Vojska

Da li je partnerstvo u miru sa NATO obično najamništvo srpske vojne sirotinje

Vojne igre nepostojeće armije

O položaju Vojske Srbije u novom svetskom vojno-političkom poretku, specijalno za Tabloid piše penzionisani mornarički pukovnik Milan Komar,  bivši logističar pri Generalštabu poslednje jugoslovenske armije.

Milan Komar

Ima li poreski obveznik Srbije ovih majskih dana, dok obrađuje njivu, štrajkuje u propaloj firmi ili preživljava dramu upisa svoje dece na preskupe fakultete, uopšte vremena da razmišlja na temu u kom smeru su okrenute misli, oči i uši srpske vojne elite, kako one u smb kostimima tako i one sa drečavim kravatama?
Ka Gruziji - odgovor je nedvosmislen!
A šta se to značajno i tangentno po srpsku odbrambenu stvar dešava u dalekoj zemlji monstruoznog Džugašvilija? Čime je to bivše parče velikog Sovjeta zaslužilo svu svetsku pozornost tekućih dana?
Ni tu odgovor nije komplikovan - treba znati mehanizam funkcionisanja natovske sile i samo se setiti prošlogodišnjeg udara po neuralgičnom prostoru Osetije i po tamo nastanjenom ruskom življu, a zatim po brzom ruskom odgovoru, jednoj perfektno izvedenoj i poučnoj odmazdi.
A odgovor je bio takav da ga je ceo svet video kao školski primer šamara bezobraznom đaku, ali ne i NATO, a pogotovo ne natovo kumče obesni Sakašvili, jednako nesrećan kao i zemlja mu gruzijska. Kupljen i ponižen, gurnut u igru i tragično izigran, ozbiljan na početku  i smešan na kraju. Zabolelo je to njegove mentore i da bi ga podržali (protiv koga?) priredili su mu evo najveći NATO egzercir ove godine u svetu. Sve što je poslušno poput kučića na Jap de Hop-Cup lancu tamo je da u igrokazu svi ponaosob i svi zajedno pokažu što viši stepen vazalstva i poltronstva prema Svetskoj Komori Sile.
Ali naših nema i tuga se golema razliva po Ministarstvu odbrane! Stavili su, po briselskoj dojavi šta se sprema za maj, u sve svoje agende šifru aktivnosti "gruzijski čaj". Očekivali su da će i srpska vojno-politička promisao dati svoj doprinos opštem besmislu zapadne invazije po poljima čaja na Zakavkazju.
Da ćemo i naše zvaničnike viđati po pres-centrima i poligonima, onako udubljene u fragmente virtuelnog ratovanja komponovanog u istom centru odakle su bombarderima davane koordinate gde da istresaju smrtonosne tovare bombi i uranijuma po Srbiji.
Kako će to prenemaganje u borbi protiv sveprisutnog i globalnog terorizma proći bez srpske role, kako će štab igara ceniti situaciju bez naših stratega, koliko će im nedostajati igrači iz našeg komiteta za politiku odbrane, iz srpskih centara natovske pameti. Gde će se etablirati misli svih onih partijski bahatih trčkarala iz Krunske ulice raspoređenih oko sveznajućeg, svugde prisutnog i svemoćnog ministra kao u kakvom zabavištu ili pučkoj opereti.
Koliko će sekstet vojnih ministara zemalja porođenih u agoniji velike države, biti okrnjen bez srpske vedete, kad se ono na kraju performansa budu uz šolju čaja slikali negde na stepeništu Instituta za studije ratne korektnosti, koji gle čuda, Rusi ne srušiše kad onomad zavodiše red štiteći svoje sunarodnike. Ili da nagađamo kojim će ga povodom Vrhovni mag srpske vojske poslati tamo - da prenese pozdrave i uveravanja srpskog naroda da je i nama mesto tamo, da im šapne da sačekaju malo dok nam natovske rane ne zacele, da pokaže svu svoju lojalnost i da primi novi domaći zadatak.
Dotle ćemo za lokalnu upotrebu slušati kako je transformacija vojske gotova stvar, kako je dosad urađen najrevolucionarniji korak u svim vojskama Srbije - od Maričke bitke do Preševske doline i kako je profesionalizam na pragu. A ovamo u ružnoj stvarnosti devastirane kasarne, zarđalo naoružanje, beskućnička vojna populacija i urušen odbrambeni sistem zemlje, a sve to začinjeno besprimernim paraderstvom vojnih menadžera, kako besramno sami sebe nazvaše.
Priča o srpskom vojnom profesionalizmu u današnjim okolnostima ima prizvuk nekih antologijski poznatih srpskih poslovica koje ovde i nije pristojno citirati. Hermetizuj kritičnu masu srpske vojne stvarnosti, gnječi je i mesi, dodavaj briselske začine i vašingtonske praškove, upotrebi alhemijske postupke, isperi i proglasi dobitnu formulu! Alhemičare srpskog ministarstva vojnih dela to ništa ne košta i ne boli, nema odgovornosti, a sitni su troškovi. Šta će nacija reći, koga je briga, bitno je da stižu priznanja sa adresa idola njihovih snova.
I takvu odbranu Srbije, ogoljenu do partijskog besmisla, tragičnu po mnogim indikatorima i šupljikavu gde god prstom da upreš trebalo je predstaviti na ovom gruzijskom performansu. Siledžijama i svetskim diktatorima, osvajačima tuđih teritorija, junacima koji rasturiše mesopotamsko kulturno carstvo, gladijatorima i ubicama uranijumskog tipa, nakinđurenim NATO generalima i čitavoj sviti žbira i činovnika treće klase. Da vide dokle je stiglo naše puzanje i da li kevćemo kad treba, da im se pokaže kako Srbija sporo pamti a brzo zaboravlja, i konačno da se predstave kao garnitura odanija Briselu i Vašingtonu nego Orašcu i Tekerišu.
Odbranu u kojoj je među vojnim plebsom zavladala manija učenja stranih jezika, šlihtanja na kurseve, bilo čega i bilo kada samo da je napolju, školovanja i specijalizacija, poseta sajmovima, diplomatskih pasoša. Videti bazu Avijano odakle su nam dolazili u noćne pohode svi oni fantomi i sokoli san je srpskih pilota, saslušati predavanje pomoćnih činovnika Alijanse materijal je za godišnje piarovske analize, preleteti veliku baru i slikati se sa rezervistima Ohaja vrh je generalske karijere. Sve ostalo je neuspeh, polumrak, poligonsko blato i promašena karijera.
NATO donosi radost u srpske kasarne, osvetljava naše tragične puteve i ukazuje na svetlu budućnost. Sa njima je sve lakše, njima treba dati sve, od njih ne treba ništa tražiti. Neka dođu tu na naše prostore kad su nam već na granicama, evo im naše slave, našu dušu, naša groblja. Oni će biti spas za kojim Srbija traga od nesretnog Miloša Obilića. I zato nam mila i draga vlast, ovakvim kakvi jesmo, poluslepi i mutavi, tako otvara oči i širi vidike. NATO kao raj, kao poslednja šansa, kao pribežište.
A onda su naglo reterirali shvativši ozbiljno upozorenje prijateljske i velike ruske zemlje. Srbijo, nije ti mesto tamo, među kreatorima ubilačkih poduhvata i avetima crnih potencijala, izvrnutih vojnih strategija i zlokobnih pretnji po polovinu stanovništva planete. Okani se, Srbijo, tog društva bar dok se ne definišeš na onom jedino legitimnom terenu - referendumu, pa onda sutradan: dignutih ruku i nogu u NATO, ili nikad više priču o spuštenim pantalonama. Nađi, Srbijo, meru svog angažovanja i ne srljaj jer dobro pamti srpski građanin kad pre neku godinu onaj hohštapler s Nišavu ponudi Vašingtonu 1.000 srpskih vojnika za jednokratnu upotrebu po rovovima Kandahara ili Faludže.
Šta da ovim povodom očekujemo uskoro? Žaljenje de Hop-Cupa i Brisela, note podrške iz Ohaja i orkestrirane pozdrave uspelih komšija iz Tirane i Zagreba, koji eto uđoše u to rajsko utočište. Pa zatim poziv našim MO guruima na analizu performansa, na dodelu priznanja, na naknadno ispiranje pameti. A možda nam kakav utešni hepening o pozadini gruzijskih ratnih igara prirede i u Topčideru - tu bar imaju svoje kancelarije, a Srbiju ionako već smatraju svojim poligonom.