Natrag

 

Stav

Elita

 

U svom delu ''O agresivnosti'' Konrad Lorenc je, na osnovu dugogodišnjeg istraživanja ponašanja životinjskih čopora, posebno vukova i gorila, došao do zaključka da vođa čopora uvek radi u interesu čitavog čopora, bez obzira na izvesne privilegije koje ima u životu vođe, i da se čopor uvek oslobađa sebičnog vođe koji zloupotrebljava svoju funkciju isključivo za zadovoljavanje sopstvenih prohteva. Takođe, istražujući na koji način u čoporu dolazi da smene vođa, kako počinje i kako se završava njegovo vršenje funkcije u čoporu, naučnik je otkrio da se borba za vlast u čoporu između vođe i njegovog suparnika uvek odvija na fer i korektan način, bez obzira koliko surova i okrutna borba bila, koliko izgledala opasna i smrtonosna, nijedan od boraca za presto ne prelazi granicu kojom može da povredi svog protivnika.

 

Branko Dragaš

 

U životinjskom svetu, vođa čopora nije na funkciji da bi zloupotrebljavao svoju dužnost radi nekih svojih sopstvenih prohteva i zadovoljstava, nego je on na čelu čopora kao najsposobniji i najjači koji može da predvodi i zaštiti čopor. Tako, recimo, kada dođe do neke nevolje, kada se pojavi neprijatelj koji napada čopor i koji opasno ugrožava egzistenciju čopora, vođa čopora se ne sakriva iza svoje funkcije i ne šalje u borbu svoje podanike, druge pripadnike čopora, nego se on prvi ispravi, ustane i suprotstavi neprijatelju, često žrtvujući i sopstveni život radi odbrane svoje zajednice.
Tako je u životinjskom svetu. U ljudskom svetu se mnogo toga izmenilo. Nekada nije bilo tako. Nekada su vladali neki drugi principi u zajednici. Navodim jedan primer koji sam našao u zapisima o jednom ribarskom selu u neolitu, dakle u vreme prvobitne zajednice 7.000 godina pre nove ere. To iskušavanje zajednice sam opisao u mojoj priči Tavode, koja je smeštena u zbirku priča pod nazivom Vertikala.
Sve je počelo u tom ribarskom plemenu koje je bezbrižno živelo na ostrvu u izobilju, koje se hranilo ribom, igrajući se neprekidno i radujući se životu koji im je bio podaren. U plemenu nije bilo vračeva, nego je svaki čovek imao svoj direktan odnos sa Bogom i slavio je Boga na neki svoj izabrani način. U plemenu nije bilo ni vođa, niti poglavica, već je svako u plemenu poštovao moralne principe koji su vladali i koji nisu bili napisani, nego su se podrazumevali. Tako su ribari bili lovci koji su, na svojim malim čamcima, isplovljavali i lovili ribu za čitavo pleme. Običaj je bio kod tih primitivaca, kako danas pogrdno nazivaju te naše daleke rođake, da ribari donesu svu lovinu na plemensku agoru, mali trg, gumno u sredini sela, da prospu ribu koju su ulovili na jednu gomilu i da sednu sa strane, puštajući svoje saplemenike da se prvi posluže. Tako su prvo ribu uzimali deca, trudnice, starčad, nemoćni, žene, ostali muškarci i, na kraju, lovci koji su doneli ribu. To je bio drevni običaj tih divljaka.
I to se prenosilo sa kolena na koleno. Ali, jednoga dana zajednica je stavljena pred iskušenje. Naime, nestalo je ribe. Ribolovci su se vraćali bez ulova i nije imalo šta da se podeli. I tako narednih dana. Uprkos svim zalaganjima i naprezanjima ribara, ulova nije bilo. Zajednicu je pogodila velika nevolja. Počela su umiranja od gladi. Međutim, kao u inat, ribe nije bilo. I to je trajalo danima. Grupa najhrabrijih ribara odluči da isplovi daleko na pučinu. Tamo gde niko nikada nije isplovio. Tamo gde se moralo ostati noću, jer se nisu mogli po danu vratiti. Ribari su odagnali strah i odlučno isplovili. Nisu imali drugog izbora. Nakon duge plovidbe i dugog ulova, narednog dana pronašli su ribu. Lovili su ceo dan i stavljali ulov u čamce. A onda su krenuli nazad u selo. Niko od ribara nije uzeo komad ribe. Umirali su ribari u povratku od gladi, ali niko nije uzeo ribu. Niko. Kada su došli u selo, odneli su sav ulov na gumno, seli i sačekali da se posluže svi saplemenici. Ribari su uzeli samo ono što je preostalo za njih.
To je bilo u doba divljaka. A onda je pobedila civilizacija. Nastala su razaranja prirode i masovna ubistva. Nijedna vrsta nije pobila toliko pripadnika sopstvene vrste kao što je to uradio čovek. Čovek je jedini masovni ubica u prirodi. Čovek ubija pripadnike sopstvene vrste samo zbog toga što se neko ne slaže sa njim ili ima drugačiji pogled na svet.Čovek ubija iz zadovoljstva i osvete. Savremeni čovek igra video igrice u kojima vežba kako da ubija druge pripadnike svoje vrste. Vežbe pretvara u stvarnost čim mu se ukaže prilika. Vikend ratnici, naše mirne i skromne komšije, činovnici u bankama i osiguravajućim društvima, dolazili su vikendom da iz snajpera ubijaju pokretne mete u balkanskim ratovima, da bi se u ponedeljak vraćali svome svakodnevnom dosadnom poslu.
Istorija čovečanstva se pretvorila u istoriju masovnih zločina. Pobeđivali su oni koji su uspevali više protivnika da ubiju za što kraće vreme. Vođe naroda su vodili neke svoje lične ratove, ne vodeći računa o interesima svoga naroda. Mnoge vođe su bili psihopate koji su pokušavali da se izleče, vodeći svoj narod na klanicu. Erih From je tvrdio da je velika razlika između čopora i zajednice ljudi, jer u zajednici ljudi uspostavlja se iracionalni karakter vlasti, odnosno vođe postaju najgori pripadnici zajednice. To se, kao što smo videli, u životinjskom svetu nikada ne dešava. Iracionalni karakter vlasti dovodi na čelo država najgore ljude u zajednici. Eto objašnjenja zašto su političari u svetu najgori i najveći ološ. Legendarni šef američke mafije, Laki Lućijano, koji je iz zatvora pomogao u otkrivanju ko japanskoj podmornici u njujorškom zalivu dostavlja hranu i koji je dao saglasnost da se saveznici iskrcaju na Siciliju, svojevremeno je izjavio da je mnogo lakše postati predsednik SAD, nego šef američke mafije. Ako malo bolje razmislimo, moramo se složiti sa ovim zapažanjem.
Iz svog ličnog iskustva mogu da kažem, pošto sam poslednjih dve decenije upoznao sve političke aktere naše tragedije i pošto sam rođen i odrastao u Zemunu, pa sam bio primoran da upoznam mnoge momke sa one strane zakona, kao što sam, uništavanjem moje banke, bio prinuđen da se upoznam i sa najvećim kriminalcima koji su radili za despotski režim, a bili su poslati od Mame da unište epicentar opozicije, dakle, iz tog svog ličnog iskustva mogu da kažem da su najveći ljudski ološ, čast pojedincima koje izuzimam, političari i da su, prema moralnom kodeksu, gori od kriminalaca. Zašto? Političari nemaju nikakav moral, oni su spremni na sve, ne samo krađe mandata i krađu društvenog bogatstva, nego i na politička ubistva samo da bi opstali na vlasti i po svaku cenu da produže svoj mandat, makar to bilo i na jedan dan. Političari nikakav moralni kodeks nemaju, oni su spremni da prodaju dušu Đavolu samo da bi vladali. Kao dugogodišnji bankar mislio sam da novac kvari ljude, ali nakon svega što sam doživeo, mogu otvoreno da kažem da vlast i moć najviše kvare čoveka.   
Imao sam prilike da se uverim,neposredno nakon petooktobarske kontrarevolucije kada su, nekadašnji plaćeni opozicionari, dovedeni na vlast uz logistiku stranih službi i uz pomoć kriminalaca, kako su, preko noći, političari od mekušaca i metiljavih parazita, postajali okrutni politički egzekutori koji su bili spremni da sve svoje oponente pobiju samo da se više ne vrate u kompromitujuću prošlost. Znao sam jednog vrhunskog birokratu i činovnika bivšeg režima koji je, čim je prevrat napravljen, preokrenuo i zauzevši visoko mesto u novom režimu, počeo je da me ubeđuje kako država treba da kazni i pobije sve one koji ruše državu i traže nekakvu demokratiju.
Civilizacija je doživela propast zbog takvih političara. Velika kriza je nastala upravo zbog ovakvih političara koji danas vladaju planetom. Kako objasniti da vodeći engleski političari, koji imaju godišnju platu 200.000 funti, plaćaju porno sajtove, veš, zavese i provode na račun poreskih obveznika? Šta je to? Bolest? Patologija? Kako objasniti da srpski parlamentarci planiraju da povećaju sebi dvostruko plate u trenutku kada desetine hiljada ljudi ostaje bez posla i kada 300.000 dece u Srbije gladuje ili je neuhranjeno? Kako to da objasnimo?
Na drugoj strani, kriminalci imaju nekakav kodeks. Drže se svog kodeksa i teško ga gaze. Najvažnije je da nikada ništa ne radite sa njima. Ne poslujte sa kriminalcima i ne tražite nikakvu uslugu. To su dva nedodirljiva sveta. Ako pređete tu granicu, onda ste napravili veliku grešku. Povratka  više nema. Ko uđe u to kolo, teško iz tog kola izlazi. Čelnici DOS-a to nisu shvatili. Mnogi od njih su bili presretni što su upoznali žestoke momke sa asfalta. To znam zasigurno. Zadivljeni su bili i ozareni. Godilo im je što su ih upoznali. Divili su im se oni koji nisu odrastali na ulici, koji se nikada nisu potukli, koji se nisu sa njima sportski nadmetali, koji su patili što su mangupi vodili najbolje ženske i što su imali srca i onu stvar da stave glavu tamo gde političari DOS-a nisu smeli da pošalju ni svog PR menadžera. Ako je Despot kriminalce držao vezane na uzici u dvorištu svoje vile i puštao ih da za njega i njegovu ženu, Mama su je od milja zvali kriminalci, odrade najprljavije poslove, visoki predstavnici DOS-a su kriminalce pustili u kuće i postali su pajtosi sa njima. To je bila kobna greška. Prošle nedelje je jedan dnevni list objavio zapisnike sa saslušanja onih koji su optuženi za ubistvo premijera. U tim zapisnicima svedok saradnik tvrdi da je Legija išamarao premijera. Bio sam zaprepašćen. Te 2002. godine pričalo se po Zemunu da mu je pretio, ali tvrdnja da ga je išamarao je toliko ponižavajuća da deluje zaista šokantno. Kakva je to demokratija u kojoj pripadnik specijalnih snaga, optužen za ubistvo premijera, upadne u prostoriju premijera i išamara ga? Kakav je to premijer koji to otrpi? Kakva je to država koja to dozvoljava? Kakav je to ministar policije čijeg premijera išamaraju? Zar je to politika koja treba Srbiju da odvede u evropske integracije? Šta su radili drugi srpski političari? Zašto su dozvolili da se ponizi funkcija premijera? Zašto su ćutali i pustili da se zločin desi? Kakva je to politika u kojoj dvadeset godina isti političari uništavaju svoj narod i taj narod uporno glasa za njih? Gde je kraj kriminalu i korupciji? Ko sme da se suprostavi kriminalnim političarima?
Svet se danas nalazi na prekretnici. Neoliberalni koncept je potpuno uništio svetsku privredu i zarazio opasnim virusom svetske finansije. Štampanjem dolara bez pokrića ne može se izaći iz svetske ekonomske krize. Rastom troškova iznad prihoda ne može se stabilizovati stanje u svetu. Dosadašnja politika se pokazala potpuno promašena. Problem je u tome što politika nije vođena radi očuvanja i razvoja svetske zajednice, nego radi hranjenja sujete nezrelih političkih lidera. Diletantizam i idiotizam danas caruje u politici. Umesto mudrih državnika dobili smo marketinške pajace koji obesmišljavaju ozbiljnost funkcije koju obavljaju. Ponašanje Berluskonija dobija patološke oblike, jer tako se samo mogu da ponašaju maloletni delinkventi kojima treba nadzor staratelja. Stajanje na koklici, dok se slika sa predsednikom Bušom, više govori o iskompleksiranosti Sarkozija, nego sve psihoanalitičke seanse njegove medijski popularne supruge. O glupostima Buša napravljena je antologijska zbirka. Engleski premijer Braun iz državne kase zatvara svoje lične troškove. Barak Obama je proizvod marketinških agencija za pridobijanje glasova onih koji su žrtve neoliberalnog koncepta. Pobedio je na tim glasovima, ali nastavlja da sprovodi program svojih prethodnika. Ništa se nije promenilo, samo je predsednik uvežbaniji, elokventniji i mlađi.
Naši političari su obavljanje ove važne funkcije u društvu shvatili kao svoje lične estradne nastupe. Tako oni pevaju, plešu, pričaju intimne stvari pred kamerama, cepaju drva, kupaju se u bazenima, krevelje se, svađaju, sprdaju, slikaju sa silikonskim pevaljkama i sve čine samo da se nekako dopadnu biračima. Politika je postala estrada, kič i šund. Maneken Tadić je sve podredio svojoj narcisoidnoj ličnosti. Takva marketinška obučenost, radi plasiranja i pozicioniranja sopstvene ličnosti, ne može da pokrije potpun izostanak državne strategije i vizije. Niko ne sluša kakvu gomilu praznih floskula on dnevno saopštava javnosti. Tako je, u svom poznatom maniru optuživanja svih na političkoj sceni, na glavnom odboru vladajuće stranke izjavio, kako su sve novine prenele, da su SVE političke stranke korumpirane. Šta to znači? Ako su sve stranke na političkoj sceni korumpirane, i ako je baš naglasio to - sve - to znači da je korumpirana i vladajuća stranka. To, opet, znači da je korumpiran i predsednik te stranke. To znači da je i Tadić korumpitran. Tadić predsednik države, dakle, optužuje Tadića predsednika stranke za korumpiranost. Kakva je ovo nakaradna logika? Ko je ovde lud, a ko se pravi lud?
Čemu sve ovo? Zašto sam pošao od čopora i Tavoda, a završio sa kriminalcima i političarima? Gospodo drugovi, građani Srbije, ovi političari ne mogu da nas izvuku iz sadašnje nevolje. To mora svaki građanin da shvati. Ne glasajte više za političare koji su nas uništili. Treba nam nova - ELITA. Trebaju nam ljudi koji će imati instikte vođe čopora i moralna načela divljaka. Dosta nam je marketinških kampanja, neka pobedi novi čovek. Makar to bio divljak iz neolita.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane