Natrag

Da vam ja kažem
Čelnik pokreta "Solidarnost" Milan Kamponeski tvrdi

Vladajuća klika rasipa našu budućnost

Čelnik pokreta "Solidarnost" Milan Kamponeski studirao je u Minhenu. Sada je PR menadžer "Metamor" studija za kreiranje PC 3D animacije i programiranje. Za Tabloid govori o Srbiji danas i njenoj budućnosti, ekonomskoj krizi, vlasti, predsedniku Srbije, Vojvodini, Kosovu...

Piše: Jelena Tinska

Milan Kamponeski više puta je javno iznosio svoje mišljenje o Srbiji. Kada govori o svojoj državi naglašava da Srbija ima svoju istoriju koja je imala i dobre i loše strane. U srpskoj istoriji postoje ljudi kao što su Dositej Obradović, Nikola Tesla, Ilija Kolarac, Mihajlo Pupin, Laza Paču, Stevan Sinđelić, Vuk Karadžić, kao i Đorđe Vajfert i Arčibald Rajs. Međutim, tu su i Puniša Račić, Ratko Mladić, Slobodan Milošević... Niko nema razloga da se stidi toga što je Srbin, niti bilo ko sme svoju sudbinu da stavi ispred kolektivne, ali istovremeno niko nema prava da svojata srpstvo isključujući one koji vole ovu zemlju i istoriju. Niko nema pravo da se odriče Srbije, ali niko nema prava ni da veliča kriminal i nasilje kao vrednosti koje mi poštujemo. To obe "suprotstavljene strane" našeg društva moraju da shvate. I upravo ovaj njegov stav bio je jedan od povod za ovaj interviju.

Koji su najveći izazovi sa kojima se Srbija sada suočava?

M.K.: Ekonomske krize svetskog kalibra na kraju uvek izbace na površinu i sva nerešena nacionalna pitanja. Ako se samo malo osvrnemo na period posle Velike depresije početkom 30-ih godina 20. veka biće jasno koliko je važno biti izuzetno ozbiljan i odgovoran u ovakvim situacijama, jer se ekonomski problemi, kao od šale, pretvaraju u političke.

Mislite da će kriza prouzrokovati socijalne nemire?

M.K: Između ostalog mislim i na to. Ali pitanje statuta Vojvodine, koje bi trebalo da bude normalna tema, u trenucima ekonomske krize stvara nervozu i tenzije. Za loš tajming i još lošiji način otvaranja ovog, inače gotovo rutinskog pitanja, odgovorna je kako vlast tako i opozicija: prvi bi na lažnom liberalizmu, a drugi na podsticanju neosnovanih strahova da eksploatišu pitanje autonomije Vojvodine.
Ali to je već dugo tema u Srbiji?

M.K.: Naravno sve važne teme u Srbiji su probile i zakonske, i sve druge rokove. Ali u trenutku kada je Svetska ekonomska kriza na pragu našeg društva, ta tema postaje tempirana bomba. Nemaština će svakako pokrenuti pitanje "zašto neki mogu a mi ne?".

Dakle vi ste protiv ovog predloga statuta Vojvodine?

M.K.: Ne. Mi se zalažemo za decentralizaciju i regionalizaciju, ali ne tako što dupliramo birokratiju i stvaramo novu centralnu vlast u Novom Sadu, kako bi stranački lideri mogli da zadovolje svoje kadrove. Za poreskog obveznika iz Subotice je svejedno da li se njegove pare slivaju u Beograd ili Novi Sad: one ne ostaju u Subotici. Jako je važno da se decentralizacijom niko ne oseti ugrožen. Ni građani Priboja, ni Subotice, Apatina, Kraljeva…

Pokrajinski status Vojvodine je definisan ustavom. Vi ste protiv ustava?

M.K.: Generalno gledano ovaj Ustav je jako loš. Ako samo dve godine nakon što ga je doneo sam predsednik flagrantno krši ustav, preuzimajući na sebe vođenje ekonomske i unutrašnje politike, na šta po ustavu nema pravo, postaje jasno da je ovaj Ustav kao i većina drugih zakona potpuno neprimenjiv u praksi.

Neki kažu da su postupci Borisa Tadića, kao predsednik vladajuće stranke, ustavno opravdani?

M.K.: To nije tačno. Oni nisu u skladu sa ustavom. Kakav odnos Tadić i Cvetković imaju kao članovi DS je njihova lična i stvar njihove stranke, ali kao nosioci najviših državnih funkcija moraju poštovati Ustav koji su sami napisali. Zamislite da vi ne poštujete zakon i Ustav. Onda ne morate plaćati porez ili kartu u prevozu. Dokle bi nas dovelo da se svi ponašamo kao državni vrh? Raspao bi se sistem? Ili grešim?

Kakve to veze ima sa Vojvodinom?

M.K.: Sve metode koje je koristio Milosević se ponovo vraćaju u upotrebu sa strane vladajuće većine. Nesposobnost da zauzdaju parlament rešavaju ukidanjem TV prenosa. Krši se Ustav, Tadić realno sprovodi diktaturu, opozicija se krivi za sve kao da opozicija vodi državu. A konkretno taj haos u parlamentu je posledica Tadićeve negativne selekcije, jer je očigledno da gospođa Kolundžija nema snage da vodi parlamentarnu većinu. Na vestima možete gledati uglavnom pozitivne stvari. Tipa Milorad Čavić promovisao novu "Ford Fiestu", ili Tadić poklonio Sarajevu 20.000 kubika gasa. One negativne stvari se provlače onako samo usput i sve "idu pored puta". To su Miloševićeve metode. Dovoljno je da SPC pokrene temu Statuta Vojvodine i eto nas na pragu 90-ih.

Situaciji na Balkanu tokom 90-ih je i međunarodna zajednica dosta "kumovala"?

M.K.: Slažem se da je međunarodna zajednica imala veliku ulogu i odgovornost za tu situaciju, ali stvari ne možemo posmatrati crno i belo. Kao što je u Srbiji postojao glas protiv takve politike tako je i u svetu postojalo glasova koji su bili za drugačija rešenja. Milošević je u startu imao podršku međunarodne zajednice, ali kako je vreme prolazilo svojim postupcima je sve više išao na ruku upravo onima u svetu koji su želeli da Srbija nestane.

Kada smo već kod epiloga 90-ih, da li mislite da je moguće vratiti Kosovo u granice Srbije?

M.K.: Vaše pitanje daje pola odgovora na uporno insistiranje da je Kosovo Srbija. Milošević je za jedan vrlo dug period 1999. predao Kosovo u ruke prvo NATO, a zatim i kosovskim albancima. "Vraćanje Kosova" je apstrakcija naših političara, jer mi imamo mnogo ozbiljniji problem od nezavisnosti Kosova

Koji problem?

M.K.: Albanski lideri na Kosovu su nezavisno Kosovo stvarali krvavim novcem, kriminalne albanske dijaspore. To je problem broj jedan sa Kosovom i to ne samo za Srbiju i region, već i za celu Evropu. Ja sam već govorio o tome da je ubijeno devet svedoka saradnika u procesu protiv Haradinaja pred Haškim tribunalom. Ima li jasnijeg signala da je Kosovo na dnu lestvice vladavine zakona u svetu? Evropska administracija je očigledno pred tim problemom nemoćna, a to je opet posledica prejakog uticaja albanskog podzemlja u samoj Evropi. Nama je hitno potreban državni zaokret po pitanju rešavanja problema Kosova.

U kom smislu?

M.K.: Radi naše a i bezbednosti regiona mi moramo kao glavnu temu postaviti pitanje bezbednosti na Balkanu. Zajedničku borbu protiv organizovanog kriminala, trgovine drogom, oružjem, ljudima. Kao i stanje ljudskih prava. Ne može se više o Kosovu govoriti kao o "kolevci srpskog naroda" jer to očigledno za međunarodnu zajednicu nije tema. Ali daleko od toga da treba da kažemo Kosovo je nezavisno i hajde da se sada družimo. Postoje ozbiljni problemi koji se moraju rešavati.

Onda od politike " i Kosovo i Evropa" nema ništa?

M.K.: Apsolutno. Ali ne samo da imamo problem što je Kosovo vec 10 godina faktički nezavisno od Beograda, vec imamo problem i sa evropskim integracijama. Mi ne možemo da odmrznemo primenu SSP-a jer Holandija traži Ratka Mladića, možete logično da pretpostavite kakav će stav imati pojedine države EU po pitanju srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova kao uslova za ulazak u EU. Sa druge strane da budemo objektivni Zapadni Balkan u EU može samo u paketu. Nikome iz Evrope nije do toga da rešava naše otvorene nacionalne, pogranične i druge probleme koje bi mi pojedinačno doneli u zajednicu.

I šta je rešenje?

M.K.: Regionalna saradnja, sami moramo da rešimo sve te probleme. Mi moramo da postanemo poželjan partner bilo kome u svetu sami po sebi, a ne tako što ćemo da čekamo da nam kažu "kako da budemo normalni". Sa druge strane, niz mera u regionu počev od dosledne primene CEFTE, zajedničke strategije u borbi protiv organizovanog kriminala, pa do uskalđene monetarne politike promovišu interese Srbije, stabilizujući, istovremeno, region.

A kako će na tu regionalnu saradnju uticati nadolezaća svetska ekonomska kriza?

M.K.: Prvo da da sa vratimo ne svetsku ekonomsku krizu u globalu. Kao prvo ova kriza ima mnogo dublje aspekte od problema koje su stvorile banke sa svojom nerealnom kreditnom politikom. Izlaz iz svetske ekonomske krize se može tražiti samo u spuštanju standarda građana u zapadnom delu sveta.

U kom smislu?

M.K.: Globalizacija je između ostalog donela potrebu da se ujednače prihodi građana sa zapadne strane planete koji su bili u proseku oko 2.000 evra mesečno i onih sa istočne strane odnosno Kine i Indije koji su u proseku oko 20 evra mesečno. Dok se to ne približi dovoljno, realno se kriza neće zaustaviti. A u međuvremnu velike zemlje kao Sjedinjene Države rešavaju manjak potražnje finansijskim paketima kojima posredno otkupljuje višak dobara koji se nagomilao i time pokušavaju da ujednače tržište. Mi nemamo tu mogućnost niti se nalazimo u toj situaciji ali to ne znači da ćemo se mi provući bez krize, čak naprotiv.

Vlada je donela paket ekonomskih mera zar ne?

M.K.: Paket ekonomski mera vladinog tima je najblaže rečeno neozbiljan, jer je naša situacija mnogo dramatičnija od one koju pretpostavlja taj paket mera. Taj paket mera samo produžava agoniju u nadi da će se uskoro Svet oporaviti pa će i nas povući sa sobom. Mi samo ove godine imamo potrebu za više od milijardu evra koje nemamo odakle da nađemo. I najverovatnije ćemo kao rešenje prodati neku kompaniju koja dosta vredi za male pare, jer je takvo vreme i realno je da će to što nama "gori pod nogama" neko jako dobro iskoristiti.

Mislite prodaće Telekom?

M.K.: Naravno. A po meni to ne sme nikako da se dozvoli.

Zašto?

M.K.: Zato što se tako ništa ne rešava. Zato što je to, kao što ranije pomenuo samo produžavanje agonije. Ova vlada nije donela ni jednu meru ,osim onih koje je uslovio MMF, da se ozbiljno suoči sa krizom. Oni nisu ljudi koji se informišu iz medija koje sami uređuju.

Šta time hoćete da kažete?

M.K.: Hoću da kažem da su oni izuzetno svesni kolike su razmere ove krize i koliko će ona trajati, i da rasprodajom ono malo imovine što nam je ostalo neće ništa pozitivno postići, čak naprotiv rasipaju našu budućnost jer nemaju hrabrosti i obraza da izađu pre narod i kažu istinu.

Kakvu istinu?

M.K.: Istinu da onaj Svet i standard kojem mi težimo više nije u ponudi. Da naša tranzicija ne završava u liberalnom kapitalizmu, već u nekom novom poretku koji još nema pravo ime. Mi ga zovemo Globalizacija. To znači i o tome sam govorio da svet mora da približi svoj standard. Odnosno da ga ujednači. A polovinu sveta čine Kinezi i Indijci koji u proseku rade za 20 evra mesečno. Mi ćemo kao društvo sa time morati da se suočimo ma koliko god naši političari i biznismeni zabijali glavu u pesak pred tom činjenicom.

Šta je rešenje?

M.K.: Rešenje je jako kompleksno i ja svakako ne mogu da ga dam u jednoj rečenici. Rešenje podrazumeva potpuno drugačiji pristup obrazovanju, zapošljavanju, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Da ne govorim o penzionisanju. U ovo trenutku se penzije skoro 60 odsto finansiraju od poreza koji bi mogao ostati u rukama preduzetnika da se pokreće dalje proizvodnja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane