Natrag

RTV Svetac

Herkul Poaro u (Ne)mogućoj misiji

Piše: Rajko Roki Dvizac

Herkul Poaro, čuveni belgijski detektiv na privremenom radu u Engleskoj, pozvan je u Srbiju da pokuša da reši neke nerešive kriminalističke slučajeve. Prvo se obratio, kako mu to već njegovo gospodsko vaspitanje nalaže, drugu Ivici, ministru policije. Velikodušno mu je ponudio svoje veliko detektivsko iskustvo. Ta on je umeo s lakoćom da reši i najzamršenije slučajeve! Dokazao je i ono što ni policija nije mogla da dokaže. Gospodin Poaro je svom domaćinu objasnio svrhu svoje posete. Pošto se naš ministar policije samo smekšao i više gledao u TV kamere domaćih, a bogme i stranih televizija, nego u svog gosta - Poaro je odlučio da bude direktan.
- Pa eto, ja bih mogao da vam rešim slučajeve nerešenih ubistava novinara u Srbiji - konkretno je šapatom predložio belgijski detektiv.
- A, to - uzdahnu ministar srpske policije. - Pa to pitanje je rešeno.
- Oh, oprostite mi. Ja sam izgleda pogrešno informisan - zbunjen je bio nezbunjivi Poaro.
Ministar nehajno mahnu rukom sedmoj sili, što je u prevodu značilo da je snimanje gotovo, da novinari moraju odmah da napuste prostorije Ministarstva. Domaći su prvi jurnuli ka vratima, pokazujući na taj način svoju istreniranost, ali i lojalnost aktuelnoj vlasti. Za njima su jurnuli i stranci. Kud svi srpski novinari, tu i mali Mujo. Što je sigurno - sigurno je. Tek kada su ostali sami, ministar ponudi vrlo ljubazno dragog gosta da sedne.
- Može li kafica, viskić, rakijica, sokić, čajić... Samo kažite šta vam je po volji - nutkao je ministar policije belgijskog detektiva dokazujući na delu čuvenu srpsku gostoljubivost.
Gospodin Poaro uljudno odbi domaćina pokušavajući da se vrati temi razgovora, povodu  svoje posete Beogradu.
- Recite mi, molim Vas, kada je to pitanje rešeno. Još bolje, otkrijte mi kako ste uspeli - insistirao je Poaro.
- Dragi moj Herkule... Smem li da Vas zovem po imenu? Smem. Sjajno. I Vi mene možete zvati po imenu. Slobodno. Ovo je sada demokratska Srbija. Sve je dozvoljeno.
- Molim Vas za odgovor - navaljivao je Poaro.
- Vi Englezi, baš ste nestrpljivi...
- Pardon!
- Samo izvolite.
- Pardon, ja sam Belgijanac, moliću lepo - ispravljao ga je detektiv Poaro.
- Ma dobro. Sad je sve to isto, EU. Svi ste vi u jednom pakovanju. K'o sardine. Još vam samo mi falimo. Ringe-ringe raja, sreći vašoj nikad kraja.
- Gospodine ministre, molim Vas za odgovor - uporan je bio belgijski detektiv.
- A to, jednostavno. Na sednici naše vlade smo odlučili, i to jednoglasno, da se to pitanje ne rešava dok smo mi na vlasti. Šta ima tu mi da rešavamo ono što su drugi zabrljali. To se nije dogodilo u našem mandatu, zar ne?
 - Tačno. Ali ipak, dužnost Vam je kao aktuelnom ministru policije da otkrijete ko su počinioci. Ipak se radi o novinarima...
- A ja, pravo da vam priznam, mnogo volim novinare. Trudim se da sačuvam dobre odnose sa njima. Nikad se ne zna. Jeste da sam ja sada ministar policije, ali ni to neće trajati doveka. Ova koalicija je klimava, kao babin zub. Još će oni meni trebati i te kako.
- Mudro razmišljate, nema šta. Ali ipak, niste mi do kraja odgovorili...
- Gospodine Poaro, iscrpnom istragom mi smo otkrili ono najvažnije. Temelj slučaja. Počinioci ubistava novinara u Srbiji su, to sa sigurnošću mogu da tvrdim, u b i c e! Da, ubice! Kao što se Vi u svom detektivskom radu služite logikom, tako smo i mi postupali. Ubice ubijaju, zar ne?
- Bravo, bravisimo - zatapša zadovoljno gospodin Poaro.
- Ali to nije sve - radosno kliknu srpski ministar policije. - Otkrili smo da te ubice imaju svoja imena i prezimena. Učinili smo korak dalje i otkrili da oni imaju i svoje nalogodavce, takođe sa imenom i prezimenom.
- Auuu. Koja su to imena?
- Eh, sad vi sitničarite. Tipično za Engleze...
- Pardon, ja sam Belgijanac...
- U redu, bre. Niko nije savršen. Dragi moj detektive, zar je ime toliko važno? Važan je ispravan postupak... A on je poštovan po utvrđenoj kriminalističkoj proceduri. Uostalom, šta su imena? Obična kvarljiva roba. Imena daju pijani kumovi, nadobudne tašte, pričljive tekte, veseli dedovi, razmažene mame, pijani očevi... Ljudi veoma često menjaju imena. Zato, složićete se sa mnom, to se nikako ne može shvatiti kao pouzdana informacija.
- Ali...
- Nema tu nikakvog ali. Hoćete dokaze? Evo ih. Lepa Brena je, u stvari, Fahreta Jahić. Ekstra Nena se, u stvari, zove Snežana Berić, a Bobu Dilanu u krštenici piše da se zove Robert Cimerman.
Belgijski detektiv nemoćno odmahnu rukom. Iscrpljen, ipak zamoli za šoljicu toplog čaja. Tek da se smiri. Traženo - učinjeno. Ali umesto engleskog ili bar indijskog, Herkul Poaro je na svoje zaprepašćenje ponuđen originalnim ruskim čajem. I to iz pravog samovara.
- Lično sam ga doneo iz Moskve. To je poklon, pogodite od koga? - pravio se važan srpski ministar policije.
- Lepa je ta vaša EU, ali Rusija je Rusija. Raz, dva, tri... maljčiki.
Belgijski detektiv nije imao kud. Morao je da popije ruski čaj. I to bez mrštenja. Između dva gutljaja, tiho promuca: - Pa ako ste novinarske probleme rešili, možda bih mogao da Vam pomognem u nečem drugom. Čujem da ste na 12. mestu po korupciji. Ako biste mi dali neke detalje ja bih...
- Ma nema potrebe. Mi to rešavamo brzopotezno, ali istovremeno i postepeno. Nama su poznati nosioci korupcije u Srbiji, ali morate ipak da shvatite da moramo da delamo selektivno. Što zbog sukoba interesa u koalicionoj vladi, što zbog popunjenosti kapaciteta u zatvorima. Srpski Eliot Nes mora biti srpski, a ne uvozni.
- A tajkuni?
- Šta tajkuni?
- Pa da Vam pomognem u otkrivanju...
- Jaoj, al' si našao granu za koju da ćeš da se kačiš! Ti si došao čak iz Engleske da nam kažeš ko su srpski tajkuni. Kao da mi u Srbiji ne znamo ko su oni. Gledajte vi da se izborite sa vašim tajkunima u EU, a nama ostavite naše.
Belgijski detektiv ustade. Uvređen i ljut.
- Ako je tako, zašto ste me onda zvali da pod hitno dođem u Srbiju?
- Ja? Nisam Vas ja zvao - osmehnu se Ivica.
- Pa ko onda? - začuđeno upita Herkul Poaro.
- Emisija (Ne)moguća misija!!!

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane