Natrag

Epizoda (4)

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

Čovek se rodi kao mala greška, a završi kao velika. I tako, od kolevke pa do groba, ne shvatamo koliko su nas greške učinile dužnicima. Grešni prema životu, bivamo grešni prema sebi. Idemo iz duga u dug. Dužni drugima, dužni sebi. Kada bih bio sposoban da vraćam sopstvene dugove, ne bih znao odakle da počnem. A moji dužnici? Kada umrem biće to velika sahrana. Doći će svi koji su od mene bežali. Tako će mi vratiti sve dugove.
Greška je moj način života! Bolje hranim svoje greške, nego svoje telo. Toliko ih dobro hranim da su najdeblje i najteže greške u mojoj okolini. A sav problem je u kratkoj konstataciji! Srbin sam, od toga ću i umreti!
Greška je najbolji srpski proizvod. Mi smo najveći proizvođači grešaka na svetu. I najveći svetski izvoznici grešaka. Ne postoji količina grešaka koju Srbi ne mogu da imaju po glavi stanovnika. Greška je jedina konstanta u srpskom nacionalnom biću. Mi se toliko srodimo sa svojim greškama da nam one postaju žene, prijatelji, pa čak i kumovi.
Omiljena srpska greška zove se istorijska greška. Uzmimo, na primer, 27. mart 1941. "Bolje rat, nego pakt", rekao bi čovek - neviđeni patriotizam. Čerčil se ori na sav glas, naš komandant, đeneral Mihailović, grmi: reč kapitulacija ne postoji u srpskom jeziku. A, zamislimo: tuku se dvojica i kaže ti onaj jači: "Mali, nemoj da se mešaš!" I ti se ne mešaš, oreš, kopaš, hlebom se hraniš. A kad jedan veliki pobedi drugog velikog, pobedniku pošalješ telegram podrške, a poraženom telegram sa najlepšim željama za prosperitet. Ali, Srbi to ne umeju, greška im govori: sram vas bilo, marš u borbu protiv fažizma! A toj greški je trebalo u lice reći: slušaj ti, u Srbiji NEMA fašizma! Ima ga u Nemačkoj! Neka Nemci idu u borbu protiv istog. Šta ima Srbi da ih oslobađaju od Hitlera, nismo im ga mi izabrali pa da nas grize savest. To je, bre, mešanje u unutrašnje stvari suverene zemlje. Još na svu muku dođe i Drug, pa viknu: "Trst je naš!" A Hitler potpisao da neće ni da priviri u Srbiju, niti povlastice na carini, a ne traži ni bezvizni režim. I rat na sve strane. A Nemci i danas kažu: "Dok nam je ON bio živ, nije bilo ni inflacije, ni recesije. Nezaposlenost je bežala od Nemačke, kao Crna Gora od Srbije." Jedan iskreni Nemac mi je rekao: "NJEMU ZAMERAMO samo to što nije POBEDIO"! I dok si rekao GREŠKA, ispade milion Srba manje.
Istorijska greška ima rođenu sestru: umetničku slobodu. U tom sestrinskom zanosu, nastao je film Igmanski marš. Prošli naši hladnu reku na putu ka Igmanu, pa počeli da se guše od hladne vode igrajući Užičko kolo, koje je Milija Spasojević komponovao 20 godina kasnije. Naravno, zli jezici govore: eh, da su partizani znali kakva ih država čeka na Igmanu, možda se na njega ne bi ni peli, otkazali bi sastanak.
Udruženim snagama istorijska greška i umetnička sloboda napravile su i film Užička republika, u kome Aljoša Vučković peva Znaš li, dragi, onu šljivu ranku, koju je komponovao Miodrag Todorović Krnjevac, 25 godina kasnije. Pa i kod direktora Kusturice, u Andergraundu, 1941. godine Cigani sviraju Stani, stani Ibar vodo, koju je komponovao Dragiša Nedović, 25 godina kasnije. Ali tako je to, ne samo u umetnosti nego u svim delatnostima. Naprosto se pojave greške. Čovek se rodi za kriminalca, pa postane profesor. Rodi se za preispoljenu bitangu, pa postane ministar. Rodi se da bude trubač u bandijskoj jedinici, pa postane lekar. Rodi se sa govornom manom, pa postane radio i TV voditelj. Rodi se kao klupoder, pa postane uvaženi biznismen.
Svaki Srbin ima i ličnu grešku, kao što ima natečenu jetru, naplaćeni radni staž ili kuma sa kojim ne govori. Zna se, kad Srbin uđe u grešku, ona je na početku bezgrešna, a onda postaje višestruki povratnik, iako su Srbi obdareni čuvenom istinom "što Uglješi do koljena bilo, Vukašinu po zemlji se vuče"; samo zla greška navela je Jefimiju da "ono što je Uglješi do koljena" zameni nečim bezazlenijim, za čim je izgubila glavu, a potom i oči.
Srbi, čuvajte se grešaka! Draga Mašin i Aleksandar Obrenović nas uče kako je kratak put od stavljanja krune na glavu do padanja na glavu. Zato se i kaže: svaka kruna je za glavu, ali svaka glava nije za krunu. Voleo bih da svi porazmislimo o ovome.    

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane