Natrag

Afera
Skandalozni Predlog zakona o sportu i njegove moguće posledice

Koja elita, narod se pita

Nedavno je Savez za rekreativni sport Republike Srbije uputio svim sportskim savezima dokument prepun neoborivih dokaza da je Predlog zakona o sportu  planirana diverzija masovnog sporta i smišljena akcija kako bi takozvana sportska elita bila izdvojena kao klasa za sebe, o kojoj bi brinuo državni budžet i nadležno ministarstvo. Tabloid sa dozvolom profesora Predraga Gavrilovića, predsednika Saveza za rekreativni sport i autora ove temeljne kritike, objavljuje najvažnije delove dokumenta koji razotkriva prave namere predlagača zakona.

Priredio: Aleksa Jovanović

Kao što je poznato, Ministarstvo omladine i sporta je izradilo Predlog novog zakona o sportu neposredno pred prvomajske praznike i obavestilo javnost da će Predlog biti na javnoj raspravi do 15. maja 2009. godine.
Organi Saveza za rekreativni sport Republike Srbije,  u vezi sa ponuđenim tekstom su konstatovali sledeće:
- ponuđeni tekst je urađen bez odgovarajućih analiza, kako postojećih zakonskih rešenja u zemlji i svetu, tako i bez simulacije mogućih efekata ponuđenih rešenja,
- nigde nisu navedeni problemi u sportu koji će biti prevaziđeni ponuđenim zakonskim rešenjima, uostalom kao ni uporedno pravna iskustva na kojima se ova rešenja temelje, 
- ponuđeni tekst predstavlja parcijalnu, nekritičku i nestručnu kompilaciju dostupnih domaćih i inostranih pravnih iskustava,
- ponuđena rešenja su kontradiktorna, nedorečena, konfuzna i suštinski neprimenjiva,
- tekst obiluje pravno tehničkim nepravilnostima, nedoslednostima i kontradiktornostima u pojedinačnim rešenjima,
- ponuđeni tekst kao celina demonstrira predlagačevo notorno nepoznavanje prirode organizovanja i funkcionisanja sistema sporta kao i krajnje neodgovoran i suštinski opasan odnos prema najuspešnijoj od svih privrednih i društvenih delatnosti u Srbiji.
- Nacrtom se funkcionalno ukida Sportski savez Srbije, kao osnovni oslonac sistema sporta u Republici. U kontekstu ovog prekomponovanja organizacije sistema sporta uočava se davanje posebnog statusa Olimpijskom komitetu Srbije, koji predstavlja ekspozituru inostrane organizacije koja u potpunosti kontroliše rad ove institucije (što je preduslov za njeno priznavanje od strane Međunarodnog olimpijskog komiteta), što ne dozvoljava da se ovakvoj organizaciji, što direktno, što indirektno prenose najznačajnija javna ovlašćenja.
 Šta reći na okolnost da je rekreativni sport potpuno izostavljen u ponuđenom tekstu? Ponuđeni koncept prisilnog gašenja sportskog udruženja (čl. 179.) flagrantno krši Ustavom garantovanu slobodu udruživanja, koju garantuju i ratifikovane međunarodne konvencije.
   Uvodi se, između ostalog, institut javnog konkursa za finansiranje aktivnosti u oblasti sporta. To rešenje je neprimereno prirodi organizovanja i funkcionisanja u sportu. Naime, na svim nivoima organizovanja moglo bi se pojaviti nekoliko desetina hiljada prijava, koje bi zahtevale odgovarajuću obradu i meritorno odlučivanje, koje nije moguće u postojećem sistemu državne organizacije obezbediti, što otvara prostor za politički voluntarizam i diskreciono raspolaganje budžetskim sredstvima!
Finansiranje sporta u Republici se definiše na asimetričan način u kojem sportisti sa teritorije Vojvodine imaju povlašćen status.
   Predviđa se preregistracija sportskih organizacija po modelu koji bi sasvim nepotrebno administrativno opteretio sport i nadležne državne organe, što otvara prostor za dalju birokratizaciju sistema sporta.
Tekst, takođe, prenormira oblast sporta i proizvodi birokratizaciju neprimerenu prirodi organizovanja i funkcionisanja u ovoj oblasti. Sa druge strane, čitav niz pitanja od vitalnog značaja za funkcionisanje sistema sporta i ne spominje (sprečavanja lažiranja, predupređenje neprihvatljivog ponašanja navijača, uređivanje i kontrola sudijskih organizacija, sprečavanje uspostavljanja mehanizama nasilja saveza nad klubovima, zaštita legitimnih prava sportista i sportskih radnika u postupku privatizacije, problem nastavnih planova i programa fizičkog vaspitanja, koji su očigledno nedostatni za rešavanje problema sa kojima se suočavamo u populaciji mladih, problem sportskih aktivnosti u populaciji starijih osoba, koji je u Srbiji posebno izražen itd.).
Očigledno je nastojanje Ministarstva da se jedan loš i suštinski opasan tekst po organizaciju i funkcionisanje sistema sporta u Republici, po svaku cenu što pre uputi u skupštinsku proceduru, što se između ostalog zaključuje i po neprimereno kratkom roku za javnu raspravu o jednom vrlo značajnom dokumentu i direktnom i indirektnom opstruiranju osnovnih funkcija Sportskog saveza Srbije, koji već više godina ne ostvaruje svoje osnovne funkcije u predstavljanju interesa sporta pred nadležnim državnim organima.
Svoje stavove organi Saveza za rekreativni sport Republike Srbije temelje na mnogobrojnim informacijama o značaju sportskih aktivnosti i tretmanu sporta u razvijenim zemljama sveta, od kojih posebno želimo da ukažemo na sledeće:
   Generalna skupština UNESCO  još 21.11.1978. godine donosi Međunarodnu povelju o telesnom vaspitanju kojom ovu aktivnost proglašava osnovnim pravom za sva ljudska bića, preko potrebnog za pun razvoj ličnosti (čl. 1.). Jasno je  da su vodeće institucije savremenog sveta prepoznale pravo na sportske aktivnosti kao jedno od osnovnih ljudskih prava i da mu zbog njegovog sveobuhvatnog značaja daju posebno mesto u pravnom sistemu.
   Ali, nije jasno kako u Srbiji novog veka i novog milenijuma, nakon svega što je svet priznao kao opšteprihvaćenu civilizacijsku tekovinu, ponuđenim Nacrtom Zakona o sportu flagrantno krši osnovne principe na kojima se bazira evropski koncept organizacije sporta definisan na Prvoj evropskoj sportskoj konferenciji, a posebno princip partnerstva između javnih vlasti s jedne i sportskih organizacija s druge strane!
Sudeći po rezultatima koje naši sportisti postižu na velikim međunarodnim takmičenjima srpski sport već duži niz godina pada sve niže i niže. Zvaničnici često posežu za opravdanjem u činjenici da smo društvo u tranziciji i da sport mora da deli sudbinu društva u celini.
Na žalost, ova teza je neodrživa u poređenju sa zemljama u okruženju koje u većoj ili manjoj meri dele sudbinu Srbije. Samo da podsetimo da su sportisti prethodne Jugoslavije svojim rezultatima na Olimpijskim igrama u dužem razdoblju imali uzlazan trend, koji je garantovao da bi se na Olimpijskim igrama u Atini i Pekingu Jugoslavija plasirala od 7. do 9. mesta.
U sportskim ostvarenjima prethodne Jugoslavije srpski sportisti su učestvovali sa više od 50 posto. Naša stvarnost je da je Srbija u Pekingu prema osvojenim medaljama završila deleći 62.-64. mesta. Ako bi se izvela detaljnija analiza koja bi obuhvatila broj učesnika u finalima, starost sportista, polnu strukturu, trendove i druge relevantne faktore, tek bi se tada sagledale dimenzije katastrofalnog nastupa naših sportista u Pekingu.
   O stanju fizičkih i funkcionalnih sposobnosti građana Srbije nema relevantnih informacija, pošto Republički zavod za sport duži niz godina ne izvršava u tom pogledu definisane zakonske obaveze.
Zbog toga se uvid može dobiti iz istraživanja drugih institucija kao što je Republički institut za javno zdravlje, prema kojem se deca na teritoriji Beograda nalaze pod stresom u 49.6 posto slučajeva, a emocionalni problemi se susreću u 34.3 posto slučajeva.
 U beogradskoj populaciji 24.8 posto dece puši, a 23.5 posto povremeno ili svakodnevno konzumira alkohol. Istraživanja ukazuju da 2.4 posto dece i omladine ima iskustva u konzumiranju psihoaktivnih supstanci. Sportom se u slobodno vreme bavi manje od jedne četvrtine dece. Poteškoće u pretrčavanju fudbalskog terena ima 23.7 posto dece u Beogradu. U ostatku Srbije su ovi pokazatelji još gori.
   U periodu od 2001. do 2006. godine stopa smrtnosti od bolesti srca i krvnih sudova u Srbiji porasla za 9 posto. U istom periodu su stope umiranja od bolesti uzrokovanih povišenim krvnim pritiskom porasle su za 94,3 posto, od ishemijskih bolesti srca za 20,1 posto i od cerebrovaskularnih bolesti za 6,8 posto. Stopa smrtnosti od šećerne bolesti povećala se u ovom periodu za 10 posto.
   Skorašnja analiza zastupljenosti sportskih aktivnosti u životu prosečnog Evropljanina ukazuje na činjenicu da minimum telesnih aktivnosti u svakodnevnom životu ima 91.9 posto Finaca, a da se na ovoj lestvici u Evropi na dnu nalaze Portugalci sa 40.7 posto.
Kakav primer svojoj deci daju roditelji u Srbiji, najbolje govori istraživanje Instituta za zaštitu zdravlja sprovedeno u Beogradu koje ukazuje da se majke u 13 posto, a očevi u 18.5 posto slučajeva bave fizičkim aktivnostima, dok babe i dede to rade u 6.3 posto slučajeva. Ako je ovakva situacija u gradu sa najboljom sportskom infrastrukturom i sa verovatno najvišim edukacionim nivoom građana, lako je zamisliti kako to izgleda u ostatku Srbije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane