Natrag

Druga strana

Kako to rade drugi?

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića

Vlado Dragićević

Svakodnevno postajemo svedoci nakaradne kadrovske politike kojom se nipodaštava profesionalno znanje i iskustvo stečeno tokom stanovitog broja godina.
U organizovanim državama to se drugačije radi. Ovih dana je kao bomba odjeknula vest da je predsednik SAD-a, Barak Husein Obama, postavio na čelo jedne od najuticajnijih obaveštajnih službi u svetu g. Leona E. Panetta-u (Leona E. Paneta), bivšeg kongresmena i nekadašnjeg šefa kabineta predsednika Klintona.
Karijera gospodina Panetta-e počinje 1966. godine u Vašingtonu gde radi kao pomoćnik republikanskom senatoru Thomasu Kuchel-u, potom u ministarstvu za zdravstvo i obrazovanje i kancelariji za ljudska prava. Nakon izvesnog vremena provedenog u Kaliforniji, gde se bavio advokaturom, 1976. godine biva biran u kongres i postaje predsedavajući komiteta za budžet. U administraciji predsednika Klintona obavlja dužnost šefa kabineta Bele kuće, da bi nakon odlaska Klintona sa vlasti vodio politički centar na državnom univerzitetu u Kaliforniji.
Na prvi pogled neočekivana odluka, odluka kojom se na mesto Agencije dovodi osoba bez ikakvog spoljno-političkog, vojnog i obaveštajnog iskustva. I u SAD-u mišljenja su bila podeljena. Senatorka Dianne Feinstein, prva žena senatskog komiteta za obaveštajni rad, bila je protiv ove odluke, dok ju je John Deutch, nekadašnji direktora CIA, a sada profesor na Tehnološkom fakultetu u Masacusetsu podržao, rekavši da je gospodin Panetta talentovan i iskusan menadžer i osoba od velikog poštovanja u kongresu SAD.
Reklo bi se da je Administracija obolela od balkanskog virusa, te da nijedna od najmoćnijih sila u svetu nije imuna na improvizacije. Istina je, međutim, drugačija, a Barak Obama očigledno nije baš tako neiskusan predsednika kakvima ga neki predstavljaju, niti je Leona Panetta samo menadžer.
On je dugoročni saradnik američkog ministra odbrane Geits-a, dve godine je proveo na obaveštajnim zadacima u američkoj vojsci, tesno je vezan za Defence language Institute i lanac firmi u Montereey Bay koje su direktno vezane za CIA, i služe kao pokriće za njene raznorazne delatnosti koje se žele ostaviti van domašaja znatiželjne javnosti.
Dakle, američki predsednik je imao argumente za svoju odluku. Neki su mišljenja da je ovo imenovanje signal da Obama želi kompletnu političku kontrolu nad Agencijom. Možda je to i tačno, ali predsednik se na neki način ipak osigurao. Panetta neće imati kompletnu kontrolu u Agenciji. Izveštaje će podnositi penzionisanom admiralu Denis C. Blair-u, koga je Barak Obama imenovao za direktora nacionalne bezbednosti SAD, mesto ustanovljeno u 2004. godini kako bi se nadgledale operacije CIA u inostranstvu i rad 15 ostalih agencija koje sačinjavaju obaveštajnu zajednicu SAD.
Panetta ostaje menadžer, ali i čovek koji nije baš tako obaveštajno neobrazovan. Sa vrlo dobrim vezama u Kongresu i među senatorima podseća na nekadašnjeg zamenika, a potom i direktora CIA George Tennent-a. Predsednik SAD-a ovim rešava veliki problem posrnuća Agencije vezanog za nekolike neuspehe, kao što su napadi od 11. septembra, rat u Iraku, agresivan način vođenja istraga, te njenoga vraćanja na put proverenih informacija i pravih poteza.
Da li će to biti ispravno pokazaće vreme. Jedno je ipak sigurno, predsednik SAD-a je čovek smelih odluka, na prvi pogled neoubičajenih, ali duboko delotvornih.
Zato je to primer kako bi se kadrovska politika u nas mogla sprovoditi. Čelni ljudi ne moraju uvek biti potpuni profesionalci, čak sam mišljenja da u većini slučajeva to moraju biti menadžeri, ali iza sebe moraju imati tim profesionalaca.
Reforma da, ali ne po svaku cenu. Jer upravo ta cena može biti katastrofalna, kao što se to nakon demokratskih promena desilo u Češkoj.
Naša zemlja je isuviše mala i skromnih finansijskih potencijala da bi se mogla baviti eksperimentima. Krajnje je vreme da se ugledamo i primenimo rešenja ozbiljnih država. Obaveštajni rad je davno prevazišao termine "svastikinog buta" i "kljukane dinastije". Ovo su vremena modernih tehnologija, nauke i mladih i obrazovanih ljudi.
Američki predsednik je jedan od njih. Da bi vratio stvari na svoje mesto, iskoristio je iskustvo ljudi željnih da mu pomognu. Zato je odluka o ovako značajnom mestu u američkoj administraciji u nekim krugovima primljena sa zaprepašćenjem, ali samo zbog neupućenosti i pogrešne percepcije o tome šta znači obaveštajna služba, koja takođe obuhvata i formalni obrazovni proces, neformalne kulturne vrednosti, informativno-tehnološku arhitekturu, neformalne društvene i profesionalne mreže za razmenu informacija, te političke sisteme vladavine.
Zato ovo američko iskustvo možda može pomoći u kreiranju novog stila davanja šanse ljudima od profesije, mada oni, u početku i ličili na potpune diletante. Bojim se da se kod nas termin diletantizma odomaćio, a i divim se tolikoj ljudskoj hrabrosti da se prihvate nečega što zaista ne poznaju. Naša obaveštajna scena je nakon oktobarskih promena bila prepuna obaveštajnih gromada, da to postaje oružno. Tačno je da službe ne mogu biti potpuno udaljene i nezavisne od politike. Tačno je da služba predstavlja i jednu od najznačajnijih poluga vlasti. Ako je to tako, onda ne samo u njoj, već i u drugim ne manje značajnim institucijama treba promeniti nešto od pronicljivosti i mudrosti drugih.
Primer je odluka američkog predsednika. Tako to rade drugi koji znaju šta hoće, koji imaju strategiju i viziju. Treba se koristiti njihovim potezima i odlukama jer one sigurno nisu ishitrene i bez duboke procene. Ukoliko to ne budemo pokušali da razumemo, bojim se da ćemo jednog dana reći paklu: - Jesi li se napunio? Pakao će odgovoriti: - Ima li još?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane