Natrag

Lomača

Spaljena knjiga Vase Pelagića Narodna prava i dalje nepoželjna u Srbiji

 

Sluge grabljivih gospodara

Neodložna je dužnost i potreba naroda da napregne svoju silu, da povrati svoje pravo  da i on osigura sebe i svoju porodicu od sadašnjih nepravdi i bede, varalica i globadžija, ugnjetača i zlouporavljača. Koja partija i vlada nije voljna ni toliko učiniti u korist pravde i radnog naroda, nju treba smatrati kao svog protivnika i ugnjetača i eksploatatora, pa makar se vlada hvalisala da radi za mir i red, narod i otadžbinu. (list "Zanatlijski savez" br 56, oktobar 1894, Vasa Pelagić) 

 

  1. Jakovljević

 

"Mudri i pošteni državnici  i uopšte vlasnici ne samo da otklanjaju od naroda sve što bi moglo izazvati narodni gnev i pritisak, nego oni svuda i svagda kao čestite sluge velikog gospodara i tvorca sviju životnih namirnica - naroda, udešavaju  i ponašanje i svoj rad i svoje plate i sve zakone i uredbe tako da se vidi na svakom koraku da su oni narodni prijatelji i da su mu mili i dragi i odani dobru i radu. Ko tako ne radi nije prijatelj ni sebi ni narodu, ni napretku ni svom porodu, ni poštenom glasu svome ni narodnom, pa ma kako se on derao da je prijatelj naroda i napretka i ma kako uzvikivao da pripada ovoj ili onoj političkoj stranci. 
Takav racionalni preobražaj danas je za nas nužniji nego ikom drugom, jer  ko ima razuma nepomućena i oka svetla on vidi da se naš državni organizam  nalazi u opakoj bolesti, trzavici i agoniji. To je naša politička, socijalna i ekonomska bolest i beda. Za racionalno lečenje takve opake bolesti potrebni su nam posve razumni,  racionalni lekovi za život i poslovanje   pa da se koliko toliko ozdravi i uljudnije živi  napreduje." 
Ovako je pre 120 godina, 1889.  pisao narodni tribun  Vasa Pelagić od naroda slavljen, od vlasti proganjan i zatvaran u ludnicu,   u svojoj knjizi  "Narodna prava ili naše neodložne potrebe",  koja je oduzeta  i javno spaljena na Slaviji 8. marta 1890. godine, a Pelagić  uhapšen, osuđen  i krajem godine  proteran iz Srbije.

 

Amanet

 

Prema arhivskim zapisima iz tog vremena, knjiga i njeno spaljivanje  uzburkali su čitavu Srbiju, izazvali masovne proteste građana,  kritiku sudova,  naprednjačko-liberalske, kao i potonje radikalske vlasti, te tad već abdiciralog  kralja Milana Obrenovića. Po povratku iz progonstva  Pelagić je zbog  objavljivanja novih spisa i članaka u štampi, po sadržaju  sličnih  spaljenim  "Narodnim pravima" zatvoren  u ludnicu ,  potom  je osuđivan na robiju  a i umro je u požarevačkom zatvoru 25. januara 1899.godine. Punih  sto godina o spaljenim "Narodnim pravima" ništa  se nije čulo, sve do  1987., kad je Miroljub Jevtović, koji je pukim slučajem saznao za knjigu,  uspeo da pronađe  preostali primerak,  te da je reprintuje  u skromnom tiražu u svojoj "Biblioteci spaljenih knjiga". Jevtović  je naveo da je  pronašao i primerak knjige poklonjen Jaši Prodanoviću na kome piše:
"Ovo delo ostavljam u amanet prijateljima narodnim i mojim da ga preštampaju po treći put.." Pitam se, pisao je sto godina kasnije  Jevtović, kako to da niko do sada nije izvršio Pelagićev amanet?! 
Međutim, i posle  reprinta, kao zauvek  prokužena,  knjiga  "Narodna prava"  je ostala  u   dubokoj  tami. Ipak,  zaslužila je podsećanje  barem povodom  110. godišnjice  smrti  autora, tim pre   što je uz feniksovano izdanje Jevtović  objavio  i svoj  dodatak "Povesnicu  obespravljenosti"  koja, kako je   naveo,  govori  u izvesnoj meri o stradalništvu   Pelagićevom i događajima oko spaljene knjige,  s prilozima  iz  štampe, prepisima  sudsko-policijskih dokumenata, napisima  brojnih  ličnosti   iz poslednje decenije 19 veka.  
 Među  prilozima "Povesnice" je i  Pelagićev  zapis   povodom napada  na njega   zbog   "Narodnih prava", u kojem se    navodi:  "Meni nije krivo što me zbog knjige napadaju neki potplaćeni listovi austrougarski. Jer svi znamo da ona i njihovi vlasnici rade da ... Srbija ne bude ni u čemu ozarena... duhom istinske slobode... narodnog blagostanja i mira. Ona bi bila uzdanica boljih i srećnijih dana Srbinovih.. zbog svojih demokratskih .. i oslobodilačkih uredaba.. To znaju neprijatelji Srbije, pa zato snažno rade preko izdajica Srbije i slobode, da Srbiju što jače zaduže... potlačenih sloboda i narodnih prava... stagnacije , korupcije, birokracije... Potrkuša budžonosaca... /znaju da/ samo pod vladom tiranije mogu se puniti džepovi... i satirati iskreni prijatelji naroda i slobode , istine i pravde... Šabački "Liberal" traži od vlasti da knjigu zabrani i pisca kazni... Ove novinarske rugobe... vele da su "Narodna prava"  književno ruglo i sumanutost, čijeg pisca treba pre zatvoriti ili u ludnicu otpremiti... Svaki čovek nauke i prijatelj naroda vidi da su pomenuti napadači i klevetnici naše sramne i podle sluge grabljivih gospodara...  Ej, izrodi, ko vas takve rodi. Tako li se služi domovini. Tako im veli i pisac ovih redova Vasa Pelagić".    
 Sudovima, raznim državnim institucijama i uredništvima tadašnjih novina stigla su mnogobrojna  protestna pisma  građana zbog sudskog progona Pelagića i spaljivanja knjige. U   listu  "Narodna misao" u martu 1890.,  objavljen je  jedan  kritički komentar  da je spaljivanjem te knjige "dat sjajan  dokaz da je Srbija zemlja napretka jer je već pošla u-srednji vek", s ciničnom opaskom: "Kako bi bilo da se i Pelagić spali? Bar onda policija ne bi imala muke s njegovim knjigama?"
Delovodni protokol br. 217 od 23. decembra 1889. kazuje  da je  Pelagićevu knjigu  "Narodna prava" zabranila  Uprava varoši Beograda , a pisca   tužila za uvredu kraljevskog veličanstva.  Pelagić je uhapšen, ali su advokat Kosta Špartalj i štampar Nikolić 13. januara 1890,  dali jemstvo za njega da se brani sa slobode.  Sud varoši Beograda je  našao   da Pelagić ne može službeno biti optužen za uvredu bivšeg  kralja  Milana, ali  je optužen za rasturanje zabranjenih knjiga.

 

Na udaru vlasti

 

 "Male novine" 8. septembra 1890.,  saznaju da je Pelagić  prethodne   noći uhapšen u svom stanu, a već se u napisu od 9. septembra  navodi da je Pelagić proteran u Bugarsku, i to nedelju dana pre izbora, nakon što su vlasti  saznale da je  zbog omiljenosti u narodu  kandidovan za poslanika u Rudničkom okrugu.  Tri meseca kasnije štampa  prenosi  da  je 16. decembra 1890. bugarska vlast  proterala Pelagića  u Srbiju, ali da su  ga  u Topčideru dočekali   žandarmi i ponovo proterali preko bugarske  granice u Caribrod.  Tada poslanik za varoš Smederevo  Petar Maksimović  podnosi  interpelaciju kojom  traži da mu ministar   unutrašnjih dela odgovori da li je književnik  Pelagić proteran iz Srbije, da li po  naredbi ministrovoj ili nekog nižeg činovnika  i čime se to objašnjava s obzirom da se takva naredba kosi sa Ustavom. Posle interpelacije  mu se  odobrava boravak u Srbiji, a  već 1892. objavljuje "Enciklopediju o značenju  reči i izraza". U tom rečniku, na primer, u objašnjenju  termina -birokratizam-činovništvo, Pelagić  veli: "Gdi se činovništvo odomaćilo kao zasebna klasa ono je pijavica  koja sisa krv i sok naroda, ono je grč na narodnom telu, ono je kao bolest sušica koja malo po malo smanjuje telo, energiju duhovni polet naroda, ono je večni drug i branič tiranina i globadžijama narodnim i trajni uništitelj istine i pravde, naroda i stvarnog progresa. Birokratizam je otrovni čir na telu i mozgu naroda". Izraz-dresirati-tumači: "dresirati se kaže kad se deca ili narod uče da misle i rade mozgom svojih starešina, a ne svojom glavom".  Objavljuje članke  "Srbijo napred!  Pobeda  je na tvojoj strani, a zatim "Novi grobari Srbije i srpstva".
U novinama od  11. marta 1893., osvanuli su tekstovi da je Pelagića  jedne večeri  pred stanom napao neki aramija  s namerom da ga premlati, ali da se desilo obrnuto. Dan posle napada Pelagića je  žandarm ljubazno pozvao  da svrati u terazijski kvart, a potom  je upućen na Vračar, pa u Kapetaniju, odakle je  odvučen   u ludnicu i oglašen duševno obolelim. Iz ludnice  ga je  već  3. aprila oteo narod, oko tri hiljade građana i studenata  koji su uz zviždanje, oštre proteste i pretnje  gađali  kamenicama glavnu kancelariju, a  kad im se obratio upravnik ludnice  doktor Milan Vasić,  govoreći da je Pelagić baš tog jutra pušten, nisu mu poverovali, već su   provalili u ludnicu i izneli Pelagića na rukama, kličući. "Živeo" i  "Slava ti".  Prema  istom članku  iz novina "Zanatlijski savez",   posle je  povorka građana s Pelagićem napravila  demonstracije ispred  kuća   namesnika Jovana Ristića i generala Velimirkovića koje su zasuli kamenicama.
U  martu 1893. Pelagić je  tužio sudu i Ministarstvu unutrašnjih dela Pavla Denića, upravnika varoši Beograda kao i upravnika ludnice dr   Vasića zbog toga što su ga "zdrava i prava zatvorili u ludnicu". Sud je odbio da razmatra njegovu tužbu, a čitav predmet je stavljen ad  akta.
Već  1894. godine, zbog teksta "Radni narod je sila rasparčana"  Pelagić ponovo biva optužen, tada  "zbog štamparskog prestupa", a  broj 56 lista  "Zanatlijski savez" iz oktobra te godine  bio je  zabranjen.  Zbog objavljivanja njegove nepotpisane  pesme  inkriminisanih stihova "Ustaj seljo, ustaj rode da se spasiš od gospode",  optužen je i urednik "Zanatlijskog saveza"  Vlada  Ristanović koji se na sudu   branio da ne zna  ko je autor pesme, već   da je preštampao iz "Malih novina".          
Na saslušanju pred sudom 20. oktobra 1894. godine, Pelagić je priznao  da je autor teksta "Radni narod je sila rasparčana", a tri  dana kasnije je  na suđenju pred  Sudom varoši Beograd,  izjavio da  će kako god mu sudili "strogo ili naučno", i dalje ponosno raditi  i žrtve podnositi za  ostvarenje prava naroda, oslobođenje  od svakog ekonomskog i političkog zla i pritiska radi stvaranja na zemlji  carstva naprednog i političkog blagostanja i carstva jednakosti ,slobode, mira i međusobne solidarnosti".
-Može biti, gospodo sudije, da ćete me za ovakvu ispovest strožije suditi, ali vjerujte da mi je milije kada me birkoratsko-buržoaska-paragrafska pravda osuđuje i kazni, negoli da me dariva svojim nagradama i počastima. Za mene je najveća počast raditi i umrijeti u službi istine i pravde...  - kazao je pred sudom  Pelagić.  Osuđen je na četiri meseca zatvora i 200 dinara novčane kazne.  Urednik Ristanović je osuđen na novčanu kaznu 100 dinara.
U novembru  1895,  Načelstvo Okruga podrinjskog optužilo je  Pelagića za rasturanje  knjige "Spas Srbije" i "Socijalsitički katihizis" , pa je i  zbog toga osuđen.

 

Tužba

 

Uprava grada Beograda  9. maja 1896. podnosi tužbu   sudu varoši  Beogradu protiv njega  zbog brošure "Ko je prestupnik i buntovnik i ko ruši red, mir, imanje, moral, veru i familiju" i drugih spisa.  U tužbi navode da "Pelagić napada monarhistički sistem vladavine , ustavna prava vladalačka, Njegovo Kraljevsko Veličanstvo  kralja izlaže podsmehu i prezrenju, napada na državne ustanove i uređenja zemaljska, građanske i vojne vlasti, crkvu, privatnu svojinu, a javno  pravda i hvali dela zločina i prestupa, dražeći narod i pozivajući ga da ustane protiv vladara i vlasti, te da na taj način ostvari zakon socijalističke pravde".  Narednog dana ponovo ga  hapse , a na sudsko rešenje kojim mu je  određen pritvor Pelagić je svojeručno  dopisao: "Milo mi je što me je sud stavio u aps za ono delo za koje bi ljudi od nauke dali nagradu, zato što su ukazani uzroci, koji kad se otklone onim načinom, onda ne bi bilo ni prestupnika ni zločinaca. Milo mi je što se ovim načinom pokazuje duh i inteligencija naših predstavnika i čuvara pravde".    
 Na suđenju koje je održano 5. juna 1896. godine, tužbu ju zastupao državni tužilac Milan Popović, a Pelagića su branili advokati Nikola Nikolić i Kosta Špartalj. Odbrana koju je tada izneo prvo je bila objavljena   na bugarskom, a  potom  i na srpskom jeziku pod nazivom "Druga Pelagićeva odbrana".       
 "Gospodo sudije, iako se zna da veličinu današnje nauke i kulture svjetske nije stvorila ugnjetačka cenzura i policijsko-sudski pritisak, sa njihovim vladarskim i božanskim, nebeskim i zemaljskim autoritetima i prerogativima, nego da su svu tu veličinu ljudske nauke i kulture , kojom se i najcrnji despot hvalisavo razmeće, stvorili sinovi slobode i kritike i odvažni propovjednici istine i pravde-oni sinovi slobode i nauke , koji budiše, osvješćivaše i upućivaše  ugnjetene, orabljene i zaglupljene ljude i narode da potisnu i unište postojeće nepravde... Iako je sud narodnog mišljenja kao i sva ozbiljnija kritika potvrdila neoboriv fakat da su knjige moje kao i sve druge sa takvim poukama i načelima, vršile i jednako vrše djelo narodnog obavještavanja i prosvještenja, sokoljenja i unapređivanja, i da one vode na put istine i pravde, rada i blagostanja privrednog, zdravstvenog, prosvjetnog, političkog i naučno moralnog, iako znamo da je sve pomenuto potpuna istina, kao i to da svega pomenutog treba našem narodu kao ozeblom sunca i gladnom hljeba-velim iako je to sve sušta istina, opet je Sud, po zahtjevu policije, odobrio zabranu i stavio pod sud moja najnovija djela...
Čudno je  doista da se moćna državna sprema i njena bezbrojna sredstva boje jednog sirotog pisca , te time pokazuju da sam ja krupna društvena sila, a oni besilje...
Dalje, gospodo sudije, optužen sam za "uvredu njegovog veličanstva". Ko je čitao ovu knjigu i druga moja djela, on zna da ja uvijek odajem poštu svakom korisnom veličanstvu. Ja se oduševljavam veličanstvom željeznih mostova i drugim uzornim građevinama. Ja pozdravljam veličanstvo valjano obrađenih i željno naprednih raznih žita i drugih usjeva. Ja sam izjavljivao i izjavljujem osobitu i srdačnu poštu svim tim veličanstvima radnog naroda...
Ali, reći će tužioci moji, da oni razumiju uvredu kralja Aleksandra. Eto, gospodo sudije, pred vama stoji optužena knjiga , pročitajte je i uvjerićete se da ja ni  u njoj ni u rečenom članku  nigdje ne spominjem ime kralja Aleksandra".   
Ovog puta Pelagić je po ko zna koji put u životu  osuđen na višegodišnju robiju, na četiri  godine zatvora "za uvredu veličanstva po četiri paragrafa" i oteran na robiju. U požarevačkom zatvoru  Pelagić piše predgovor za svoju knjigu "Narodni učitelj".
"Ja sam već jako oronuo zdravljem. Nije ni šala pola moga veka proveo sam  po tamnicama, a i danas se nalazim u požarevačkom kaznenom zavodu... Pozdravljam moje stare poznanike i prijatelje, želeći da se koriste ovom knjigom, te da joj uvek sačuvaju onu ljubav kojom su je presretali". Umro  je 25. januara 1899. godine.
Jovan Skerlić je zapisao da je  Pelagić  u zimu 1899, pao u bolesničku postelju iz koje se više nije digao: "Sve molbe za pomilovanje nisu pomogle:  kralj Milan je hteo da stari borac za slobodu umre u tamnici."

 

Nezavisnost

 

 Kakve je sve "inkriminisane misli" Pelagić zapisao  u "Narodnim pravima", zbog čega  je  za ceo   tiraž knjige  raspaljena  lomača  na  Slaviji?
"Da bi naš narod mogao otkloniti bar neke nesreće i opasnosti koje mu takoreći vise o glavi i grabljivo kolo igraju po njegovoj imovini, rodbini i kesi i da bi prirodnim korakom  napredovao i odgovarao glasu potreba čovekovih i zahtevima nauke i progresa, treba da ostvari bar ono što se u ovom spisu, u ovom istinskom i životnom glasu potreba narodnih označena. Jer  će se i tim dobitkom dignuti mnoge kužne poluge koje danas pritiskaju i dave narodnu glavu, zaradu , imovinu, snagu, slogu, prosvetu, napredak i utrobu i slavu Srbije i srpstva. A ti lekovi, koji mogu mloge i mloge nesreće i političke i ekonomske bolesti naše otkloniti i izlečiti, evo ovi su, koje usput izlažemo", napisao je Pelagić.
Dalje je u knjizi u  36  tačka  izneo te  lekove  "narodna prava i zahteve  političko privrednih potreba narodnih"  za   reformu  svih segmenata vlasti i društva. Na prvom mestu je Pelagić  naveo narodno pravo i potrebu da se  ujemči neograničeni suverenitet, nezavisnost  i zakonodavna vlast velikoj  i običnoj Narodnoj skupštini. "Jer, bez toga ona služi na štetu i sramotu narodnu. Ona ne sme i dalje ostati tako zavisna, ograničena bespravna, udvoričava i ponižena. Sve zakonodavne predloge donosi sama Skupština - njeni odbori. Može  vlada podneti predlog, ali ne mora biti primljen". Tražio  je  da se  ustanovi  pravo za sve punoletne državljane Srbije "da biraju i budu izabarani, ne gledajući na njegovo imovno stanje i plaćanje poreza". Zahtevao je da se uzakoni  potpuna sloboda   štampe i reči, potpunu dekriminalizaciju klevete i uvrede. To,  pisao  je Pelagić, traži glas nauke, progresa, glas životnih narodnih potreba, jer je  slobodna štampa najjača činjenica za širenje  i odomaćivanje pravednih istinitih i naprednih ideja i razmenjivanja misli i osećaja, pa  zato treba da u zakonu i društvenim  običajima bude uzvišenija od sviju vlada, vlasti, vladara, privilegija i svetinja. "Zabraniti  i kazniti treba samo ono delo koje kleveta, ruži i izdaje Srbiju i njen narod. Sve drugo  neka ide bez smetnje i suđenja... Ne zaboravimo niđe i nikada da glas razuma veli da je jeftinije ukinuti nepravde društvene, negoli večito kažnjavati ljude zato što istinski i pravedno pišu i govore...
Narod nije dužan i više neće da plaća  činovnike, upravnike  sudije, advokate, stražare i razne apsane i robijašnice zbog toga što se našao neko da se na nekog drugog s pravom ili bez prava baci  blatom. Narod je dosta učinio kad je u zakon stavio tačku- svaki urednik novina i časopisa mora primiti i pečatiti odbranu napadnute osobe, onoliko koliki je bio napadaj, ili duplo veći i staviti je na isto mesto u listu, gde je napadaj stavljen bio. Ako to ne učini u toku 5 dana od predaje rukopisa, vlast će zatvoriti uredništvo i  zabraniti izdavanje lista. Pri tome setimo se da su kroz sve vekove svi bolji ljudi tražili za svaki narod to prirodno pravo njegovo, pravo na slobodno iskazivanje istinite, pravične misli, ideje. To su činili i sami vladari koji imadoše više razuma i poštenja od drugih". Zahtevao je reformu školstva, zdravstva, sudstva, vojske, unapređenje razvoja privrede, pravednu i široku socijalnu zaštitu svih kategorija stanovništva, te  da se "utvrdi osobiti zakon za boljitak i prava sviju radnika zanatlijskih i slugaških, naročito za one radionice i fabrike gde se izrađuju stvari od  hemijskih  i otrovnih materija"... 
U jednoj od tačaka je izneo koncept decentralizacije vlasti, tražeći da se sve  nadležnosti  koje se tiču rešavanja svakodnevnih životnih  potreba građana na lokalnom niovu, prenesu na lokalne institucije. Tražio je Pelagić  da se ukine smrtna kazna i okovi, kao i da se "sistem robijaško apsanski" u zatvorima pretvori u radionice i poučne škole, te da se ozakoni da sudije  nadoknade dangubu i povredu časti svakome onom za koga se dokaže da je nepravedno zatvoren i osuđen. Za državne funkcionere, službenike i činovnike koji  počine finansijske malverzacije s novcima narodne kase, kao i za one koji sude po mitu i pristrasno, tražio je kaznu doživotnog  društveno korisnog  rada, kako navodi, "da privređuju i sebi i državi i deci svojoj".  Zahtevao je da se odredi deseti deo budžeta "za potpomaganje narodne domaće privrede",  ukine monopol duvana i uvede taksa. Kao jednu od narodnih potreba izneo je  koncept  da se u svakom srezu ili okrugu osnuje državna okružna banka i štedionica koja bi  davala  narodu zajam do maksimalnih pet posto kamate godišnje, te da se zakonom propiše "obaveza vlade da iz narodne kase ulaže u okružnu banku koliko bude iziskivala narodna potreba". Tražio je da se "spoljna politika Srbije udesi tako da  što pre ujedini sve Srbe u jednu celinu i da ojačava bratske odnose i saveze sa braćom Hrvatima, Kranjcima, Bugarima i Rusima, živeći solidarno i sa svim drugim narodima kojima je stalo do međunarodne solidarnosti".  Zbog  vraćanja  državnog duga  Srbije od  300 miliona dinara na koji je godišnje u zlatu plaćano 20 miliona dinara kamate, te  unapređenja  razvoja  privrede i rešavanja  socijalne bede,  Pelagić je tražio uvođenje  mera   suzbijanja rasipanja  novca iz narodne kase, te da se za vraćanje državnog duga  od kraljevske plate godišnje  oduzima značajan deo. Zahtevao  je da se za polovinu smanji broj činovnika  po svim strukturama,  smanje  plate  svih  državnih nameštenika  koje su veće od tri učiteljske plate, zabrani primanje  više od  jedne plate iz narodne kase i  ukinu brojne nepotrebne privilegije i dodaci, te  da vlastodršci  i bogataši  od svog novca, a ne iz narodne kase, finansiraju  manifestacije zabavnog sadržaja  koje se organizuju  na državnom nivou .  Predložio je  donošenje  zakona kojim bi se zabranilo rasipanje  iz narodne kase  za raskošno uređivanje funkcionerskih  kabineta i kancelarija, te da se  svim državnim nameštenicima koji imaju  velike službene plate ili bogataške rente ne daje puna penzija već  maksimalno u iznosu prosečne službeničke  plate u državi.  Predložio je i zakon o zabrani prenošenja  imovine koja je nesrazmerna legalnim prihodima  na ženu ili drugog koga, jer,  obrazlaže Pelagić,  "bezbrojni fini lopovi pokradu i prevare ovim ili onim načinom ili državnu ili opštinsku kasu ili privatne poverioce, pa pri istrazi prenesu imanja na ženu ili drugog koga, te time svoju prevaru i krađu osiguraju od  oduzimanja i prodaje". Zahtevao  je da se plaćanja godišnjeg poreza oslobodi svaka sirotinjska zemljoradnička i zanatlijska  porodica koja pretrpi štetu usled prirodne nepogode, te da  se    se siromašnim domaćinstvima zbog  bilo kakvog duga, kao i neplaćenog poreza državi, ne mogu zapleniti i prodati osnovna sredstva za delatnost. Predložio je donošenje zakona o porezu na bogataško nasledstvo i  lutrijske dobitke u korist  formiranja  i finansiranja  fonda za  osnivanje radničkih i zemljoradničkih   zadruga  za  zapošljavanje, školovanje, socijalno i zdravstveno zbrinjavanje naroda .
"Što treba nužno je da se iznađe i uživa. Samo četvoronožna marva može da čami za praznim jaslima, a čovek treba da se bori da obori zlo, pa da postane i da dođe u dobro stanje. Ako hoćemo da živimo i da radimo za sebe i svoje porodice i omladinu svoju, a ne za ugnjetače i varalice, ako hoćemo da se izbavimo od modernih razvrata, zločinstava, prevare i nesreće, i na posletku, ako hoćemo da stvorimo moćne izvore i uslove da nam dolazeći naraštaji budu zdraviji, ugledniji, odrasliji, vredniji i lepši, razumniji, darovitiji, čestitiji i napredniji, onda treba da pregnemo svu  snagu svoju da što pre ostvarimo i uživamo ova gore naznačena  prava narodna.  Ne učinimo li to, onda ćemo celog svog časa i veka  gledati kako sadašnji sistem državne i cele uprave, ide i tamo i amo, te gleda na sve strane kao gladna zver šta će i koga će uvaliti u svoje čeljusti, pa da zasiti svoju besnoću i da napuni svoje nesite kese, trbuhe, kasarne i apsane. Zato radnik treba da stane na svoje noge i da bude tvorac svega što se njega tiče. Naši krupni i sitni vlasnici treba da znaju da bi ovakva politička i privredna narodna prava bila i za njih časna i nužna. Čestiti čovek uvek se trudi da ostavi sebi i svom narodu časno i uvaženo ime".
U uvodnom tekstu u  knjizi, nazvanom "Prethodni sporazum", Pelagić je napisao: - Salonska gospodska politika je posve opaka zverka koja se uhvatila jednom rukom za narodnu kesu i viče: "Daj, plaćaj, bre!", a drugom za gušu pa grozno davi i  izdire se: "Umukni rito i ne pitaj zašto i kome plaćaš!". Takvu kugu i zversku avet mora svaki pošten i pametan čovek gurati od svoje i narodne kese i guše. To je sveto delo za sve i svakoga... 
Tako je govorio Vasa Pelagić - pre 120 godina. Mnogi njegovi savremenici- istomišljenici se možda nikad nisu usudili  da priznaju da su mislili ono što je on pisao, a možda bi ga ovovremeni sudovi i strože osudili! 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane