Natrag

Predsednici

Model "narcista-lenjinista" predsednika Čavesa postaje politički hit Latinske Amerike

Viva doživotno predsedništvo!

Krhke latinoameričke demokratije neće jačati sa harizmatičnim liderima, već sa jačim institucijama i solidnom civilnom kulturom. No, brazilski predsednik Lula da Silva, kome ističe mandat sledeće godine, već je kategorično izjavio da mu ponovni izbor ne pada na pamet

Milan Balinda

Sećanja na latinoameričke desničarske diktature nisu još sasvim izbledela, ali nam taj kontinent već nudi novu viziju voljenih vođa - predsedništvo bez vremenskog ograničenja. Nakon što je referendumom u Venecueli prošlog 15. februara predsednik Ugo Čaves progurao promenu u Ustavu zemlje, kojom se određuje da ne postoji limitacija koliko puta neko može biti izabran, vrlo je moguće da se stvori takozvani "zarazni efekat", makar u delu Latinske Amerike. Nekoliko regionalnih lidera već je udvostručilo napore ka cilju da se preobrate u doživotne predsednike. Mada je Venecuela jedina latinoamerička zemlja, izuzimajući Kubu, gde je sada dozvoljeno biti izabran beskonačni broj puta, najmanje 13 zemalja sa kontinenta već je promenilo, ili je u procesu da to uradi, svoje Ustave, bilo da dozvole izbore bez limitacije, bilo da dozvole da bivši predsednici, nakon što prođe izvesno vreme, opet mogu biti izabrani.
U nekoliko latinoameričkih zemalja današnji predsednici su bivši predsednici, oni koji su već bili "penzionisani". Takav je slučaj sa predsednikom Nikaragve, Danijelom Ortegom, peruanskim Alanom Garsijom, Oskarom Ariosom iz Kostarike... Toj se grupi može pridodati i predsednica Argentine, žene bivšeg predsednika Nestora Kirčnera, za koga se tvrdi da zaista upravlja zemljom gauča. Ova lista vrlo brzo može da se proširi sa bivšim predsednikom Čilea, Eduardom Freiom, kao i sa bivšim predsednikom Urugvaja, Luisom Albertom Lakajom, budući da su vodeći kandidati svojih partija na sledećim izborima. A samo nekoliko sati nakon pobede Čavesa na referendumu, bolivijske novine citirale su jednog od partijskog lidera vladajuće strane koji je tvrdio da Boliviji može ustrebati nova promena Ustava, jer je socijalistička revolucija predsednika Eva Moralesa "politički projekt kojem bi bilo potrebno 15 do 20 godina da postigne puni uspeh".
Model "narcista-lenjinista", kako je to neko nazvao, predsednika Čavesa postaje politički hit Latinske Amerike. I ako svetska ekonomska kriza preti ogromnoj većini Latinoamerikanaca, popularni predsednici žure da utemelje svoje doživotne fotelje. Čemu toliko napora da se uvedu izbori bez ograničenja? Zato što su visoke cene sirovina napunile državne kase koje su dozvolile vladama da finansiraju nove socijalne programe i time postignu široko popularnost. Nije slučajno što se sada, pred krizom koja je na vratima, političari žure sa referendumima i izborima, pre nego što ostanu bez novca. To ne znači da hladnokrvne glave u regionu ne insistiraju na stavu da "krhke latinoameričke demokratije neće jačati sa harizmatičnim liderima, već sa jačim institucijama i solidnom civilnom kulturom". Još je Simon Bolivar, u jednom govoru od 15. februara 1819. godine, rekao: "Ništa nije toliko opasno kao ostaviti na položaju vlasti istog građanina dugo vreme. Narod bi se navikao da ga sluša, a on se navikne da vlada. To je izvor zloupotrebe i tiranije".
Kritičari Uga Čavesa i njegovog referenduma tvrde da u ovom trenutku postoje dva moguća scenarija za Venecuelu: prvi je loš, a drugi je još gori. Oba scenarija, tvrde oni, zavisi od cene sirove nafte. Nafta učestvuje u 95 odsto svih prihoda od izvoza Venecuele. Kada je Čaves stupio na vlast, 1999. godine, cena barila nafte bila je devet dolara, a tokom prošle godine u jednom trenutka ta se cena popela na rekordnih 156 dolara po barilu. To je bio ključ Čavesovog političkog uspeha. Žurka zemalja izvoznica nafte je završena. I dok raznobojni lampioni prikazuju svoje bledo lice, Čaves nastavlja da krivi domaću "oligarhiju" i "imperiju Sjedinjenih Država" za već prisutne ekonomske probleme, kao što je inflacija od 31 odsto i poskupljenje hrane od 50 odsto. Međutim, da Čaves nije dosta u pravu, on nikada i ne bi došao na vlast. Uspelo mu je samo zbog predhodnih vlastodržaca, domaće oligarhije, i "američke imperije", koji su i doveli zemlju u loše stanje, pogodno tlo za gajenje narcisiodnih političara.
Ako bi cena nafte dostigla cifru od 70 dolara po barilu, Čaves bi imao mogućnost da sledeće izbore iz 2012. godine dobije, jer kako su to neki već okarakterisali: "Venecuela nije zemlja, ona je zemlja prilepljena uz jednu industriju". Ako bi cena po barilo ostala oko 35 dolara, Čaves, da bi ostao na vlasti, morao bi upotrebiti diktatorske metode. Venecuelom bi vladao totalitarni sistem, a svi se slažu da bi to kratko trajalo, jer bi počeo građanski rat. Pre nego što bi došlo do takvog razvoja događaja, Čaves bi najverovatnije isprovocirao konflikt sa susednom Kolumbijom i pokušao da pod ratnim uslovima zavede diktaturu. Realno gledano, prvi scenario koji uključuje cenu nafte od 70 dolara, najverovatnije već sledeće godine, je verovatniji. Moglo bi se predvideti, po tom scenariju, da situacija u Venecuele neće postati mnogo lošija. Čaves će biti u stanju da sprovodi svoju "revoluciju", ali ni tada nema garancije da će pobediti na sledećim izborima.
Evo Morales, predsednik Bolivije, ima puna usta hvale za svog kolegu iz Venecuele: "Predsednik Čaves je najveći demokrata od svih jer se povinuje narodu, koji je taj koji odlučuje". Bolivijanski predsednik, komentarišući referendum u Venecueli, objasnio je da ideja nije ustanoviti jednog doživotnog predsednika, budući da je sam Čaves rekao da je moguće da on izgubi neke izbore. Morales je takođe izneo stav da ograničenje broja mandata podstiče korupciju, dajući primer funkcije gradonačelnika: "Ako neki gradonačelnik ne može ponovo da se kandiduje, vrlo je mogućno da počne da krade tokom svog prvog mandata. Ako bi mogao ponovo da se kandiduje, mogućno je da bi pošteno nastavio svoj posao". Morales, koji je postao predsednik januara 2006. godine, već je uspeo da promeni Ustav dovoljno da bi on mogao da bude izabran još jedanput. Međutim, sve indikacije govore da je plan Moralesove partije da se Ustav ponovo menja da bi uključio mogućnost ukidanja limitacije broja mandata.
Predsednik Kube, koji je prošlog meseca proslavio prvu godišnjicu svog mandata, vlada u zemlji s jednopartijskim sistemom. Raul Kastro nema glavobolje oko svog reizbora. Njega je, nakon "probnog rada", a pošto se njegov stariji brat zbog bolesti povukao sa mesta predsednika 2006. godine, izabrao kubanski parlament za predsednika Republike. Mlađi brat Kastro uveo je nekoliko zapaženih reformi u kubanski sistem. Sada Kubanci imaju slobodan pristup u hotelima, mogu da kupe mobilne telefone i DVD uređaje. Takođe su ukinute gornje granice plata koje mogu da se zarade. Kubanci, oni koji su voljni da rade više sati dnevno, mogu više i da zarade. Najavljene se i vrlo skromne agrarne reforme. Sam Raul Kastro susreo se sa 12 predsednika drugih država, a predsednici Argentine, Čilea, Ekvatora, Paname i Venecuele bili su u poseti Kubi. Predsednik Kastro je posetio Brazil, Rusiju, Alžir i Angolu. Vrlo oprezno "ispitivanje terena" odvija se i na relaciji Vašington-Havana.
Nije tajna da američki predsednik Obama namerava ukidanje nekih restrikcija, delova embarga prema Kubi. Već u sredu prošle nedelje američki Kongres predložio je liberalizaciju ograničenja putovanja na Kubu Kubanaca koji žive u Sjedinjenim Državama. Po tom predlogu Kubanci bi mogli jednom godišnje da posete svoje rođake i prijatelje, a ne samo jednom svake tri godine. Predlog je bio deo paketa zakona o domaćoj potrošnji, a očekuje se da će taj deo imati težu prođu u Senatu gde je paket upućen. Vlada Baraka Obame već je izrazila želju da olabavi restrikcije što se putovanja na Kubu tiče, ali se protivi ukidanju embarga sve dok sa na ostrvu ne izvrše suštinske demokratske promene. A na Kubi, domaći disidenti, ukoliko političke akcije vrše unutar svojih domova, nisu više na nišanu bezbednosnih snaga. Ipak, osvanuo je u Havani i jedan vrlo javni grafiti: "Vodite ludog i vratite nam bolesnog!"
Nekoliko latinoameričkih zemalja najverovatnije neće nikada imati referendum u korist "doživotnog predsednika". To se neće dogoditi ni u Meksiku ni u Kostariki. Brazilski predsednik Lula da Silva, kome ističe mandat sledeće godine, već je kategorično izjavio da mu tako nešto ne pada na pamet. Što se ostrvskih karipskih zemalja tiče, a u njih može da se uključi i centralnoamerička zemlja Belize, doživotno predsedništvo manje je verovatno, budući da su to uglavnom bivše britanske kolonije, a tako nešto ne bi bilo u skladu s britanskim demokratskim običajima. To bi moglo da se dogodi u Kolumbiji, gde je na vlasti popularni desničarski predsednik, ali bi moglo da se u budućnosti dogodi i u Salvadoru, gde je levica počela da učvršćuje svoje političke pozicije. Taman kada su sećanja na desničarske diktature u Latinskoj Americi počela da blede, ovaj nas kontinent opet iznenađije svojom bujnom maštom, svojim "magičnim realizmom".

 

Jedan čavista, koristeći lažna dokumenta, glasao je za svog predsednika šest puta. Njegovo pravo ime nije poznato. Opozicija tvrdi da je takvih bilo na hiljade. Bez sumnje, niko ne osporava pobedu Čavesa na referendumu.

 

Mogućnost za Obamu

Predsednik Venecuele Ugo Čaves ublažio je svoju retoriku kada se o vlasti u Vašingtonu tiče. Razlog za takvo ponašanje ne bi trebalo tražiti toliko o njegovom "poštovanju" novog i "drukčijeg" američkog predsednika, već u niskoj ceni nafte. Sad je momenat za stanovnika Bele kuće da ponovo uspostavi vezu sa Karakasom i na taj način približi Sjedinjene Države svojim južnim susedima. U poslednjih osam godina, zahvaljujući pogrešnoj politici predsednika Džordža V. Buša, dva kontinenta su se udaljila jedan od drugoga. Buš je kratkovidno fokusirao svoje odnose sa susedima isključivo na dve teme: trgovina drogama i terorizam.
Dan pred referendum u Venecueli Ugo Čaves je izjavio da bi bilo koji momenat bio više nego odgovarajući za razgovor između njega i Baraka Obame, uvek i kada "razgovori budu na istoj ravni". Mada je Čaves priznat kao majstor političkih manevara, njemu je jasno da bi ga popularnost američkog predsednika omela u eventualnim pokušajima da ga prikaže kao negativca.
Kako Venecuela izvozi najveću količinu svoje nafte baš u Sjedinjene Države, gde tamo to čini 10 odsto američkog uvoza nafte, Karakasu je jasno da nastupajuća teška ekonomska vremena nisu pogodna za loše odnose sa moćnim Vašingtonom.
Kako su i Obama i Čaves spremni na razgovore, vrlo je moguće da se susretnu već sledećeg 17. aprila na Trinidadu gde je zakazan Peti samit Amerika.

Ugo dvaput posetio Fidela

Nekoliko dana nakon referenduma Ugo Čaves iznenada je posetio Kubu. Tokom posete koja je trajala 24 sata, Čaves se sastao sa predsednikom Raulom Kastrom i dvaput posetio obolelog Fidela Kastra. Čavesova poseta Kubi nije bila najavljena, a nije poznato šta su se lideri iz Karakasa i Havane dogovarali. Inače, Venecuela uz pomoć specijalnih kredita dnevno prodaje Kubi 90.000 barila nafte. Sa svoje strane, Kuba je poslala par hiljada svojih lekara u Venecuelu da pomognu pre svega seoskom stanovništvu. Podaci o vojnoj saradnji između ove dve karipske zemlje nisu dostupni javnosti.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane