Natrag

Klot-frket

Ne ponovilo nam se

Naime, ne samo da je nejasno da li je reč o udovici ili raspuštenici nego je potpuno mistifikovano pitanje života, od rođenja pa do smrti njenog životnog saputnika, u njihovim zrelim godinama. Pored toga što nije jasno ni ko je on, ni odakle je, ni kada se rodio, ni kada je otišao i gde je otišao, nije jasno ni od kada do kada su njih dvoje bili u kojekakvom odnosu. Da je potonji ili ondašnji vojvoda Šešelj imao više energije, možda bi se moglo bar da sazna da li je taj njen saputnik u svojoj omiljenoj Kući cveća, pod kamenom bez petokrake koju je volio Srbima skoro pa da tetovira na čelu, ili je možda negde drugde. Ali kada je došao na vlast, Šeki je izgubio volju da se bavi Titom koji nam je bio Tata, a pošto je u međuvremenu nestala Jugoslavija koja nam je bila Mama, ostala nam je samo Jovanka - bez dekoltea, lične karte i pasoša.

Isidora Bjelica

   Kada saberem sve komplikacije kroz koje sam morala da prođem da bih došla do novih dokumenata, lične karte i pasoša, uprkos beskrajnoj benevolenciji nadležnih službenika, nekako se stužim nad sudbinom nesrećne Jovanke Broz koja sada, nakon toliko godina - u prilično težim okolnostima od mene koja nisam imala uneto muževljevo prezime u listu za srpsko državljanstvo, a sve ostalo je bilo skoro pa legitimno - mora da krene od početka. Kao da nije bilo Tita, odnosno Josipa Broza. Mada saosećam sa situacijom izopštene Jovanke, shvatajući sada, kao vlasnik novih demokratskih dokumenata sve administrativno-pravne finese, moram da priznam da ne bih bila u koži tog državnog službenika koji treba da formuliše softer materiju Jovankinog aj-di čipa. Ako bismo krenuli redom, prvo bismo u sklopu nabujale srpske nekrofilije morali da ustanovimo osnovni status ove, dve decenije bunkerisane osobe.
Na primer, bilo bi veoma važno da se utvrdi da li razgovaramo o nekome ko je, kako se to kaže kod Srba u kolokvijalnom diskursu, raspuštenica, ili je u pitanju udovica?!
Istini za volju, ovo rigidno pitanje usmerava nas na mnoga pitanja koja se tiču potonjih srpskih vlastoržaca. Ko su, odakle su, ko su im roditelji a ko su im pašenozi, ali to nas vodi sadržaju koji izlazi iz okvira aktuelnog nekrofilskog transa kod savremenih Srba, u čijem je centru, sasvim nenadno, pitanje lične karte ličnosti koja je decenijama svojom markantnom pojavom - punđa i dekolte - ukrašavala kadrove koji su bili fokusirani na patuljastog maršala. Lično sam najebala, jer sam kao jedva svršena gimnazijalka zahtevala da mu se više ne maše pred nosom štafetnom palicom. Mada ne želim da ovde manifestujem sarkazam kojim bi se previdela činjenica da je zastrašujuće da se jednoj osobi  dve decenije ne dozvoljava da postoji, kao da je američki urođenik, kao da je udova Kočiza ili nekog drugog američkog poglavice, Dakote ili Apača, svejedno, pa da nema nikakva građanska prava. Istini za volju, činjenica je da je Tito naneo više zla Srbima nego Džeronimo Jenkijima, ali mi smo narod dugačke tradicije i ne bismo smeli da se služimo tako prizemnim demokratskim marifetlucima. Pogotovo u ovom slučaju, kada nije regulisan elementarni status nakazane persone. 
Naime, ne samo da je nejasno da li je reč o udovici ili raspuštenici, nego je potpuno mistifikovano pitanje života, od rođenja pa do smrti, njenog životnog saputnika u njihovim zrelim godinama. Pored toga što nije jasno ni ko je on, ni odakle je, ni kada se rodio, ni kada je otišao i gde je otišao, nije jasno ni od kada do kada su njih dvoje bili u koje kakvom odnosu. Da je potonji ili ondašnji vojvoda Šešelj imao više energije, možda bi se moglo bar da sazna da li je taj njen saputnik u svojoj omiljenoj Kući cveća, pod kamenom bez petokrake koju je volio Srbima skoro pa da tetovira na čelu, ili je možda negde drugde. Ali kada je došao na vlast, Šeki je izgubio volju da se bavi Titom koji nam je bio Tata, a pošto je u međuvremenu nestala Jugoslavija koja nam je bila Mama, ostala nam je samo Jovanka - bez dekoltea, lične karte i pasoša.
Zanimljivo je da se pitanje njenih dokumenata poteže u isto vreme kada se postavljaju mnoga nekrofilska pitanja. Jedno se tiče groba Draže Mihailovića, što bi moglo da bude korisnije za obnovljeno izdanje romana Vuka Draškovića, nego za Jovankinu proceduru oko dokumenata. S jedne strane se otvaraju dva pitanja, gde je sahranjen Draža i gde je sahranjen maršal.
Đeneral ili maršal večno je srpsko pitanje. Ali, za nesrećnu Jovanku i njenu ličnu kartu znatno je teže naredno pitanje, prethodno je teško za pasošku administraciju, mislim to je l' udovica - šta je sa navodnim mužem? No, dokumenta sučeljavaju Jovanku s punom odgovornošću. Hoću da kažem da mi se nekako čini da je za nju korisnije da i dalje ne postoji, kao što nije postojala dve decenije, nego da sada personalno i pravno vaskrsne kada će krenuti "litije" od jednog do drugog komunističkog stratišta, od jedne do druge crne tačke u duhu dokumenata Jevrema Brkovića, od jedne grobnice ispod fudbalskog igrališta do naredne ispod ove ili one kafane, ovog ili onog vrtića. Moglo bi joj se desiti, pošto krvoloci poput Moše Pijade ili njegovih mnogih podanika nemaju preživelih udovica, da je kao mečku vodaju od groba do groba, kao što su komunisti kotrljali srpske domaćine turobnih četrdesetih. Postavlja se pitanje da li je sirota Jovanka kriva i dužna da preuzme odgovornost za sve što je zdelao njen moćni životni saputnik. A preuzme li pravo da postoji, moraće da preuzme i odgovornost za sva dela u kojima je saučestvovala. Jovanka bi tako mogla da bude najatraktivniji zaštičeni svedok u srpskoj istoriji. Za nju bi i Bagzi bio malo dete, a on to za nju i jeste u svakom smislu, kao što je i Đinđić malo dete za Tita. Ne ponovili nam se.

 

Bez dlake na jeziku

Dilema

Zanimljivo je da se pitanje njenih dokumenata poteže u isto vreme kada se postavljaju mnoga nekrofilska pitanja. Jedno se tiče groba Draže Mihailovića, što bi moglo da bude korisnije za obnovljeno izdanje romana Vuka Draškovića, nego za Jovankinu proceduru oko dokumenata. S jedne strane se otvaraju dva pitanja, gde je sahranjen Draža i gde je sahranjen maršal.
Đeneral ili maršal, večno je srpsko pitanje. Ali, za nesrećnu Jovanku i njenu ličnu kartu znatno je teže naredno pitanje,  prethodno je teško za pasošku administraciju, mislim to je l' udovica - šta je s navodnim mužem? No, dokumenti sučeljavaju Jovanku s punom odgovornošću.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane