Natrag

Epizoda (1)

 

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

 

U svojim prostonarodnim pjesmaricama, 1813-14, Vuk Karadžić je zapisao: "Rđav pjevač i dobru pjesmu rđavo upamti i pokvareno je drugom pjeva i kazuje, a dobar pjevač i rđavu pjesmu popravi prema ostalim pjesmama koju on zna".
Samonaučeni Vuk umeo je da shvati, objasni srpska pojanja i srpsku pesmu. I ostavio nam je naravoučenije: ko umije, taj treba da radi ponajprije. I radili su Srbi. I komponovali hiljade prelepih pesama koje su imale koren u Vukovim zapisima. A oni su otkrivali korene srpske muzike u carskom Prizrenu, u gosparskom Dubrovniku, na Cetinjskom dvoru, u hercegovačkim gudurama, na obalama Tise, među hajducima...
Hiljadu godina srpski narod je pevao o ljubavi koja će doći "kad maline budu zrele". Devojačke maline, nebeska želja za mladalačkom ljubavi. Srpski narod je i junake svoje bojio ljubavlju, onom nebeskom. "Raslo mi je badem drvo", a pod njim junak Hajduk Veljko s lepom devojkom. A posteljina im meka trava.
I čežnja, kao najjači odslik ljubavi opevan je u hiljadama pesama. Kralj Petar I, dolazi na obale Dunava, gleda preko u Beograd, i čezne "sagradiću šajku". Potom i kralj čezne za Srbijom kroz pesmu.
Srpski narod u boj kreće! Pred polazak u boj koji nam je Hristovo iskušenje, srpski narod peva: "Hriste, Bože, raspeti i sveti, sva Srbija na Kosovo leti". "Zbogom majko, sestro i nevesto", oprašta se srpski vojnik, ostavljajući iza sebe sve što mu je ljubav značilo.
Hristova blagost je iza svake srpske pesme. "Kišo padaj", pati u sebi ostavljen, nežna dušica. "Moj, dragane, što me zabavljaš", pati druga, koja se nada povratku ljubljenog. "Devojka sokolu zulum učinila", peva srpski narod, u čežnji, upoređujući patnju onih koji lete visoko, nit oru, oru, nit kopaju, a hlebom se hrane. "Što se bore misli moje", pati i srpski knez za nemogućom i nesakrivenom ljubavlju.
I tako, srpski narod milenijumima peva. Ima pesmu za svako godišnje doba, za kišu, za snove, za sneg, za rosu, za zoru, za sumrak, za svaki cvet, za svako ime! Samo u pesmama Srbi su  istorodan narod. Samo u pesmama Srbi se, međusobno, ne svađaju. Samo je pesma spasila srbe, da se, međusobno, ne poubijaju! Zato kažu "pesma nas je održala, njojzi hvala"!
A onda su se neki Srbi dosetili kako da zarade novac. Otišli su u islamski svet, doneli njihovu muziku. Otišli u Grčku, Italiju, Španiju... Doneli njihovu muziku. Počeli kulturni genocid, nad narodom koji ima višemilenijumsku autohtonu muziku.
A "Srb je Hristov", a ne kamen. Kamen čeka kišu sa neba, ne bi li skinuo prljavštinu sa sebe. Srbinu kiša nije potrebna za skidanje prljavštine, može sam da se opere. Vladika Nikolaj srpski, svetac, pisao je: "Mnogo se stidim pred kamenom kada se trudim da sam sebe operem!
Srpska pesma je uprljana, ocrnejna, pokradena, ogrehovljena, ismejana, a ponižena. Srbi, kratke pameti, izmislili su "novu" srpsku muziku. Novu muziku imaju novi narodi. Recimo, oni, nastali rezolucijama Saveta bezbednosti. Stari narodi imaju sopstvena znanja i saznanja. Stari narodi ne stvaraju kulturu na kompjuteru. Oni imaju dušu, misao... LJUBAV! I, tu smo, opet, na početku. Srbi su zaboravili da vole!
Neko među Srbima mora da uzvikne: NISMO MI OD JUČE! Molimo našu LJUBAV da nam se vrati. Srbi Srbima moraju udeliti LJUBAV. Svi koji ovo pročitaju mogu, bez obaveza dati svoju prilog LJUBAVI!
Ovo je moj prilog!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane