Natrag

Tabloid istražuje

Globalno zagrevanje, hlađenje i naelektrisanje (1)

 

S one strane klimatskih promena

 

Politička elita u svetu, "zabrinuta" zbog industrijskog zagađivanja, optužuje se da ove prirodne procese želi da iskoristi kako bi iz svega profitirali najveći kapitalisti, zauzimajući poziciju da preko svojih plaćenih političkih marioneta vrše globalni nadzor i kontrolu industrijskog razvoja u čitavom svetu, posebno na Istoku i u nerazvijenim zemljama. Tako su se i naučnici podelili na režimske, koji podržavaju nastojanja Ala  Gora, i one nezavisne koji vide u svemu isključivo prirodnu silu. Gde je istina?

 

Priredila: Ivona Živković

 

Mnogi su i u Srbiji primetili da su vremenske prilike poslednjih godina veoma nestabilne. Velike temperaturne promene dešavaju se za samo jedan dan ili nekoliko sati. 
Istovremeno, udarni mediji širom sveta plasiraju poslednjih godina priču o globalnom zagrevanju planete i predstojećim klimatskim promenama na Zemlji. Razlog je navodno efekat "staklene bašte" usled prevelike i nekontrolisane emisije štetnih gasova u atmosferu, posebno ugljen-dioksida, metana i hlorofluorougljenika. Krivci za to su najveće industrijske zemlje sveta i sagorevanje navodno fosilnih goriva, u koje spada nafta. Podsetimo da postoje i tvrdnje da je nafta neorganskog porekla i da potiče iz Zemljinog omotača.
 Tako su neki političari, među kojima se najviše ističe Al Gor, preduzeli korake da se ova emisija smanji i drži pod kontrolom.
Međutim, u ovu priču mnogi ne veruju, već klimatske promene vezuju za prirodan fenomen za koji se zna da je u više navrata u prošlosti menjao klimu na Zemlji. Nažalost, naučna istina ima jednu mnogo širu sliku za koju obični građani uglavnom ne znaju.

 

Promene Sunčevog sistema

Naime, predstojeće velike klimatske promene na Zemlji samo su jedan segment ukupnih promena u energetskom polju u čitavoj heliosferi i na samom Suncu. One mogu doneti i promene u magnetnom polju Zemlje, što bi neminovno prouzrokovalo promene u biosferi.
A poznato je da život kakav danas poznajemo na Zemlji zahteva jedan ekvilibrijum hemijskih i elektromagnetnih parametara kojima je sadašnji čitav živi svet na planeti prilagođen. U slučaju promena, i sve životne forme se moraju ponovo prilagođavati. Formama koje ne budu bile u stanju da to izvedu, preti nestanak. Po procenama nekih naučnika, oko 30 odsto životnih formi na Zemlji će u narednih sto godina trajno iščeznuti.
Ali, ovo ne treba shvatati katastrofično jer je sve deo jednog univerzalnog procesa u svemiru, koji je u stalnom nastajanju i stvaranju. Teorija o nastanku svemira u trenutku Velikog praska danas se sve više odbacuje i predstavlja izmišljotinu jednog belgijskog jezuitskog sveštenika, matematičara i astrofizičara Žorža Lemetra (1894 -1966), koga je podržao Albert Ajnštajn, i napravljena je za potrebe Katoličke crkve. Novije gledište kaže da vreme u kosmosu ne postoji, već se samo menjaju materijalne forme koje stvara energija koja je u stalnom kretanju. Dakle, sve u svemiru je u stalnom stvaranju. Pri tome treba imati u vidu da je homo sapiens jedna veoma specifična životna vrsta, upravo zato što umesto da se prilagođava prirodi, on joj se odupire.

 

Energetska "donacija"

 

Na ovo je u jednom naučnom radu skrenuo pažnju još 1997. ruski  naučnik dr Aleksej N. Dmitriev, profesor geologije i minerologije i član Ruske akademije nauka, ogranka u Sibiru. On je sumirao naučna saznanja o promenama koje su se dogodile na svim planetama  Sunčevog sistema u jednom kratkom vremenskom periodu od oko 40 godina, uključujući i samo Sunce, i došao do zaključka da su sva povezana sa jednom energetskom "donacijom" koja je 1960. "ubačena" u heliosferu.
Ali, pre nego što navedemo zapažanja Dmitrieva, pomenimo da su u poslednjih nekoliko godina mnoge temeljne naučne teorije dovedene u pitanje i to najviše zahvaljujući sve modernijim uređajima za osmatranje svemira, kao Hablov teleskop, i razvojem tehnika za merenje hemijskih i električnih fenomena. Tako se i samo shvatanje šta je zaista Sunce pokazalo problematičnim. Na ovo posebno skreću pažnju Volas Tornhil i Dejvid Talbot u knjizi o Suncu, iz njihove edicije o Električnom svemiru, najnovije teorije koja je tek nedavno prihvaćena u naučnim krugovima. Zato ćemo se nakratko zadržati na novom shvatanju Sunca.

 

Napajanje Sunca energijom

Talbot i Tornhil kažu da danas većina astronoma prihvata teoriju da je Sunce termonuklearna furuna koja stalno troši energiju tako što konvertuje hidrogen u helijum.
Ovo "termonuklearno" Sunce je navodno ogromna lopta gasa, tako velika da njen unutrašnji pritisak stvara središnju temperaturu oko 15 miliona stepeni Celzijusa i proizvodi kontinuiranu termonuklearnu reakciju.
Za to mu nije potrebno nikakvo energetsko punjenje iz okolnog svemirskog prostora.
Po ovoj teoriji, X-zraci nastaju u Sunčevom termonuklearnom jezgru i progresivno gube energiju i "hlade" se sudarima kako se postepeno "isceđuju" iznutra ka spolja, pri čemu su im potrebni milioni godina da dosegnu "konvekcionu zonu", tj. zonu strujanja, kada počinje prenošenje toplote.
U konvekcionoj zoni zagrejani gasovi se ubrzavaju i kao vruć vazduh šire i podižu do Zemljine atmosfere kao "konvekcione struje", a onda padaju natrag prema radioaktivnoj zoni kako se hlade.
Za sada se ne zna nijedno drugo fizičko telo koje transformiše unutrašnju vrelinu radijacijom.
Za vidljivu "granulaciju" u fotosferi ili na površini Sunca kaže se da je to ključajući gas koji se podiže i onda hladi.
Na ivicama tamnog regiona na površini, nazvanih "sunčeve pege",  vidi se da granule izgledaju kao vrhovi konopastih struktura koje se podižu odozdo i formiraju krug oko zasenčene tačke - sunčeve pege. Fizičari identifikuju upravo ove strukture kao "konvekcione struje" jer to zahteva pomenuti zamišljeni termonuklearni model.
Ali, takvo ponašanje fotosfere satkane od "granule" ne održava teoriju o ključalom vrelom gasu. Naprotiv, ove konopaste strukture se na zaustavljaju na površini fotosfere, već se pružaju hiljadama kilometara izvan nje u okružanje u kome se nalazi splet vlakana ograničen kompleksnim magnetnim poljem Sunca. Takva vlakna, zasenčena, ne liče ni na jednu poznatu konvekciju vrućeg gasa.
Tako standardni koncept jednostavnog prenosa toplote sa Sunca  izgleda da ne radi kada se primeni na aktivnost sunčevih pega. Po usvojenom modelu termonuklearne furune, i samo pojavljivanje pega je neočekivano, ali njihova aktivnost ima po mnogim pokazateljima najviše uticaja na klimatske promene na Zemlji. Zna se da im je aktivnost periodična, u intervalima oko 11 godina, i njihov broj varira, a ponekad ih nema uopšte.
Talbot i Tornhil zato smatraju da su zvezde nešto sasvim drugo. Tako veliki strujni tokovi prolaze čitavim međuzvezdanim prostorom. Linije ovih strujanja mogu se otkriti pomoću radio "šumova" koje emituju. Gde se ukrste dve međugalaktičke struje, one povuku deo materije u spiralni vorteks i formiraju spiralu galaksije. Galaksija je tako osvetljena električnim svetlom sa zvezda, a zvezde su nanizane duž strujnih tokova.
Tako je i površina Sunca pokrivena kompleksnim magnetnim poljima, a zna se da samo elektricitet može proizvesti magnetna polja. Zato se, po mišljenju Talbota i Tornhila, i Sunce mora tumačiti terminima iz strujnog kola. Ovo su već potvrdila istraživanja Hansa Alfvena.
Gde su ta kosmička električna kola? Šta ih stvara? Šta ih održava?
Zato se veruje da električna struja teče unutar i duž rukavaca  galaksija, stvarajući tako kružno magnetno polje koje zahvata galaktičku plazmu i stvara se spiralni rukavac osvetljen zvezdama.
Kada struja dosegne galaktički centar, ona se uskladišti u kompaktni plazmoid - krofnastu elektromagnetnu plazminu strukturu.
Plazmoid povremeno oslobađa uskladištenu energiju u mlaznicama duž spiralne ose i tada je nazvana "aktivni galaktički nukleus". Plazmoid se ne vidi jer je obično sakriven prašinom iz okoline.
Tako, prema toj teoriji, napajanje Sunca dolazi iz samog centra galaksije, odnosno preko rukavaca iz samog njenog kretanja. Dokle god postoji kretanje galaksije, Sunce će se napajati električnom energijom.
I ta energija se dalje prenosi na Zemlju i sva živa bića na njoj.
Sa ovakvim razmišljanjem sada možemo uporediti analizu koju je izveo dr Aleksej Dmitriev, koji ne pominje električni svemir, već energetsku "donaciju" koja je ušla u Sunčev sistem na sasvim drugi način.
Dmitriev veruje da je na svom putu kroz međuzvezdani prostor  heliosfera (Sunčev sistem), koja putuje u smeru solarnog apeksa u sazvežđu Herkules (po teoriji da se čitav svemir širi), naišao (1960) na homogenu materiju i energiju koja sadrži jone vodonika, helijuma i hidroksila, pored drugih elemenata i kombinacija.
Prolaskom kroz tu strukturu došlo je do debljanja udarnog talasa ispred Sunčevog sistema. Na taj način je formirana velika količina konvulzivne plazme koja se prevukla oko Sunčevog sistema i tako probila u Sunčev međuplanetarni prostor.
Taj prodor sadrži jednu vrstu materije i energetske "donacije" našem Sunčevom sistemu, napravljene u međuplanetarnom sistemu. Zbog toga je već došlo do određenih promena koje su uočljive na mnogim planetama, uključujući i Zemlju.
Dmitriev kaže da je time promenjen kvalitet međuplanetarnog prostora (plazme) tako što je povećana njena provodljivost. Takođe tvrdi i da su uočljiva neka nova stanja u režimu aktivnosti Sunca, ali i  planetofizičke promene na mnogim planetama. I sve to je posledica ulaska ove energetske "donacije".
Tako je uočen rast mrlja na Plutonu, aure na Saturnu, pomeranje magnetnih polova na Uranu i Neptunu (to su planete u magnetnoj sprezi) i primećen je iznenadan i opsežan rast jačine Uranove magnetosfere.
Promena je nastala i u intenzitetu svetla i svetlosnih tačaka na Neptunu.
Udvostručena je aktivnost magnetnog polja na Jupiteru (na osnovu podataka iz 1992) i serija novih stanja i procesa na ovoj planeti nakon serije eksplozija jula 1994. (koje je prouzrokovala jedna kometa).
Tu je dalje serija transformacija u atmosferi Marsa i porast u kvalitetu njegove biosfere, posebno porast oblačnosti na ekvatoru i rast koncentracije ozona.
Septembra 1997. američki veštački satelit Surveyor sreo je u Marsovoj orbiti gustinu atmosfere dvostruko veću nego što je predviđala NASA. Tada se na Marsu odigravala oluja planetarnih razmera.
Uočljivo je i generisanje atmosfere na Mesecu porastom količine natrijuma koji doseže 9.000 kilometara u visinu. I na Veneri su uočene hemijske i optičke promene - inverzija tamnih i svetlih tačaka, koja je prvi put uočena, i jako opadanje količine sumpornih gasova u atmosferi.

Pomeranje magnetnih polova na Zemlji 

Na Zemlji se ove promene uočavaju ubrzanim pomeranjem magnetnih polova. Pomeranje polova neizbežno vodi velikim klimatskim promenama, a njihova eventualna inverzija ima kataklizmičke posledice.
Velike klimatske promene dešavale su se u prošlosti u više navrata i deo su sasvim prirodnog procesa pomeranja magnetnih polova.
Zna se da su današnji Sibir i Aljaska nekada bili deo tropskog područja, i duboko ispod leda nađene su zamrznute tropske biljke i ribe, kao i mamuti. Naučnike zato zabrinjava fenomen naglog zamrzavanja, što se tamo upravo i dogodilo. Navodno su kopači nafte nalazili ribe u ledu koje su išle tuda na mrest i koje su bile tako dobro očuvane da su ih spremili sebi za ručak. Naučnici su zbog ovoga ojađeni.
Ovakve klimatske promene moguće su samo naglim pomeranjem magnetnih polova, kada se menja ugao nagiba Zemlje prema Suncu.
Ali polovi i nisu statični, i oni se, u stvari, stalno pomeraju. Poslednjih dve stotine godina brzina njihovog pomeranja se takođe povećava, zbog čega postoji bojazan da može doći i do njihove inverzije (što je kataklizmički scenario). Ali, ne dele svi to mišljenje. Zato se njihovo kretanje stalno prati.
Posebno je poslednjih godina aktivno istraživanje Antarktika (skrivenog kontinenta), koji ima ogromnu kopnenu masu i koji bi u slučaju drastičnih klimatskih promena izgubio veliki deo leda. To znači da bi se ljudima otvorio novi čisti svet za naseljavanje, kao  nekada Amerika, pa su se najveće države sveta već sjatile tamo kako bi ovo parče čiste zemlje isparcelisale i proglasile svojim vlasništvom. O kopanju nafte i minerala ne treba ni govoriti.
U poslednjih 100 godina južni magnetni pol se pomerio skoro 900 kilometara unapred u Indijski okean. Ovo značajno ubrzanje u kretanju polova počelo je 1885. Merenje iz 2004. pokazuje da se on tada nalazio na 63,5 stepeni južno, 138,0 istočne širine i sada se nalazi izvan takozvanog Antarktičkog pojasa.
Podaci koje je naveo u svom radu dr Dmitriev govore i da se arktički magnetni pol pomera ka istočnosibirskoj magnetnoj anomaliji preko Arktičkog okeana, i on je od 1973. do 1984. putovao više od 120 kilometara, dok je u periodu od 1984. do 1994. prevalio više od 150 kilometara. Koordinate severnog magnetnog pola su 1997. bile 78,3 stepena severno i 104,0 stepena zapadno.
Nakon toga ubrzanje je nastavljeno, pa sada ide i do 200 kilometara godišnje. Takvo ubrzanje može voditi inverziji čak mnogo brže nego što su naučnici očekivali. Prema podacima iz 2005, pozicija severnog magnetnog pola je bila 82,7 stepeni severno i 114,4 zapadno na ostrvu Elesmer, u nizu ostrva Kraljice Elizabete u Kanadi.
Severni pol se u 20. veku pomerio za 1.100 kilometara. 
Od 1970. ubrzao je pomeranje od 9 kilometara godišnje do 41 kilometar godišnje.
Pri sadašnjoj brzini i smeru, dostići će za 50 godina Sibir, mada postoje i očekivanja da skrene sa današnjeg kursa i da se putovanje uspori.
Po Dmitrievu, to je upravo posledica ukupnih promena u čitavom Sunčevom sistemu.

 

Sudnji dan?

Pored kapitalista koji žele da na klimatskim promenama profitiraju, javljaju se i mnogi katastrofičari koji dosta toga izvlače iz naučnog konteksta i obrađuju kao scenario katastrofe, prodajući knjige o "sudnjem danu". Najpopularnija je teorija sudnjeg dana koji nas očekuje 21.12.2012. (ili 23), u vreme zimske ravnodnevice. To je datum koji se poklapa sa navodnim krajem jednog perioda u kalendaru za dugo merenje vremena drevnih Maja. Kataklizmička verzija se temelji i na proračunima nekih naučnika koji kažu da će se baš 2012. godine Sunce sa planetama naći u zamišljenoj ekvatorijalnoj ravni galaksije Mlečni put i nakon toga nastaviti da se kreće sa duge strane zamišljenog ekvatora. Dakle, iako je ova ekvatorijalna ravan zamišljena, na njoj se temelje razni proračuni i teorije. Teorija električnog svemira obara ovakve pretpostavke.
I kataklizmičari barataju sa teorijom iznenadnog obrtanja magnetnih polova za 90 stepeni. Teorija se bazira na opšteprihvaćenom konceptu da je u središtu Zemlje čvrsto gvozdeno jezgro koje rotira. Ono je okruženo rastopljenom magmom (omotačem) i tek na površini je kora od nekih osam do 75 kilometara, sastavljena od ploča koje plivaju na omotaču. Tako se Zemlja okreće oko svoje ose i oko Sunca i pri tome naginje periodično svojim severnim i južnim polom ka Suncu. Čitav sistem na taj način radi kao dinamo mašina i proizvodi u elektrostatičkom polju Sunca ("termonuklearne furune") energiju  kojom se napaja.
Ovde nije zgore pomenuti i zagovornike geocentrizma, koji uporno tvrde da nema dokaza da se Zemlja uopšte okreće oko svoje ose, da je Sunce daleko manje i bliže Zemlji, i da se ono obrće oko Zemlje.
Tako ispada da zbog ogromne brzine kojom se Zemlja okreće, ona troši više energije nego što stvara, pa se povremeno mora energetski dopuniti. Čitava Zemlja je veliki kondenzator električne energije, a ovo dodatno napajanje dolazi sa Sunca.
Poznato je i da kada munja udari u magnet sa dva pola, oni se obrnu.
Tako će oblak međuplanetarne plazme da se formira (što se događa navodno svakih 11.000 do 12.000 godina), i iz njega će munja udariti u Zemljino magnetno polje gde će se stvoriti kružno strujno kolo. Čestice uhvaćene u magnetno polje Zemlje prouzrokuju kružni strujni tok koji se sve više ubrzava. Kada njegova snaga postane toliko velika, obrnu se polovi na Zemlji. Planeta će se tada zaustaviti i onda nastaviti da se okreće u suprotnom pravcu.
Rezultat je predstojeća kataklizma. Ova teorija ne samo što prodaje knjige i video-materijale u milionskim tiražima nego podgreva i priču o tajnim planovima mnogih država da deo stanovništva (ali nema mesta za sve) spasu od kataklizmičkih događaja tako što će ih smestiti u ogromna podzemna skloništa u kojima će se oni nalaziti dok "opasnost" ne prođe. U SAD su zato na nož dočekani posebni zakoni o vanrednim situacijama, koji jednoj grupi ljudi iz vlade daju ogromna ovlašćenja. Efekat tako može biti da oni dole ostanu zatvoreni veoma dugo, verujući da su se spasli, i neće znati ništa o stvarnosti na površini Zemlje. Dalje se sve može razvijati kao u Kusturičinom filmu "Podzemlje". 
Javićemo vam kada možete da izađete na svetlost dana i kada je opasnost prošla. Treba samo da nam verujete. Mi smo vlada koja je uvek radila za dobrobit svojih građana.

U sledećem nastavku: Kakve se klimatske promene zaista mogu očekivati na Zemlji

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane