Natrag

Zločin
Žandarmerija uvek zvoni više puta

Đavo i njegov brat

Bratislava Dikića, komandanta Žandarmerije, dok je bio u SAJ-u zvali su Đavo. Opasan, okrutan, nemilosrdan, sa elementima psihopatije. Ovo je priča o njegovom rođenom bratu Draganu Dikiću, koji je takođe pripadanik Žandarmerije, i metodama kojima se poslužio da bi izbegao krivicu za saobraćajnu nesreću koju je izazvao. Uz neznatna skraćenja, Tabloid prenosi ovu priču sa elektronskog portala e-novine. Kada Đavo ubije kolegu, onda njegovoj porodici gradi kuću, kad mlađi Đavo pogazi, donosi banane. Ove ljude pomovisao je aktuelni direktor policije Milorad Veljović

Priredio: M. Glamočanin

 Zovem se Dragana Varadinac i nepunih godinu dana živim u Beogradu, gde sam iz Novog Sada prešla na novi posao 2008. Svakog jutra, prelazeći Brankov most, biciklom ovim putem dolazim na posao. Bicikl vozim od kad znam za sebe, ljubitelj sam biciklizma i rekreativac.
Nisam ni mogla da pretpostavim da će tog jutra vozač mercedesa, dolazeći iz sporedne ulice, na raskrsnici Bulevara Mihajla Pupina i Bulevara Nikole Tesle, ne zaustavljajući se, protutnjati preko pešačkog prelaza na kojem imam zeleno svetlo. Više ni na pešačkom prelazu uz poštovanje zelenog svetla niste sigurni. Desilo se da je vozač mercedesa smatrao da je njegovo pravo da se ne zaustavi pre pešačkog prelaza, iako saobraćajna pravila govore o njegovoj obavezi da uradi tako.
Pošto sam ležala pored automobila, u šoku od velikog udarca koji je napravio podliv na levoj strani mog grudnog koša, prišao mi je vozač mercedesa koji je izašao iz automobila. Zakukala sam: „Šta radiš to, čoveče, je l' vidiš da mi je zeleno svetlo!" On je hladnokrvno uzvratio: "Nisam te video. I meni je zeleno svetlo bilo."
"Zovi Hitnu pomoć!", vikala sam dok su prilazili saobraćajni policajci i dok su kola prolazila iz pravca Brankovog mosta. Nisam izgubila svest dok je on pozivao hitnu pomoć, samo sam ubrzano disala, ležala nepomično na asfaltu. Čula sam Vozača kako govori: "Ja sam pripadnik Žandarmerije!" kolegama iz saobraćajne policije koji su se približili mestu udesa. Potom mi je prišla prolaznica koja se sagnula da mi da vode.

Jesi li pila nešto ?

Ubrzo je došla Hitna pomoć koja me je sa lica mesta odvezla u Urgentni centar. U kolima sam već počela da gubim dah, budući da sam udarac primila u grudni koš, i levo plućno krilo mi je bilo u spazmu, koji nije popustio ni narednih sat vremena. Nisam mogla da dišem. Nakon što mi je ukazana pomoć, stigao je i javni tužilac u pratnji policajca, koji je uzeo osnovne podatke, te porazgovarao sa mnom kratko. Obraćajući se meni i lekarima prisutnim u ambulanti, javni tužilac je rekao: "Da, vozač je pripadnik Žandarmerije. Tužba za nanošenje teških telesnih povreda". Na to je jedan od lekara dodao: "Ovo nisu teške telesne povrede". U tom momentu, nisam znala ni da li sam nešto slomila, pošto ću tek nakon toga biti upućena na rendgenska snimanja. Policajac se okrenuo prema meni i pitao me još: "Vi niste ništa pili?". "Naravno da nisam, malopre su mi izvadili krv!"
Na to je on dodao: "Nije ni on ništa pio..." Pomislila sam u sebi: Kako zna? Mora da ga je isto ovako pitao.
Narednih sat vremena sam provela u rendgen salama. Odgurali su me da mi snime grudni koš i vrat. Najpre mi je snimljen vrat i deo glave te je, iz meni nepoznatih razloga, rendgen tehničar snimio i moje levo stopalo. U prvom momentu mi nije bilo jasno zašto to radi, budući da mi leva noga nije povređena. No, pošto mi se skoro niko nije lično obraćao da mi kaže da li sam nešto slomila ili ne, rekoh u sebi: "Pa nek snima, valjda on zna svoj posao".
Nakon što su me izgurali iz sale, neko je povikao za nama: "Vratite je, nije dobro, greškom smo snimili stopalo".
Potom su me vratili i snimili levo rame. Pomislila sam u sebi: „Sreća, nije operacija".
Napravili su potom i EHO pregled abdomena i grudnog koša, te CT snimak glave, a neurohirurg je odmah pošto je pogledao snimke rekao da nisam imala povredu glave, i da će sve biti u redu, te preporučio odmor i ležanje. Potom sam odgurana u „sobu za opservaciju". Tamo sam prvi put mogla da se javim porodici.
No, posle pola sata ležanja u "sobi za posmatranje", sa još nekoliko povređnih, čekajući da mi kažu da li uopšte imam preloma, podliva ili unutrašnjih povreda, da li će me zadržati u bolnici ili ne... U sobu je ušao mladić tražeći po sobi pogledom nekog. Potom je prišao i obratio mi se: „"i si Dragana?". "Da, ja sam."
"Ja sam kolega dečka koji te je udario autom. Iz Žandarmerije. On me je poslao da vidim kako si. Da li ti nešto treba?"
Ostala sam bez reči na prizor krupnog i tetoviranog mladog momka u civilu, čija se tetovaža pomaljala na desnoj strani vrata iz kragne košulje do ušiju. U civilu, s naočarima na glavi, bez predstavljanja imenom kao ni legitimacijom (kao što nije ni svog kolegu žandarma, vozača mercedesa, u čije ime dolazi, predstavio imenom) osim što mi je naglasio da su oni iz Žandarmerije.
Stajao je pored mojih kolica na kojima sam ja ležala gola ispod pokrivača, sa kateterom i bromilama za infuziju koje mi još nisu izvadili iz ruke, u bolovima jer još nisam primila lek za bolove zbog posmatranja. Nisam znala šta da mu kažem, jer nisam ni imala šta da mu kažem. Rekla sam samo da sam dobro i da mi ništa ne treba. Zamislila sam se tek pošto je otišao.
Kultura u kojoj ja živim ne poznaje vojno-policijske cosa nostra načine "brige" za ljude. Šta je ovo značilo? Značilo je da me je udarila cela Žandarmerija, koja evo, brine za mene? Zašto vozač nije lično došao da me obiđe? Niti me je zvao. Postojala je izvesna vrsta nelagode...

Žena udarila automobil Žandarmerije

Nakon sat i po vremena, odgurali su me u drugu ambulantu, gde me je "pregledao" ortoped. To znači da mi je prišao neki čovek, nije se predstavio, pogledao mi je rebra, pipnuo me na dva mesta i uzeo snimke da napiše izveštaj. Potom mi je neko od bolničara spakovao izmešane papire, budući da nije nikog bilo u mojoj pratnji, te me izgurao u sobu za presvlačenje. Tamo sam prvi put podignuta u sedeći položaj. Iste večeri sam otišla u Zrenjanin, da se oporavim u krugu porodice i tu se završio taj dan.
Sledećeg dana, od ranog jutra je počeo da zvoni telefon. Zvali su me prijatelji, poznanici, svi koji su pročitali vest u novinama.
U okviru dnevne hronike nekoliko listova objavilo je slučaj s mojim punim imenom i prezimenom, osim u jednom listu, gde su u tekstu Žena povređena u udesu sa automobilom Žandarmerije, naveli moje ime kao"Dragana V.". Tekst u Blicu, potpisan sa E.B., u kom se pokušava da se, "prema nezvaničnim informacijama", da opis saobraćajnog udesa, baš se po tome razlikuje od tekstova o istom slučaju svih ostalih dnevnih novina.
U tom tekstu se navodi kako sam ja, prelazeći pešački prelaz, udarila u mercedes Žandarmerije, koji je stajaona semaforu. Takođe se navodi da sam obilazila pešake. Na pešačkom prelazu nije bilo nijednog pešaka u trenutku kada sam ja vozila preko pešačkog. Ko je dao takvu informaciju o slučaju? Sam vozač je pred saobraćajnom policijom, kako su mi kasnije ispričali, dao izjavu da me nije video. Navodi se i kako je gospodin Dragan Dikić "pritrčao" da mi pomogne, kao i da je bio prisutan sve vreme tokom uviđaja saobraćajne policije, koja je došla nakon što su mene odvezli u Urgentni centar, kao da to nije najnormalnija stvar prilikom uviđaja.
Izgleda da je "neko" pratio ceo događaj od početka do kraja. Čudno je kako su samo njima poznati ovi "nezvanični" detalji slučaja, iako su svedoci tek pokoji vozač automobila koji je stajao s druge strane pešačkog ostrva na semaforu i saobraćajna policija, te sam Dragan Dikić.
Odgovor na to pitanje i objašnjenje ovakvog teksta dobiću u člancima u drugim novinama, gde se navodi da je vozač mercedesa, naime, rođeni brat novopostavljenog komandanta Niške žandarmerije, Bratislava Dikića!
Druge novine su istakle tu činjenicu, stavljajući taj slučaj u sasvim novi kontekst. Ovo više nije saobraćajni udes, već pitanje ugleda Žandarmerije? Šta je tu sporno, pitam se? Da li oni ne greše? Još nismo izašli na sud povodom ovog slučaja, ja još ne mogu ni da hodam ni da sedim kako treba, a javnost je već predviđa ishod slučaja? To čiji je on brat ne bi trebalo da ima nikakve veze s tim što je napravio saobraćajni prekršaj ne zaustavljajući se pre pešačkog prelaza. To da se Žandarmerija i službena vozila naše policije ne zaustavljaju pred pešačkim prelazom nije nova stvar, a meni je žao što sam ja to morala da osetim na svojoj koži.

 

Banane i voćni jogurt

Kasnije, u toku dana, po onome što se dešavalo, shvatiću da se ipak radi o sasvim "specijalnom" slučaju. Pošto me je jedna od cimerki s kojima stanujem u Beogradu pozvala na mobilni da mi javi da su na adresu dolazili pripadnici Žandarmerije, shvatila sam da vrlo lako može da se desi da postanem žrtva nekog sasvim drugog udesa, a ne ovog saobraćajnog.
Na adresu stana u Beogradu na kojoj stanujem došla su dva pripadnika Žandarmerije, dva "kršna istetovirana momka" s kesom banana i voćnim jogurtom, očekujući da me zateknu tamo.
 Kad im je cimerka otvorila, pokazali su joj legitimacije, jedan od njih se predstavio kao "Laki" i rekli da su samo hteli da vide kako sam ja. A onda su zatražili moj broj mobilnog telefona. Ona im je naravno dala broj, kao službenim licima koja legitimacijama mašu pred očima jednog civila. Ko im ne bi dao? Potom su otišli, ponevši banane i voćni jogurt.
Pitanje koje sam sebi postavljala slušajući njen opis te posete jeste - Kako to da su pripadnici elitne jedinice policije znali adresu na kojoj stanujem, a da pri tom nisu znali moj broj telefona? Kako je to moguće? Adresa mog stanovanja, naime, još uvek mi se u ličnoj karti vodi na Novi Sad. Da li su tu adresu dobili od saobraćajne policije? Samo oni su dobili moju beogradsku adresu. U bolnici je nisu ni tražili. Jedino su od policije mogli da saznaju gde stanujem u Beogradu. Čemu onda traženje broja mog mobilnog telefona?
No, sat vremena nakon obaveštenja o tome da sam imala zvaničnu posetu, zvonio mi je mobilni telefon. Pozvao me je neko ko se predstavio kao Dragan Dikić, koji je - 28 sati nakon udesa - pravdajući se da je sve vreme bio na dužnosti, tek sad stigao da me pozove da "vidi kako sam".
Kada sam mu rekla da mi na adresu ne šalje svoje kolege, koji dolaze s legitimacijama, uznemiravaju moje cimerke, jer žele da se svojim očima uvere da sam ja "u redu", uveravao me je da nije imao nikakvu lošu nameru. No, nakon konteksta u koji je ova priča postavljena, ja nemam šta drugo da mu poručim i ponudim, osim snimaka i izveštaja iz bolnice, što će regularnim putem i na sudu biti izneseno.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane