Druga strana

Penzionisani obaveštajci, oficiri i policajci završavaju kao čuvari na gradilištima

ŽIV LI SI KOMŠIJA

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku

Vlado Dragićević

U Beogradu je 14. marta 2002. godine vojna kontraobaveštajna služba (akcijom je rukovodio moj prijatelj general Todor Petković) uhapsila u motelu Šarić generala Momčila Perišica i americkog diplomatu Džona Dejvida Nejbora (ako bi se moglo prevesti, prezime bi ličilo našoj reči “komšija“).
Vojska je zvanično izjavila da je Perišić američkom diplomati predavao dokumenta “relevantna za odbranu i bezbednost zemlje“. Nakon višečasovnog zadržavanja i provere diplomatskog statusa, gospodin Nejbor je pušten, a da nije znao ni lokaciju na kojoj je bio.
Sa profesionalne tačke gledišta, akcija je izvedena bez greške, skoro bi se moglo reći po školskom udžbeniku, a nakon uobičajenih protesta američke strane i izvinjavanja domaćih čelnika, američki diplomata je napustio zemlju.
Ceo događaj bi najverovatnije potpuno pao u zaborav da u beogradskoj štampi nije počela da se pronosi vest da je Dejvid Komšija ubijen negde u Mađarskoj, od svojih kolega iz CIA! Zaista, kao u najzanimljivijem kriminalističkom romanu.
Tokom svog skorašnjeg boravka u Sjedinjenim Državama (a šta je to on tamo radio, pitao se jedan od nekadašnjih zvaničnika naše službe), imao sam priliku da se vidim sa nekim od penzionisanih kolega, sa kojima je Služba zvanično sarađivala. Jednog od njih sreo sam na farmi u Aikenu, Južna Karolina, gde smo uz roštilj evocirali uspomene na period koji će obojici ostati večno u sećanju. Bio je to, prema pisanju beogradske štampe, nestali ''negde u Mađarskoj'', Džon Dejvid Nejbor.
Sa svojom suprugom, ovaj penzionisani rezident CIA provodi dane radeći kao konsultant u jednoj firmi, povremeno leti svojim privatnim avionom i očekuje da mu ćerka Elizabet rodi unuka. Sin Majkl, nakon povratka iz Iraka, napustio je marince i našao posao u Kolumbiji, gde radi u jednoj firmi za obezbeđenje i zaštitu ličnosti. Dejvid i Linda,  dakle, vode jedan smiren zivot, a kako naš Komšija reče, prvi put je shvatio da postoji i neki drugi, daleko privlačniji svet.
Ovoga puta nas dvojica pričali smo bez ograda profesije kojom smo se bavili. Evocirali uspomene iz Beograda, spominjali zajedničke prijatelje i saradnike i zaključili da je jedan svet, ako bismo mogli da ga nazovemo našim, nestao.
Po povratku u zemiju suočio sam se sa ružnom stvarnošću.Sreo sam nekoliko svojih bivših kolega. Oni sada rade da bi pomogli deci koja su ostala bez posla i sebi omogućili koliko-toliko pristojno bitisanje, kao čuvari na kapijama, po kockarnicama i ko zna gde drugde. Naš Komšija, tamo u Americi, vozi svoj avion! Obezbeđen je, nije ubijen, i oseća se ponosnim, iako je, sa profesionalnog aspekta, karijeru završio porazom.
Kada je Jevgenij Maksimovič Primakov preuzimao dužnost direktora SVR (Spoljne obaveštajne sluzbe Ruske Federacije), ogroman značaj imala je, za njega, bezrezervna podrska penzionisanih obaveštajaca. Ona je dolazila nekako sa strane, ali svakako ne sa strane u tradicionalnom shvatanju te reči, jer je svaki od njih imao ne samo ime već i mnogobrojne prijatelje, pristalice, učesnike u obaveštajnom i kontraobaveštajnom poslu.
 Ministarstvo Državne bezbednosti NR Kine gaji specifičan odnos prema ljudima koji su otišli, angažujući ih kao savetodavce, po određenim pitanjima. Misli koje se tom prilikom razmenjuju, sama objektivna stvarnost sa kojom se suočavaju oni koji su trenutno aktivni, navode ih da razmišljaju o mnogim problemima.Voleo bih da je to u nas, pre svega kao razmišljanje o misiji Službe, u principijelno novim uslovima. Nema nikakve sumnje da Služba treba da opstane kao  izuzetno važan državni mehanizam, ali upoređujući našu stvarnost sa onim što rade drugi (Komisija je pravi primer, bojim se da će mladi ljudi, kako se to sada zove Agancije, početi da se bave sobom, a što je još žalosnije - onima koji su bili pre njih). Ovo otvara potpuno novi prilaz koji sam sebe urušava u svojoj suštini i postaje krajnje opasan.
Ne žele “starci“ nikome zlo. Od njih nikome ne preti opasnost. Oni, kao i naš Komšija, tamo u Južnoj Karolini, žele samo malo da se i dalje smatraju ljudima, a za onog koji ne zna, sadašnjost je prolazna, za onog koji zna, ova ista sadašnjost je večna.
Da, naš Komšija mi je pomenuo i neke sa kojima je bio više nego blizak. Ceh je platio Perišić, ali šta ćete. C'e la vie.