Natrag

Nemiri

Gvadalupe - Klasni ili rasni sukob

Kolonija neće nezavisnost

Pobuna na ostrvu Gvadalupe bila je glavna tema francuskih medija tokom tri protekle sedmice. Veliki štrajk protiv skupoće života brzo se pretvorio u otvoreni antagonizam dve klase, a potom u sukob dve rase. No, zvanična vlada pokušava da minimalizuje ovaj crno-beli sukob

Mile Urošević
dopisnik iz Pariza


Belci koji su i velikoj manjini i dalje drže gotovo celokupnu ekonomiju ostrva Gvadalupe, postali su prve žrtve paljenja i pljačkanja. I dok zvanična vlada pokušava da minimalizuje ovaj crno-beli problem, sami Gvadalupeanci izvlače iz grobova duhove svojih predaka i traže nadoknadu za eks-zločine protiv čovečnosti kako je to sama Francuska 2001. godine definisala ovo poglavlje svoje istorije. Od tada je svaki 10. maj neradni dan. I tako dok Mi slavimo Vidovdan kao dan poraza protiv Turaka, Francuzi imaju praznik svoga zločina protiv čovečnosti.
Razlike su dakle monetarne prirode jer je život u raju skup a plate male za sve one koji tamo žive. Francuski državni službenici koje Pariz šalje na svoja ostrva imaju preko 30 odsto veća primanja za odvojeni život što stvara ljubomoru i zavist među stanovništvom koje broji oko 25 odsto nezaposlenih, tvrde štrajkači Gvadalupeanci.
Na ostrvu živi oko 400.000 ljudi dok je isto toliko žitelja ostrva zaposleno u Parizu i okolini, podsećaju mediji metropole, a mnogi se i otvoreno pitaju zašto Gvadalupe ne traži nezavisnost ako im nije dobro da budu Francuzi i Evropljani u isto vreme. Možda niste znali da je Gvadalupe sastavni deo Evropske unije iako je na 7.000 km od Brisela.
Gvadalupe znači nije francusko Kosovo, već više neka vrsta njihove Vojvodine. Tamo se ne gaji žito već niču banane i vile novih bogataša i zvezda šou-biza. Iako je pobuna na ivici neke ideologije razlika, ključni problem je i ovde uglavnom dolarskog karaktera, a samim tim i lova je jedino rešenje celog problema. Dokaz da je tako daju sami crnci i meležani francuske udaljene pokrajine, koji svoje ostrvo i dalje nazivaju kolonijom, a koji ni ranije, a ni sada nisu tražili nezavisnost. Naravno jer su francuske subvencije takve da im se ne isplati. Gvadalupe jeste raj na zemlji, ali se ni u raju ne živi od ljubavi, banana-splita i bistre vode toplog karibskog mora.


Mali istorijat francuske promenljive geografije

Kada neko pomene Francusku on misli na Pariz, Marsej, Nicu ili Kan. Ali Francuska je mnogo veća država od one koju vidimo na mapi. Doduše, danas je ona mnogo manje važna i snažna nego u vreme kada je vladala svetom, ali ipak ostalo je nešto. Za rubriku možda niste znali prilažem ovaj poduži spisak svih predela i država koji su nekada bili deo francuskog kolonijalnog carstva:
Kanada, Lujzijana, Florida, deo Brazila i Meksika, pa ostrva Antigua, Haiti, Martinika, San Bart, San Martan, Gvadalupe i ostala karibska ostrva. Zatim gotovo cela Afrika: Maroko, Alžir, Tunis, Gambija, Benan, Burkina Faso, Kamerun, Čad, Kongo, Gvineja, Obala Slonovače, Tanzanija, Mali, Senegal, Togo, Somalija i Južni Jemen. Tu su i veliki arhipelazi Komora, Madagaskara, Mauricijusa, Reuniona, Sejšela kao i sva okolina. Ali ni tu nije kraj liste. Francuski su bili Liban, Sirija, Laos, Vijetnam, deo južne Kine, veliki deo Indije, jedan deo Turske, a imala je svoje posede i u Tajlandu, Egiptu, Sudanu i Palestini. Od svega toga ostalo je puno uspomena i jedna večna tema: da li je kolonizacija bila više pozitivna nego negativna pojava u istoriji sveta. Francuzi su pokušali početkom ove decenije da objasne kako je bar njihova kolonizacija bila za primer. Ljudskog lika i dobrotvornog karaktera, jer je Francuska kao postojbina ljudskih prava bila majka Mara za svu sirotinju i bedu, a kao velika i svetla civilizacija obasjavala je divlje i zaostale narode svojim plamenom veka svetlosti. Ovaj tekst je trebalo da uđe u školske udžbenike, ali je završio u francuskom parlamentu gde je i izglasan praznik dana sramote, 10. maj.
Kolonijalni sistem je pao početkom pedesetih godina prošlog veka, ali Francuska ni danas nije samo na teritoriji Evrope. Sakrila je ona po neku koloniju, gde su Francuzi bili jaki i mnogobrojni, pofrancuzila je, uložila sredstva i izgradila da bi ih uvrstila u svoj legalni teritorijalni integritet pod nazivima DOM-TOM. Ovo je u prevodu nešto kao prekomorske teritorije i pokrajine. Arhipelag Tahitija i Nova Kaledonija na Pacifiku, Reunion u Indijskom okeanu, Gvajana, Gvadalupe i Martinik u Atlantiku i još nekoliko ostrva oko severnog i južnog pola su i danas u DOM-TOM-u. Naravno ovim popis francuske prekookeanske imovine nije potpuno gotov. Ako zatreba da se neki Francuz pohvali šta i gde sve ima on može da nabroji bar još desetak ostrva i vojnih baza širom sveta, od Džibutija do Artika i Antartika.


Pevaljka traži alimentaciju

Istorija samog ostrva Gvadalupe, o kome je reč u ovom članku, takođe je puna crnih rupa i neugodnih uspomena za Francuze. Ostrvo je najpre bilo špansko. Otkrio ga je i krstio kum Kristof Kolumbo 1493., a Francuzi ga uzimaju tek 1635. ratom u kome su stradali gotovo svi domoroci tipa američkih indijanaca ostrvo ostaje bez radne snage. Ostrvo je jedno vreme privatan posed nekog vlastelina Šarla Huela koji kupuje robove iz Afrike i gaju šećernu trsku. Mnogi jevrejski trgovci se tu nastanjuju, ali Luj XIV uzima ostrvo, proteruje sve Jevreje i potpisuje takozvani crni pravilnik o pravilima za robove, bolje rečeno o svim pravima robovlasnika koja se u dve reči zovu pravo na život, smrt i sve ostalo između. U 18. veku Englezi zauzimaju ostrvo i proteruju Francuze, ali se mirovnim ugovorom iz 1763. ostrvo vraća Francuzima. Godine 1848. Francuzi su među poslednjim silama sveta koje ukidaju robovlasnički poredak. Gvadalupe postaje kolonija i drži taj status sve do kraja Drugog svetskog rata. Na dan ljubavi 14. februara 1952. diže se prvi, a u leto 1967. drugi crnački ustanak koji su ugušeni u krvi od strane francuske policije. Dana 20. januara 2009. počeo je poslednji čin dekolonizacije Gvadalupe i to jednim štrajkom koji se nakon mesec dana pretvorio u sukob i odneo jedan život. Francuska se nagodila, platila koliko su tražili, pristala na 132 zahteva pobunjenika i tako odložila na neko vreme izdvajanje rajskog ostrva iz svoga carstva. Gvadalupe traži defakto veoma veliku autonomiju i druge privilegije kao što su: povećanje subvencija i investicija za privredu i zapošljavanje mladih. To bi bila neka vrsta nadoknade za tri veka robovanja.
Sa druge strane na dnevni red je postavljeno pitanje skidanja sa državnih jasli, koje priželjkuju mnogi Francuzi pogođeni svetskom krizom. Oni ne shvataju čemu još služe bivše kolonije koje ne samo da ništa ne donose nego i skupo koštaju zemlju sa tri miliona nezaposlenih mada ipak preovlađuje želja da se na ostrvu održi mir po svaku cenu. Niko ne zaboravlja brojne crnce u samom Parizu i ostalim gradovima Francuske koji su solidarni sa svojima pa i više od toga. Prilika je utoliko zgodnija za preuzimanje malo vlasti, povratak ponosa i prkosa ako ne i malo osvete jer je Amerika na nekoliko zamaha vesla pa je i efekat Obama ovde snažniji nego na drugim mestima zemljine kugle.
Problem rasizma isplivao je na površinu a sudbina naslednika belih veleposednika plantaži banana na samom ostrvu ostaje veoma kritična. Njihov položaj dominantnih sa ekskluzivnim licencama za uvoz i distribuciju bio je jedan od povoda štrajka. Dok se to pitanje ne reši u korist naslednika robova, 98 odsto stanovništva, banana i turista neće biti na rajskom ostrvu koje za svoj razvoj i zaposlenost u mnogome upravo zavisi od ova dva faktora.
U trenutku pisanja ovog teksta, par dana pre štampanja, što je slaba tačka svakog dvonedeljnika, ishod cele francuske krize nije potpuno poznat ali nije teško predvideti da će sve one privilegije kojima je Sarkozi kupio socijalni mir na Gvadalupe, biti lajt motiv ostalim Francuzima za zahteve koji slede u narednim štrajkovima. Levica je već poslala svoje lidere da ukradu seme i prepišu recept kako bi i oni uskoro isto tako mobilisali velike mase Francuza da se dignu protiv skupoće i malih plata. Ustvari da naškode Sarkoziju. Bivša kandidatkinja za Predsednika Segolen Rojal i lider ekstremne levice Bezonslo to javno priznaju. Uostalom, Francuska je zemlja poznatija po vrlo čestim i masovnim štrajkovima nego po svom siru i vinu. Narod koji je izmenio svet svojom revolucijom i postavio temelje demokratiji pa i evropskoj uniji danas je praznih džepova više okrenut svojim svakodnevnim problemima i preokupiran preživljavanjem. Nešto slično kao gospodin koji je dugo izdržavao kafansku pevačicu, a sada, kada mu traži alimentaciju, ne zna kako da je odkači.


podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane