Natrag

Kontranapad

Ko su dobitnici a ko gubitnici protekle Univerzijade u Beogradu

Boža protiv Džordža

Minula Univerzijada u Beogradu bila je najveći sportski događaj u Srbiji održan od raspada nekadašnje velike Jugoslavije. Ako bi se kao kriterijum uzeo broj zemalja učesnika, onda bismo rekli da Srbija nikada nije priredila veći sportski događaj. Vremenski gledano, Univerzijada se podudarala sa značajnim političkim i kulturnim događajima kojima je Srbija bila domaćin. Ali, o tome ko je prava žrtva a ko nezasluženi dobitnik ovog događaja, za Tabloid piše ugledni novosadski sportski novinar Miroslav Vislavski.

Miroslav Vislavski

Nikada u novijoj istoriji Srbija nije ugostila toliki broj šefova zemalja, kao što je to bio slučaj na Samitu čelnika srednje i istočne Evrope koji je nedavno održan u Novom Sadu. U ovo vreme, srpska Atina je bila ujedno i kulturni centar Evrope, za vreme održavanja jubilarnog, desetog EXIT-a.
Sve su to događanja koja govore da je Srbija značajan činilac evropskih tokova i procesa u svim oblastima rada i stvaranja.
Iza ovih i drugih sličnih događaja, valjale bi analize koje bi dale odgovore na pitanja zbog čega smo činili sve to što nas u medijskom smislu svrstava u red savremenika modernog vremena i relevantnih činilaca globalnog sveta. Recimo: da li smo postigli ciljeve koji su nas rukovodili da se ponudimo i prihvatimo organizacije tako značajnih događaja? Ali to se ne čini ili ne plasira u javnosti... 
Očigledan primer je i rečena Univerzijada. Još su sveža sećanja na dešavanja i porođajne muke koje su dovele do njenog održavanja, turbulencije i afere zbog kojih je nametnuta i dilema da li ovaj događaj ipak, u poslednjem trenutku, ustupiti braći Grcima koji imaju ostavštinu letnjih Olimpijskih igara 2004. u Atini, u infrastrukturalnom i svakom drugom pogledu.
 Uprkos tome, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Organizacionog komiteta igara Božidar Đelić, pun utisaka, po zatvaranju Univerzijade bez i malo kompleksa najavi kandidaturu Srbije za organizatora letnje Olimpijade!
Reče i ostade živ, kao i bezbroj puta kada je sa svojim saborcima uvezenim sa raznih meridijana, poput gospode Dinkića, Vlahovića, Jelašića, Pitića, gospođe Udovički i drugih umova, obećavao svetlu budućnost narodu Srbije sa demokratijom po njihovom modelu.
Prevideo je ili namerno zaobišao činjenicu da smo na nekoliko meseci pred Univerzijadu, kao niko drugi do sada, reterirali u programu ove manifestacije i odustali od šest sportskih disciplina sa kojima smo konkurisali, i čvrsto se obavezali pred Svetskom studentskom sportskom asocijacijom na program igara sa 21 sportskom disciplinom.
To je bio skandal koji ne priliči iole ozbiljnom organizatoru međunarodnih sportskih događaja, a kamoli, ispostavilo se na iznenađenje svih nas, pretendentu za organizaciju Olimpijskih igara. Gospodin potpredsednik Vlade se ne obazire da je narod, a sa njime i sportski ljudi, prepoznao ozbiljnost njegovih poruka i javnih nastupa po najstarijem junaku crtanih filmova i stripova čije ime su mu nadenuli. Što bi rekli: Lupa kao Maksim po diviziji! Ali, "najavom" kandidature za organizaciju letnje Olimpijade, Boža vešto izbegava odgovore na mnoga, a posebno na osnovno pitanje: zbog čega smo se ponudili i dobili poverenje Svetske univerzitetske sportske asocijacije (FISU) da budemo domaćini Univerzijade. Ono glasi: Šta je Srbija dobila i šta joj ostaje od Univerzijade?

Šta je nejasno sa Jasnićem?

Dakle, da li smo dobili na ugledu u svetu kao organizatori? Moguće, kod većine učesnika, koji uz takmičenje u većoj meri Univerzijadu doživljavaju kao priliku za provod i druženje, nova poznanstva i prijateljstva, što je svojstveno mladosti koja ne poznaje i ne prihvata barijere i granice. Uz to, reč je o studentima sportistima, među kojima je manji broj onih vrhunskih profesionalaca kojima je svaki detalj od značaja za takmičarski rezultat, kao što je slučaj sa sportistima koji nastupaju na Olimpijadi, svetskom ili evropskom prvenstvu.
Nepodeljena su mišljenja da su volonteri i policija besprekorno obavljali svoj posao, jednako kao i granski sportski savezi kojima je poverena organizacija takmičenja na samim borilištima. Značajno je i to što su na Univerzijadi nastupile, prema pouzdanim izvorima,   ukupno 122 zemlje sa 5.700 sportista. Pitanje je zašto se zvanično operiše podacima da je učestvovalo 145 zemalja sa 10.000 sportista? Kome i čemu služe lažne informacije, kada su i ostvarene brojke za poštovanje i uvažavanje? Koga i zašto treba fascinirati lažnim podacima koji ne mogu da promaknu zvaničnicima FISU?
Kada se radi o sudu FISU i međunarodnih sportskih foruma, dakle institucijama i zvaničnicima studentskog i sporta u celini, gotovo da nema dileme da se zamera našoj neodgovornosti i nedoslednosti u sprovođenju takmičarskog programa, narušenim standardima u organizaciji Univerzijade i organizacionim promašajima i propustima, nedopustivim za tako visok nivo sportskog događaja. Nisu dati pravi i argumentovani odgovori zašto je iz programa u praskozorje studentskih igara izbačeno šest sportskih disciplina.
Podsetimo se - izbačeni su: rvanje, rukomet, streljaštvo, kajak - kanu, veslanje i karate. Zašto? Ni danas nema odgovora kako to da je najmasovniji program koji je ponudila Srbija, smanjen za 30 odsto. Opravdanje da je kriza razlog i da se radi o megalomaniji dr Siniše Jasnića, čoveka koji je doneo Univerzijadu Srbiji, a potom žrtvovan kao kolateralna šteta, u najmanju ruku je besmislen. Jer, za sve pomenute sportove imamo potrebnu infrastrukturu objekata koji odgovaraju standardima FISU i Univerzijade kao sportskog događaja.
 Zato je nejasno odakle direktor Univerzijade Nebojša Ilić crpi podatak o uštedama od 30.000.000 evra koje su nastale redukcijom takmičarskih disciplina i programa Univerzijade. Sa druge strane, učesnici su sami finansirali svoj boravak, jer su bili obavezni da za svakog člana ekspedicije snose troškove od 45 dolara dnevno. U tom pogledu su besmislice u pričama o redukciji i uštedi. Uzgred, reč je o sportskim disciplinama u kojima smo imali tradiciju dobrih rezultata na međunarodnim nastupima i mogućnost da ojačamo autoritet sportskih dostignuća na Univerzijadi.
Nažalost, o tome nisu odlučivali sportisti i njihovi savezi, koji su bili zatečeni i nezadovoljni odlukom onih koji su likvidacijom istaknutog funkcionera FISU i dugogodišnjeg predsednika Univerzitetskog sportskog saveza Srbije dr Siniše Jasnića, preuzeli palicu u organizaciji Univerzijade. Zato će ostati nepoznanica zbog čega je izvršena redukcija takmičarskih disciplina.
Puna usta zvaničnika su o priređenom spektaklu otvaranja i zatvaranja Univerzijade. Bez namere da se potceni ugodnost doživljaja, postavlja se pitanje kako i zašto su u FISU dozvolili narušavanje standarda koji podrazumeva otvoreni stadion sa 35.000-40.000 mesta.

CIP i drp

Oni koji malo daju do sadržaja, a ne utiska koji je velelepna Arena omogućila, zaključuju da je gledaocima ponuđena televizija u hali, imajući u vidu sadržaje koji su plasirani posredstvom video-bima. Zbog toga je i pitanje zar se Univerzijada nije mogla otvarati i zatvarati na stadionu Partizana? Konačno, na tribinama Arene su sedeli učesnici Univerzijade i probrani, selektirani partijci vladajućih, a ne i građani zbog kojih je priređen ovaj deo programa. Možda je od njih pretila opasnost koja se očitavala na primeru finalne utakmice u košarci u kojoj su naši "orlovi" dobili Ruse, a stepenik niže ostavili Amere (kao u vremenima naše košarkaške dominacije). Ta opasnost su zvižduci političarima i odobravanje sportskim ličnostima kao što su pozdravljeni Dragan Kapičić i Duda Ivković ili Sale Đorđević.
Uštede kojima su organizatori težili, išle su do besmisla. Na primer, otvaranje je obavljeno sa svega 150.000 evra. Na rekonstrukciji tunela stadiona Marakana je navodna ušteda od 9.000.000 evra, a informacije su da je samo projekat CIP-a koštao 680.000 evra. Odustalo se od savremene ambulante, a sa 2.500.000 evra je osposobljavan kapacitet VMA koji je davao usluge preventive i zdravstvene zaštite, na šta je Leri Ring, šef medicinske Komisije FISU, sa velikim čuđenjem reagovao kada je saznao da vojna institucija pruža usluge koje nisu standardne u FISU
Ušteda je najčešće pominjana reč u odbrani promena koje su nekoliko meseci pred Univerzijadu izvršene, i opravdanju poteza koji su prdstavljali ozbiljno narušavanje standarda Univerzijade. Do toga da je najveća besmislica na hvalospevu - ušteda u ishrani gostiju koji su faktički sami snosili troškove ishrane. Znači, ušteda je išla i u okviru tradicionalnog gostoprimstva koje se odnosi na kultni odnos prema trpezi koju Srbi iznose pred svoje goste.
 Đelićevo isticanje da se na hrani uštedelo 7.000.000 evra od planiranih 10.000.000 evra, na najbolji način ilustruje mentalitet podneblja koje ga je iznedrilo i piroćansku karakteristiku štedljivosti. Sa druge strane, ušteda je možda učinjena i zbog "lukavog" manevra da se restoran za ishranu učesnika Univerzijade dislocira iz Univerzitetskog sela, što nije spojivo sa standardima Univerzijade.
Zbog toga su učesnici igara bili primorani da poprilično pešače do restorana u kome su se hranili. Izvor Tabloida ističe da često nije bilo dovoljnog izbora raznovrsnih jela u ishrani sportista, te da kvalitet nije bio na nivou standarda ovog takmičenja. Takođe, izvor predočava da je kuvanje hrane organizovano u Vršcu (?!), dakle 100 kilometara od Beograda, u kome je sedište firme "Del aro" kojoj je povereno da doprema ručkove i večere za učesnike Univerzijade. Ništa neobično za kriterijum poveravanja javnih nabavki i poslova po partijskoj pripadnosti ili privrženosti među kojima se našao  srećni i vešti "Del aro".
U euforičnom prikazu efekata i kvaliteta organizacije Univerzijade, rame uz rame sa Božidarom Đelićem je i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji je bio veoma uzdržan i javno isticao rezervu prema potrebi organizacije ovog događaja pre nego je postao prvi čovek glavnog grada Srbije. Ipak, za razliku od svojih partijskih drugova i ostalih iz Univerzijade kao što su: Božidar Đelić, Radmila Hrustanović, Snežana Samardžić-Marković, Nebojša Ilić i Zoran Jovanović, Dragan Đilas je smogao snage i uz rumenilo koje ga je spopalo na završnoj večeri u susretu sa prvim operativcem Univerzijade, pre isfabrikovanih personalnih promena, priđe njegovom stolu, uputi mu čestitke i izrazi zahvalnost na darovanju najveće sportske studentske smotre glavnom gradu Srbije.

Ne diraj mi mamu!

Za razliku od njega, pragmata Božidar Đelić koji je preuzeo funkciju prvog u Organizacionom odboru Univerzijade, koga je Jasnić vodao po sportskim događajima u studentskom svetskom sportskom  pokretu u susret dobijanju organizacije Univerzijade 2009. i koji je pre četiri godine u Bangkoku preuzeo zastavu FISU u ime domaćina narednih igara, imao je obraza da traži Jasnićevo izuzeće iz protokolarnih događanja prilikom otvaranja i zatvaranja igara u Beogradu. Svoj obraz je više puta pokazao, čak i u razmiricama sa najbližim po mnogo čemu, od kojih će se dugo pamtiti čuvena rečenica upućena Mlađanu Dinkiću, koja glasi: Ne diraj mi mamu!
On takav, pisao je pismo osamdesetogodišnjem Džordžu Kilijanu, predsedniku FISU, "u ime Univerzitetskog sportskog saveza Srbije" (?!), u kome nema nikakvo učešće u organizacionoj strukturi i na memorandumu Vlade Srbije, da se dr Siniša Jasnić smeni sa mesta predsednika Univerzitetskog Sportskog saveza Srbije i potpredsednika FISU (?!).
Vremešni lord, koji još uvek vidi šansu da predsedava FISU, prilično je olako prihvatio inicijativu jednog od famoznih srpskih finansijskih eksperata (odnedavno i sportskog eksperta). Zašto, to on najbolje zna.
 Jer još u Bangkoku, malo je nedostajalo da ga u prvoj fotelji nasledi dr Siniša Jasnić, koji je dvostruko mlađi od njega, a već sada veoma dobro kotiran u međunarodnom studentskom sportskom pokretu. Možda nakon sveg našeg majstorstva da uništimo uspešne i ambiciozne, kakav je, nema sumnje, i dr Siniša Jasnić, i stari Britanski lord vidi svoju šansu da produži vek predsednika FISU dok mu biologija ne presudi po svojim nenarušivim zakonima.
Ali, to ne znači da će ne manje ambiciozni Boža da nasledi Sinišu. Jer za razliku od karijere u Vladi Srbije, u kojoj mu niko ništa ne može dok je Đinđićeve ostavštine u srpskoj vlasti, u međunarodnim sportskim forumima nema prijateljskih i rođačkih veza.
To mesto se izbori trajanjem u tom sportu, znanjem i diplomatijom koju prihvataju međunarodni sportski forumi. E sad, jedino ako nam Boža donese letnju Olimpijadu, onda... Do tada Jasnić ostaje u vrhu studentskog sportskog pokreta i kao najveći kandidat na sledećim izborima da nasledi Džordža Kilijana.
 Razume se, ako ga Srbija u tome ne spreči zbog navodnih malverzacija koje je činio u vreme države bez vlasti, a sa velikim zadatkom da pripremi i organizuje najveću studentsku sportsku smotru u Beogradu. Obračun sa dr Sinišom Jasnićem je bio političkog karaktera, iako on nije politička figura. Kako izvor Tabloida saznaje, premijer Mirko Cvetković je na tri sastanka sa Jasnićem po nečijem nalogu tražio da podnese ostavku i skloni se iz projekta Univerzijada 2009 za šta bi bio nagrađen sa 25.000 evra.
Nije želeo da kaže ko traži takav čin, ali mu je lakonski rekao da se "ne uklapa u tim" koji je preuzeo državu sa poslednjim izborima, te da je u tom projektu "u pitanju veliki novac" na koji on ne može da utiče.
Dr Siniša Jasnić ističe da se od samog početka, nakon dodele organizacije Univerzijade Beogradu, zalagao i tražio da se donese zakon o Univerzijadi 2009. u kome bi se uredila i pitanja javnih nabavki ili pak uredba od Vlade Republike Srbije. Nestabilna politička situacija u Srbiji nije omogućavala da se taj važan deo organizacije Univerzijade obavi blagovremeno.
U takvim uslovima i ambijentu isfabrikovane su afere oko ugovora sa Varteksom, Swis Tajmingom i druge... Odela, uniforme... deo su standarda Univerzijade koji se poštuju kod drugih, ali u Beogradu su zvaničnici FISU zažmurili pred tim momentom. Što se Swis Tajminga tiče, taj ugovor je trebalo da ostavi najvećem stadionu u Srbiji najmoderniju mernu tehniku i semafor...
Uopšte, pitanje marketinga Univerzijade nije doživelo svoju renesansu nakon smene Jasnića. Naprotiv, ostalo je onako kako ga je započeo ovaj sportski funkcioner. U tom kontekstu ostaje otvoreno zašto naslednici nisu materijalizovali, takođe serviran sporni Ugovor sa Poršeom iz novembra 2005. Umesto 680 Folksvagenovih vozila, organizatori su dobili svega 400! Zašto? Konačno, pred početak Univerzijade, Vlada Srbije je ipak donela Uredbu o skraćenoj proceduri javnih nabavki. Zašto, Srbijo, to nisi mogla učiniti pre četiri godine?   
Univerzijada je prošla. Sa mnogim obmanama i lažima. Na način kako živimo minulih godina. Dr Siniša Jasnić je junak i žrtva Univerzijade. U javnosti je plasirano da je podignuta optužnica protiv njega zbog navodnih malverzacija i zloupotreba. Optužnica mu još nije uručena. Ni njemu ni njegovom pravnom zastupniku. Prvi opštinski sud se proglasio stvarno nenadležnim za vođenje postupka. O tome je obavešten pismom koje mu je uručio policajac.
 Organizatori Univerzijade su puni hvale i samohvale. Sami sebe pohvaljuju, a Božidar Đelić uručuje plakete i povelje svima i svakome. Dr Siniši Jasniću - ne! Ne sme ni da se pojavi u javnom duelu, niti da ga pogleda u oči, licem u lice. Zvaničnici FISU su ostali bez bilo kakvih svečanih večera, što je standard i protokol u međunarodnim sportskim susretima takvog ranga. Zauzvrat, što je praksa i običaj, nisu dodelili orden ili drugi vid priznanja svojim domaćinima što je uobičajeno za uspešnu saradnju i organizaciju velikih događaja. Odlažu to za buduće vreme, na nekoj letnjoj Olimpijadi za koju će podneti kandidaturu novi sportski ekspert - Boža Derikoža.
     

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane