalizovao Službu, okružio se ljudima od velikog iskustva i znanja, zaustavio odliv mladih kadrova i vratio ugled i poštovanje institucija kakva je Spoljna obaveštajna služba Ruske Federacije.

Nažalost, mi izgleda nismo spremni da učimo na tuđim greškama i koristimo tuđa iskustva. Za odnos sa svetom potrebni su nam obrazovani, iskusni i do kraja profesionalizovani ljudi. Naše velike zablude da smo sposobni da radimo sve koštaće nas puno u budućnosti. Da, ova generacija ima susret sa sudbinom, a za to mora biti spremna.

Treba biti spreman i pripreman za razgovor sa svetom. Kontaktirati, sarađivati i delovati da bi nam se verovalo. Ne može se samo obećavati i misliti da vreme čini svoje i da se stvari zaboravljaju. Ne, ovo su ozbiljna vremena, vremena kada treba stvarati ozbiljne institucije, sa ozbiljnim ljudima, ljudima kojima će se verovati i koji će moći ravnopravno razgovarati sa svima.

Kao i ranije, verovatno i sada, značajan broj ljudi smatra da u komunikaciji sa drugima ne treba izlaziti van okvira "već unapređenog". U razmatranju potrebe da se, ukoliko postoji široko polje identičnih interesa sa čitavim nizom država, saradnja službi učini prirodnom i stalnom, mnogi su to sa nipodaštavanjem gledali. Smatralo se da je međunarodna saradnja "primi, saslušaj i obećaj". Izgleda da se ovako nešto i danas dešava. Umesto realne razmene podataka od obostranog interesa, sve se svodi na "primili - obavestićemo vas".

Da bi se ovako nešto iskorenilo, mora postojati tim profesionalaca koji bi o konkretnim temama mogao zauzeti stav i obavestiti drugu stranu. Naravno, u svetu više nema, a da li ih je ikada i bilo, "večnih prijateljstava", postoje samo interesi. Pa ako je već tako, onda prvenstveno treba gledati svoj interes. Međutim ovako nešto povlači za sobom i postojanje ozbiljnosti, iskustva i znanja, da bi se institucija kao Služba i država kao međunarodni subjekt, počele smatrati ozbiljnim partnerima.

Nakon tektonskih poremećaja svaka služba se suočava sa odlivom i mlađih kadrova bolje plaćenih u komercijalnom sektoru. Zbog toga mladima treba stvoriti uslove da mogu profesionalno i odano raditi svoj posao. Zato su im potrebni, pre svega materijalni uslovi, a onda i stručan i iskusan kadar koji bi ih na adekvatan način edukovao.

Kako sada stvari stoje, Službom počinju da se bave ljudi koji do sada nisu imali adekvatnog dodira sa problematikom obaveštajnog i kontraobaveštajnog rada. Da li, onda, Služba može ravnopravno razgovarati i sarađivati sa partnerima koji predstavljaju nešto u svetu. Ili će možda, ne daj bože, postati njihov puki servis. Da li će nam se početi opet verovati, ili će nas smatrati neozbiljnim. Bilo bi najgore ako bi nas u potpunosti i zaboravili. Do tada će i dalje u radu izgleda postojati unutrašnji neprijatelj, ili će se sve svesti na telefonsku centralu za prijem kojekakvih indikativnih obaveštenja.

Zarad budućnosti i nekog samopoštovanja trebalo bi pokušati da nam se veruje, jer "pokoljenja djela sude, što je čije daju svjema."