Druga strana

 

Industrijska špijunaža danas, i kako se odupreti

 

Upotreba tuđe pameti

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku

 

Vlado Dragićević

 

Sa razvojem ekonomije i stvaranjem novih multinacionalnih korporacija pojavila se i industrijska špijunaža. U stvarnosti, ona predstavlja pokušaj da se pribave važne informacije o proizvodima, posebnim klijentima, planovima i komercijalnim tajnama jedne kompanije. Naravno, svaki ovakav pokušaj smatra se protivzakonitim, ali ako je to pokušaj da se određeni podaci saznaju iz javnih izvora, onda se ne može smatrati nečim što zaslužuje finansijsku kaznu, ili čak i zatvor.

U većini slučajeva industrijska špijunaža je polje rezervisano za obaveštajne službe, mada postoje i tzv. free-lance individualci, koji pod okriljem raznoraznih konsultantskih usluga delaju po klasičnom ugovornom principu. Filosofija QUI VULT DECIPI DECIPIATUR (ko zeli da bude prevaren, neka to i bude), postala je kredo, kako u radu obaveštajnih službi u svetu, tako i u radu pojedinaca.

Obaveštajne službe SAD, Engleske, Rusije, Nemačke, Francuske, Izraela, Kine, Indije, Irana i drugih država interesuju projekti, resursi i naučna delatnost konkurentskih država. Objekti ove delatnosti postaju civilni naučno-istraživački centri i proizvodnja, energetski izvori i nivo obrazovanja. U tome, naravno, nema ničega novog. Industrijskom špijunažom se bave sve obaveštajne službe sveta. Ona će, hteli mi to ili ne, postojati dotle dok postoje tajne u industriji, nedostupne iz vojnih ili komercijalnih razloga.

Šta je ovde zanimljivo? U principu, industrijska špijunaža danas, odnosno obaveštajne službe koje se njome bave, koncentrišu se samo na neke stadijume inovacionih procesa, koji objedinjuju fundamentalna i primenjena istraživanja, i uvode ih u proizvodnju. Materijali koji se tiču naučnog otkrića i njegovih teorijskih rezultata, obično se objavljuju u javnim publikacijama. Njihova analiza uglavnom je stvar naučnika i praktičara. Međutim, njihova tematika, još u stadijumu laboratorijskih demonstracija mogućnosti primene ili razrade novih tehnologija, naročito kod stvaranja prototipa, njegovih sveobuhvatnih ispitivanja i eksperimentalne proizvodnje, strogo se cenzuriše, ili pak nestaje iz diskusija na javnim naučnim simpozijumima, a mogućnost susreta sa autorima publikacija se ograničava. To uglavnom rade obaveštajne službe.

U ovakvoj neprestanoj igri nadmudrivanja, sigurno je da je svaki izgubljeni poen frustrirajući. Zato se preduzimaju određeni potezi kojima se, na neki način, može pokušati sa zaštitom svakog pojedinačnog slučaja.

Interna mreža podataka se klasifikuje tajnom, određeni podaci koji trenutno nisu aktuelni drže se pod režimom koda i ne mogu se dešifrovati, posebnim protokolom obezbeđuje se da se određena informacija ne uništi ili promeni, a ako je ta promena potrebna, određenom verifikacijom se utvrđuje ko može imati pristupa kodiranom materijalu.

Gde smo u ovakvim uslovima mi? Da li smo sposobni, ne da se bavimo industrijskom špijunažom, već da se od nje odbranimo. Neko će reći: a šta to branimo, šta imamo da branimo?

Da, imamo. Ministarstvo državne bezbednosti NR Kine, odnosno njegova obaveštajna služba, jedno je od najaktivnijih u industrijskoj špijunaži. Njih, u poslednje vreme, isključivo interesuje energetska komponenta, energetski izvori i kako ih obezbediti.

Mi se, dakako, ne možemo porediti sa Kinom, ali za svoje potrebe možemo obezbediti zavidnu količinu energenata za duži vremenski period. Način njihove raspodele u korišćenju, njihova količina, procena vremenske trajnosti zaliha, moraju biti označene tajnom.

Naša obaveštajna aktivnost bi trebalo da bude usmerena ka ekonomskom aspektu, da kontroliše kako druge zemlje sprovode ekonomske sporazume zaključene sa Srbijom, ispituje objektivne i subjektivne razloge ukoliko se oni ne sprovode, utvrđuje koje rezerve imaju naši inostrani partneri prilikom pripreme odgovarajućih dokumenata, njihovu realnu, a ne iskazanu poziciju, te proverava realne kapacitete firmi koje svoje usluge nude našim kompanijama. Time se osigurava ekonomska bezbednost zemlje i stvaraju uslovi za ulazak u svetsku privredu, ali ne kao njen sirovinski privezak.

U prošlosti i dana, skoro su sve vlade i transnacionalne kompanije involvirane u industrijsku špijunažu. Postoje kompanije koje su u istoriji zabeležile ogroman profit zahvaljujući idejama koje su uspele da ukradu. Imajući u vidu činjenicu da špijuni retko bivaju uhvaćeni, postoje male šanse da ćemo videti kraj ovoj pojavi.

Ostaje nam da pokušamo da joj se odupremo i istovremeno budemo aktivniji u borbi njihovim oružjem. Jer, ako ukradeš od jednog autora - to je plagijat, a ako ukradeš od mnogih - to je istraživanje.