Natrag

Do koske

Sloboda putovanja u Evropu biće plaćena obaveznim povratkom emigranata

 

Ko to nama stiže

 

Već skoro dve decenije Srbija je najveći izbeglički centar u savremenoj Evropi. No, kako izgleda, nove desetine hiljada emigranata iz Evropske unije tek će stići u ovu domovinu svačije sirotinje, da opterete ionako tešku socijalnu sliku i još jednom stave na probu čovekoljublje i toleranciju Srba, eto paradoksa, optuženih za etničku netrpeljivost. Takozvana readmisija, ili povratak emigranata u Srbiju, jedan je od ključnih uslova da bi obećano oslobađanje od viznog režima uopšte bilo ispunjeno.

Nikola Vlahović

 Proces proterivanja emigranata, privremeno nastanjenih u evropskim zemljama, traje već izvesno vreme. Zemlje poput Švedske ili Slovenije jedva čekaju dolazak Srbije na "belu šengensku listu". Naravno, ne iz ljubavi, nego iz sopstvenog interesa: da se otresu emigracije sa Balkana, od kojih je većina romske nacionalnosti.
Problem za Srbiju je što dobar broj tih emigranata uopšte ne zna srpski jezik, a reč je o deci i već punoletnoj omladini koja je odrasla u zemljama različitih kultura ali visokog standarda. Njihova nova socijalizacija biće nerešiv problem u okolnostima kad neka elementarna prava najšireg građanstva u Srbiji i dalje čekaju na red. 
Skoro je izvesno da će se barem trećina vraćenih emigranata opet naći u zemljama Evropske unije, čim stekne dokumenta Srbije. Dakle, onaj ko je planirao da problem "smesti" Srbiji, već danas mora znati da će ga i sam opet imati.
Svako od emigranata koji se vrati u Srbiju, biće slobodan građanin sa svim građanskim i ljudskim pravima, te prema tome treba očekivati da potraže ono što im sleduje: pomoć u organima državne uprave na lokalnom nivou, u opštini.
Sa druge strane, teško je verovati da će ih pripadajuća pomoć u visini od 3.000 do 20.000 dinara zadovoljiti. Predviđeno je da na beogradskom aerodromu, svako od vraćenih emigranata dobije besplatnu kartu u jednom pravcu kako bi došli do mesta boravka, a po novoj strategiji i akcionom planu mogu dobiti i smeštaj u prihvatnim centrima u trajanju do četrnaest dana.
Treba takođe očekivati da emigranti koji se budu vratili u Srbiju, odmah postanu problem i zbog činjenice da je dobar deo njih bez prethodne adrese.
Već duže vremena, pojedine nevladine organizacije u saradnji sa državom i uz potrošnju donatorskog novca pripremaju se da vraćenim emigrantima plate takse za izradu potrebnih dokumenata, za nostrifikaciju školskih diploma za decu i sličnih potreba. Ali, ono što najviše treba da zabrinjava i narod i vlasti u Srbiji, to je činjenica da sporazum o readmisiji nalaže da se negativni podaci o osobama ne dostavljaju! Ukoliko je povratnik počinilac krivičnog dela u zemlji iz koje dolazi, naša država ne mora biti obaveštena o tome!
Samo u slučaju kad je emigrant pre odlaska u emigraciju počinio u Srbiji krivično delo, on može biti procesuiran u skladu sa našim zakonodavstvom.
Čemu nas uči ovakav "poklon radnih ljudi i građana Evropske unije"?
 Nije li to još jedan dokaz ministarki pravde Snežani Malović i sličnim samouverenim ličnostima iz vrha srpske vlasti, da ne postoji poverenje u ovdašnje pravosuđe i mnoge druge institucije sistema? Nije li to jasan znak da je sa onim državnim suverenitetom kakvim ga mi znamo, gotovo? Nije li sada, više nego ikada ranije, jasno da će Srbija svako svoje zadovoljstvo morati debelo da plati?
U susret predstojećim događajima, još neke činjenice govore o licemerju "društva civilizovanih naroda", i o tome gde se u stvari nalazi pravo izvorište ksenofobije...
  U masi od skoro 100.000 emigranata, od koji većina treba da krene u pravcu Srbije, najmanje polovina neće uspeti da legalizuje svoj boravak u zemljama gde se trenutno nalaze.
 Na prvom mestu po broju emigranata su Nemačka, Švajcarska i Švedska. No, isto onako kako su emigranti nepogrešivo birali najbolja mesta za život, i njih je nepogrešivo pratila administracija tih zemalja, i na sve načine, do današnjeg dana, izbegavala da ih učini svojim građanima.
Tako će se ova tužna kolona do početka 2010. godine kretati od Aerodroma Nikola Tesla u Beogradu do mesta u unutrašnjosti Srbije odakle su i krenuli u potrazi za boljim životom.
Konačno, ne treba zaboraviti ni to da je reč o radno sposobnim muškarcima i ženama, u proseku od 30 do 55 godina starosti, uglavnom nekvalifikovanih radnika od kojih većina ima samo završenu osnovnu školu.
Kad je reč o velikim brojevima i procentima, najveću masu emigranata predstavljaju Romi Aškalije, čije je prethodno mesto boravka bilo Kosovo. Niko od njih ne želi na Kosovo. I oni znaju da u Ustavu Srbije piše da je Srbija sa Kosovom jedna država. U tom smislu im niko ne može ograničiti slobodu kretanja po celoj toj državi.
Romi vole da putuju, a u Srbiji svi putevi vode u Beograd. Znaju li ove vlasti šta čine?

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane