Natrag

Tik-tak

Okreni Devet za Deveti Krug, Dante!

Ljubica J. Tinska

 

Izabrati je ponekad nemoguće. U stvari, kad malo bolje razmislim, često je nemoguće načiniti izbor, ne zato što izbora nema, već zato što se nema "herca". Spoznati istinu o sebi i imati svoje mišljenje o bilo čemu, sigurno mogu samo najveći od nas. Pa onda imati herca i delati. Jer mi nismo samo misao, mi smo duh i telo kao jednina, mi smo božanstveni paradoks. Veoma retko božanstven. Ali kako ikada spoznati istinu koja nije promenljiva i koja se ne menja kako vetar duva, u ovom promenljivom vremenu u kome se sve ljulja na klimavim nogama. Istina. Čast. Vera. Ljubav. Život.
Da li je bolje biti promenljivi hipokrita ili zadrta volina? Kao u mačevanju, ako dođe do "kontakta sečiva" doći će i do "pogotka", jer harmonija se uspostavlja isključivo zato da bi bila narušena, no sečiva se ne smeju dodirivati ni suviše jako ni suviše slabo, jer u oba slučaja harmonija neće biti uspostavljena, dakle, neće biti ni narušena pa neće biti ni borbe, bez koje mačevanje prestaje da postoji.
Ovo je zemlja u kojoj vam lepi maniri ni u čemu neće pomoći. Zemlja u kojoj se u ceni ne ogleda vrednost. Zemlja u kojoj kodeks lepog ponašanja ne postoji. U kojoj je legalizovan kriminal. U kojoj ljudi mrze životinje i već mi se smučilo da čujem, svaki put kada se potegne priča o dramatičnoj sudbini pasa lutalica, to kako "naša deca loše žive i kako bi "to" trebalo adresirati, a ne te džukele itd", a poenta je u tome da smo nacionalno onakvi prema životinjama kakvi smo i prema svojoj deci, kakvi smo jedni prema drugima... Zastrašujuće ponekad. Pre neki dan sam videla  u ulici Tadeuša Košćuškog oca kretena kako je na sred ulice opalio šamarčinu svom malenom sinu koji nema više od tri godine.
Pre par dana dok sam pijuckala kafu na teniskim terenima, čekajući sina da završi čas, majku koja je svom sinčiću, od ne više od godinu ipo dana dala staklenu čašu da iz nje pije, dok je pušila svoju smrdljivu cigaretu ne obraćajući pažnju na dim koji udiše to malo, čisto biće, i koja mu je agresivno rekla "prestani razbiću te" kada je ručicom uporno pokazivao na nešto što je želeo sa stola, sedeći u kolicima. Džukelama kao što je ta, nikada ne bi trebalo dozvoliti da se razmnožavaju, trebalo bi ih sterilisati čim se u njima naslute psihopatske tendencije.
Na primer, juče... Moj stariji sin je došao iz škole i saopštio mi je da je verovatno polomio ruku pri padu koji je usledio usred petominutnog odmora između dva časa dok je on mahnito jurcao po učionici sa ostalim naglo izraslim, snažnim, ali infantilnim vršnjacima iz razreda. Otišao je do školskog lekara koji je odbio da ga primi jer je upravo bio "završio sa radnim vremenom" iako je bilo tek pola jedan i časovi uveliko, još uvek, u toku. Došao je kući i uputili smo se u Dom Zdravlja u samom srcu našeg velegrada. Tu, na žalost, nikoga nije bilo ko bi bio u stanju da mu snimi ruku, jer je radiolog "završio sa radnim vremenom" iako je bilo tek negde oko dva sata. Kako je bio petak, radiolog se do ponedeljka ujutro nikako ne bi mogao pojaviti.
Ne znam kako je sa drugima, ali moja se deca uglavnom razboljevaju za vikend, ili u petak posle podne. Tako je meni ljubazna doktorka predložila da odem u "Institut za majku i dete" na Novom Beogradu. Kao za inat, bila sam bez kinte u džepu, vrtela sam se razmišljajući šta da radim i prošetala malo krajem u potrazi za nekom privatnom klinikom u kojoj bi eventualno imali rendgen i čija bi usluga bila jeftinija od taksija do Instituta i nazad. Nađoh jednog pulmologa koji je želeo da mi naplati četiri hiljade "dindži" za snimak. Čoveče! I to pošto sam mu objasnila da mi je dete polomilo ruku i da Dom zdravlja nema radiologa... eh, a moj deda, lekar u penziji, kaže da nikada nije odbio pacijenta. Valjda su bila druga vremena ili se on bavio svojom profesijom iz pravih, plemenitih pobuda.
Da li je moguće da jedan snimak vredi onoliko koliko košta? I tako smo se naplaćali taksija i moj sin je dobio gips koji ga je oslobodio pismenih zadataka u jeku završnice ove školske godine. Takođe mu je osujetilo igranje tenisa, koji sam nedavno uplatila za njega na prestižnim teniskim terenima, onim istim gde sam pila kafu u neposrednoj blizini psiho-majke u kojima je cena paprena i ne smanjuje se čak ni ako se odsustvuje u letnjim mesecima i ne odrađuju se časovi koji su propušteni jer je palo dve tri kapi kiše ili je iznenada organizovan turnir i to baš u vreme kada bi trebalo da traje vaš čas od 500 dinara. Prestižni klub u kome ne postoje kamere i u kome mu je u jutarnjim časovima misteriozna ličnost ukrala mobilni telefon, patike, farmerke, majicu i torbu, dok je on igrao "gospodski beli sport". Gospodski, oh, kakva farsa!
E a baš tog dana kada su nas pokrali na terenima, grad je bio obezbeđen jer je dolazila svita iz Amerike. Bilo je baš sjajno, nigde nikoga, kao u stara dobra vremena, i baš smo taksista i ja došli do zaključka da bi bilo bolje da je čovek seo na bajs i obišao grad, ljudi bi sigurno bili ljubazni prema njemu, sjajno bi se proveo a niko ga ne bi ni prepoznao. No moj sin, koji je slušao celu priču o "vanrednom stanju i merama predostrožnosti" me je zabrinuto upitao šta ćemo da radimo ako "Onaj" ipak uspe da pobegne uprkos obezbeđenju i povredi nekog? Ha ha, pogrešno je razumeo. A možda...?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane