Natrag

Vojskovođa

Vojskovođa

Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (5)

Čast se brani revolverom, a ne tužbom

Vojvoda Mišić je u svojim Uspomenama  izričito naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u penziju. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji su se kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg Obrenovića, koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao nepouzdanog oficira od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je Mišić "u brk" kazao kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin, zbog čega su i kralj i kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav

Piše: Petar Opačić

Kralj Aleksandar je poslednjih meseci svoje vladavine, činio kao vladar, neverovatne poteze. Uznemiren demonstracijama koje su izbile u Beogradu 25. marta, kralj Aleksandar je objavio proklamaciju o ukidanju Ustava iz 1901. godine i poništenju svih zakona donetih na osnovu Ustava. Zatim je vraćen na snagu Zakon o štampi iz 1881. i Zakon o opštinama iz 1866. Taj interegum trajao je svega 45 minuta: drugom kraljevom proklamacijom poništena je prva i ponovo vraćen na snagu Ustav iz 1901. Na osnovu oba akta narodno predsedništvo je bilo raspušteno, a novi izbori zakazani za 19. Maj. Tom neviđenom ujdurmom u vreme vlade generala Cincara-Markovića, kralj Aleksandar je uključio časovnik na kome su odbrojavani poslednji sati narodnog gneva koji je okončao akcijom oficira - zaverenika koji su ga, zajedno sa ženom lišili života.

Tako je, dakle, jedan neodgovoran neurotičan mlad čovek, frustriran i nezadovoljan sobom kao muškarac oženjen bezobzirnom ženom, kao drogiran pauk kidao sve oko sebe, prekidajući odnose sa roditeljima i proverenim prijateljima i tako navukao na sebe omrazu čitave zemlje i dao povod i razlog da njemu i njegovoj ženi, njegovi oficiri, koji su mu se zakleli na vernost, sabljama okončaju život. Zbog toga, osim fanatizovanih obrenovićevaca, niko nije žalio. Stoga je, sigurno, i pukovnik Mišić, imajući u vidu omrazu u javnosti prema kralju Aleksandru, mirno primio njegovu pogibiju. Međutim, zaverenici nisu zaboravili da je on sa kraljem bio blizak, pa su - bez obzira na njegove stručne i moralne kvalitete - čekali pogodan trenutak da mu slome vrat.

Nenadani napad

Udarac je došao neočekivano od osobe od koje se nije nadao, od generala Mihaila Srećkovića, koga je Živojin Mišić cenio kao izuzetno časnog čoveka. Ranije je rečeno da je Mišić bio načelnik Štaba Šumadijske divizijske oblasti kada je njen komandant bio general Srećković i to upravo kada se kralj Aleksandar proglasio punoletnim i preuzeo vlast od kraljevskih namesnika. Takođe je rečeno da su obojica mirno primila proklamaciju o tom koraku kralja Aleksandra i, prema Mišićevim beleškama, korektno su obavestili trupe o tom činu. Međutim, neki anonimni doušnik  da bi naškodio Mišiću, obavestio je generala Srećkovića da je njegov načelnik Štaba tobože obavestio kralja o njegovoj negativnoj reakciji posle prijema kraljeve pomenute proklamacije, te da je proklamaciju zgužvao, bacio pod noge, pljunuo i grdio Obrenoviće. O tome je Srećković ćutao sve do odlaska kralja Milana iz zemlje, odnosno do dana kada je postavljen za komandanta Aktivne vojske. Tada je Mišić primetio da se prema njemu Srećković ponaša hladno, pa je zatražio da izađe kod njega na raport da sazna razloge za takvo generalovo ponašanje. Srećković ga je dočekao sedeći, a na pitanje Mišića o uzrocima promene ponašanja prema njemu, Srećković je ponovio sadržaj dostave i rekao da je predao ministru vojnom tužbu za sudsko gonjenje potpukovnika Mišića i da ju je potpisao ka komandant Aktivne vojske i počasni kraljev ađutant. Pošto ga Mišić nije mogao uveriti da je to najobičnija izmišljotina, rekao mu je sledeće: "Gospodine đenerale, kada bi o meni neko tako nešto govorio, ja bi tu stvar sa njim raspravio revolverom, a ne tužbom", okrenuo se i izašao iz kancelarije. Posle dva dana, po naređenju ministra vojnog generala Dimitrija Cincara Markovića, napisao je odgovor na generalovu tužbu i kategorički zatražio da bude stavljen pod redovni vojni sud da se utvrdi ko je klevetnik:" Ja ili komandant Aktivne vojske general Srećković". Međutim, ceo predmet je otišao u arhivu, jer je i kralj podržao Mišića kome je rekao da se vrlo dobro seća njegove priče o korektnom prijemu proklamacije o njegovom preuzimanju vlasti. Svi upućeni su bili uvereni da bi Srećković izgubio parnicu, pa je - da bi se izbeglo da pukne bruka da je komandant Aktivne vojske general Srećković klevetnik - stvar prepuštena zaboravu. Čudno je bilo da je general Srećković posle sedam do osam godina od tog događaja podneo tužbu protiv potpukovnika Mišića. Na pitanje zašto to ranije nije učinio, odgovorio je da nije mogao da traži zadovoljenje na sudu sve dok se kralj Milan nalazio u zemlji budući da je Mišić bio njegov ljubimac. Na tom primeru Mišić je našao potvrdu narodne poslovice koja glasi:" Dva bez duše, treći bez glave".

Skandali

Upravo u vreme vladavine kralja Aleksandra dogodilo se više skandala ne samo u građanstvu nego i u vojsci. Upravnik Vojne akademije general stevan Pantić otpustio je iz XXVI klase 22 pitomca, među kojima i pitomca Bogdana Jovanovića koji je iz očajanja izvršio samoubistvo. Njegova majka, udovica umrlog činovnika, pokušala je atentat na generala Pantića, što je veoma uzbudilo čitavu javnost u zemlji. To je bio neposredan povod  širem pokretu mlađih oficira u vojsci koji su zahtevali da se penzionišu stariji oficiri, prem kojima nisu gajili neprijateljstvo, već su smatrali da oni svojim načinom mišljenja i ophođenja u vojsci pripadaju prošlosti. Na martovskim demonstracijama trgovačkih pomoćnika, u martu 1903, upućena je vojska da ih rastera. Međutim, oficiri i vojnici su se veoma pažljivo odnosili prema demonstrantima, koji su u znak zahvalnosti i prijateljskog držanja uniformisanih lica, uzvikivali parolu:"Živela vojska"! To je bio znak da je uspostavljen bliski odnos između vojske i naroda i da su njihove ideje bile identične u želji da se ukloni autokratski režim kralja Aleksandra. To je bio znak da vojska, koja je izgrađivana kao oslonac režima, više ne stoji iza kralja kome se zaklela na vernost.

Posle tog prećutnog sporazuma između vojske i naroda, usledio je atentat na kraljevski par između 28. i 29. Maja, po starom kalendaru, koji su ubijeni u spavaćoj sobi u dvoru, za kojima takoreći niko nije suzu pustio. U atentatu su, pored kralja Aleksandra i kraljice Drage, iste noći ubijeni predsednik vlade general Cincar Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, prvi ađutant general Lazar Petrović - Lepi Laza i trojica mlađih kraljevih ađutanata i dva kraljičina brata. Atentatore je predvodio kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, koji je slučajno ranjen za vreme upada u dvor.

Obrti

U vreme majskog prevrata Mišić je kao što je rečeno, bio na dužnosti komandanta drinske divizije oblasti u Valjevu. Vest o ubistvu kralja aleksandra i kraljice Drage uzbudila je javnost. Mada je Mišić bio u prijateljskim odnosima sa kraljem Aleksandrom, on je, kao i sav svet u Srbiji, video i osećao da je kralj, svojim neodmerenim postupcima u odnosima sa političkim strankama, čestim promenama vlade i spoljno-političkog kursa zemlje, suspenzijama Ustava i ograničenjem građanskih sloboda, a naročito posle ženidbe sa, kako se u javnosti smatralo, problematičnom udovicom znatno starijom od njega, Dragom Mašin, navukao na sebe odbojnost naroda i nepoverenje kod velikih sila. Takvim ponašanjem izazvao je nezadovoljstvo slobodoumnih političara i mlađih oficira koji su se okupili oko Đorđa Genčića i dogovorili se da ga nasilno uklone sa prestola i spase državu od propasti. Mišić je u vreme dvorskog prevrata , kao lojalan oficir, savesno obavljao svoje dužnosti komandira drinske divizijske oblasti.

Govorkanja o zaveri protiv kralja pratio je uzdržano zbog toga što je bio potpuno svestan njegovih grešaka i kao čoveka i kao vladara, ali ga je lično prijateljstvo, kao moralnog čoveka, prisiljavalo da ostane po strani. No, on je, međutim mirno primio vest o prevratu i sačuvao nerve uprkos javnim provokacijama nadobudnih pojedinaca ispred njegovog štaba u Valjevu. Štaviše, on je preduzeo sve mere da se sačuvaju mir i poredak u domenu njegove odgovornosti. Prva garnitura ljudi koja je preuzela vlast i posle prevrata, ne samo da nije imala primedbe na njegovo držanje, već mu je ukazala puno poverenje.

Posle smene na prestolu i izbora princa Petra Karađorđevića za kralja Srbije, za novog načelnika Glavnog generalštaba postavljen je generalštabni pukovik u penziji Radomir Putnik, koji se od oktobra 1896. Nalazio u "stanju pokoja" (penzionisan je) na osnovu Ukaza kralja Aleksandra po nagovoru kralja Milana koji mu se, naime, zamerio što je, pored ostalog, kao predsednik ispitne komisije za čin majora, na ispitu zbog neznanja oborio jednog kapetana, intimnog prijatelja kralja Milana, iako ga je kralj lično preporučio Putniku. Radomir je proveo sedam godina u penziji sa malim primanjima, tako da je muku mučio da bi prehranio porodicu. Posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića 1903, zaverenici su izabrali princa Petra Karađorđevića, Karađorđevog unuka za novog vladara. Tada je Putnik reaktiviran i unapređen u čin generala. Kao oficir izuzetnih sposobnosti i velikog ugleda u vojsci, Putnik je postavljen za šefa Glavnog generalštaba. Prilikom dolaska na novu dužnost postavio je kralju Petru uslov da za pomoćnika dobije pukovnika Mišića.

Kralj se složio, pa je Mišić došao u Beograd i ostao na novoj dužnosti od juna 1903. do marta 1904. kada je, bez valjanog razloga i obrazloženja, penzionisan. U svojim Uspomenama  izričito je naglasio da nikada nije saznao razlog za prerani odlazak u penziju. A, razloga nije bilo. On je, jednostavno, bio žrtva tzv. zaveritelja, tj. onih koji su se kasnije pridružili pravim zaverenicima i atentatorima na poslednjeg Obrenovića, koji su ga oklevetali kao nepopravljivog obrenovićevca, kao nepouzdanog oficira od onih koji nisu imali hrabrost ni da pomisle ono što je Mišić "u brk" kazao kralju Aleksandru povodom njegove veridbe sa Dragom Mašin, zbog čega su i Kralj i Kraljica prema njemu zauzeli rezervisan stav. Ipak on je osumnjičen od zaverenika kao obrenovićevac, morao da ode iz vojske. Mišić se tako neočekivano našao na ulici bez dinara u džepu, bez pomoći sa bilo koje strane. Obeležen je kao "crna ovca", svi su ga izbegavali. Čak i njegovi đaci sa Više škole prolazili su pored njega kao da ga nikada nisu videli. Usamljen i bespomoćan, zapao je u materijalnu bedu: šestoro čeljadi u kući, najstarija ćerka Eleonora imala je 19 godina, Olga 18, sin Radovana 17, ćerka Anđelija 15, sin Aleksandar 13 godina. Ubrzo su dve starije ćerke prispele za udaju, a novca niotkuda. Prionuo je na posao i uspeo da sredi svoje predavanje iz strategije na Višoj školi i, uz pomoć jednog čestitog štampara, objavio obimno delo pod nazivom "Strategija". Od prodaje knjige zaradio je čistih  20.000 dinara. Ali, na nesreću, udružio se sa dvojicom takođe prevremeno penzionisanih oficira i sa njima nabavio iz Nemačke novu štamparsku mašinu. Planirali su da pružaju štamparske usluge. Ali, kako su bili nevešti u tim poslovima, a i mušterije su ih izbegavale kao "bivše ljude", sam poduhvat im je propao. Znatan deo novca zarađenog od prodaje knjige Mišić je uložio u taj promašeni posao i ponovo zapao u nemaštinu.

Dostojanstvo    

U proleće 1907. pojavio se zračak nade da se Živojin Mišić iskobelja iz novčanih muka i popravi svoj neosnovano okaljani ugled u društvu. Pod pretnjom stranih država, vlada je smogla snage da, uz velike novčane naknade, penzioniše grupu starijih zaverenika, koji su ceo državni aparat držali pod svojim nadzorom. Smatrajući da su oni doveli na vlast novog vladara i vladu, ponašali su se kao stvarni gospodari u državi. Insistirali su da se u svim pitanjima državne politike poštuje njihova volja. Stavljanjem u penziju kolovođa zaverenika, vlada je mogla slobodnije da radi svoj posao i, pored ostalog, da vrati u službu sposobne ljude koji su bili odstranjeni zbog njihovog pritiska.

Tako je već u martu predsednik vlade Nikola Pašić pozvao pukovnike Živojina Mišića i Aleksandra Mašin u privatni stan na razgovor. Rekao im je da ih pozvao kao istaknute ličnosti suprotnih struja u vojsci, da se posavetuje s njima na koji način bi se moglo popraviti nezdravo stanje i otkloniti zategnuti odnosi u oficirskom koru koje su podgrevale pristalice i protivnici stare i nove dinastije. Mišić je porekao da pripada bilo kakvoj struji. Pašić je na to rekao da on o tome ne zna ništa, ali zna da ga "tako mnogi označavaju". Na kraju su Mišić i Mašin izneli zajedničko mišljenje i predloge o tome kakve bi korake trebalo preduzeti da se sredi stanje u vojsci. Pašić se složio sa njihovim mišljenjem i izjavio da će vlada "gledati da se upravo tako učini".

Zanimljivo je, međutim, da zaverenici nisu ispuštali iz vida pukovinika Mišića. Poseta predsedniku vlada obavljena je uveče, u potpunoj tajnosti,, ali već sutradan je u novinama izašla notica o tome da je jedan "bivši čovek", po mraku, ušao u kuću predsednika vlade. Iz toga se moglo zaključiti, što je još strašnije, da je i predsednik vlade bio pod prismotrom vođe zaverenika, koji nisu napuštali političku pozornicu ni posle penzionisanja.

U junu je Mišić pozvao na razgovor general Putnik, koji je u to vreme bio ministar vojni, i ponudio mu da se reaktivira. Mišić je pristao, ali uz uslov da mu se vrati pređašnji rang. Putnik mu je odgovorio da to ne može po zakonu, ali da će mu se kasnije rang popraviti, imajući pritom u vidu da je već bio pripremljen kraljev ukaz da pukovnici Mihailo Živković i stepa Stepanović, koji su i ranije bili po rangu stariji od Mišića, budu o Petrovaradanu unapređeni u čin generala. Međutim, Mišić je kategorično odbio ponudu da se vrati u službu, da mu starešina bude bilo ko od onih koji su ranije po rangu bili mlađi od njega.

Tako je Mišić sačuvao lično dostojanstvo i vratio se u svoju sirotinju. Godinu dana kasnije, sredinom 1908, posetio ga je stari prijatelj Ljubomir Radojlović i dao mu na zajam 15.000 dinara u zlatu kako bi podigao novu kuću na placu u Deligradskoj ulici broj 28. U novu kuću uselio se već prvog novembra. Od Uprave fondova dobio je zajam i vratio dug Radojloviću. Ali, uskoro je došlo vreme za udaju obeju kćerki. Nekako je, kako sam kaže, skrpio izvesnu sumu za udaju starije kćerke. Ubrzo, za udaju je pristigla i mlađa. Uprava fondova je nemilosrdno tražila uredne otplate. Pošto nije našao nikakav izlaz iz finansijskih nevolja, prodao je celo imanje u deligradskoj ulici radi isplate duga Fondu i udaje druge kćeri. Ponovo je ostao bez dinara.

(Nastaviće se)

Petar Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

 

TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane