Natrag

Do koske

 

Do koske

 

Uoči posete ruskog predsednika Beogradu i Srbiji

 

 

Medvedev među glodarima

 

Poseta predsednika Rusije Beogradu označiće početak jedne nove epohe u međunarodnim i ekonomskim odnosima Srbije sa svetom. Zašto se domaće štetočine neće preterano radovati visokom gostu i njegovoj, za Srbiju tako važnoj misiji?

 

 

Nikola Vlahović

 

 

Prošlo je dvadeset godina od kako je ruski predsednik Mihail Gorbačov posetio Beograd. Bila su to druga vremena i druge okolnosti, pa su i nazivi tadašnjih država bili različiti. Još uvek smo bili drugovi, i još uvek su to bile sovjetsko-jugoslovenske relacije.

Slobodan Milošević je bio mali balkanski satrap u usponu, a Mihal Gorbačov svetska zvezda bez premca, čovek koji je bez rata bacio na kolena ceo zapadni svet, osvojivši ga šarmom, obrazovanjem, visokom političkom kulturom i iskrenom težnjom ka miru u svetu.

U jednoj tadašnjoj anketi među slučajno odabranom ciljnom grupom u Nemačkoj, na pitanje koga bi želeli da imaju za predsednika, najveći broj ispitanika odgovorio je da bi na tom mestu rado videli upravo Mihaila Gorbačova!

Ali, opsednut tek stvorenim mitom o sopstvenoj veličini koji su podgrevale najgore klerofašističke udvorice i najgori ljudski talog iz postojeće državne birokratije, Milošević je iskoristio priliku pa je visokom gostu održao na licu mesta lekciju o komparativnim prednostima samoupravnog socijalizma, i skrenuo mu pažnju da je ova "balkanska Amerika" već odavno uvela slobodno tržište, a da vlada u Moskvi to tek treba da uradi.

Gorbačov mu je odgovorio tako što je prošetao kroz Knez Mihailovu ulicu i razgovarao sa narodom. Takvo nešto Milošević nikada nije umeo da izvede. Zazidan u sopstvenom birokratskom kavezu, širio je tragediju, pa je i završio tragično.

Dvadeset godina kasnije, ove 2009. godine, u Srbiju dolazi Dmitrij Medvedev, mladi intelektualac iz Sankt Peterburga, danas predsednik moćne ruske imperije u usponu, najbliži saradnik ključnog čoveka novog ruskog veka, Vladimira Putina.

Dolazili su pobednici Petog oktobra kod Vladimira Putina dok je on bio predsednik Rusije. Viđeni su i Vojislav Koštunica i Boris Tadić u kratkim, i vrlo kratkim audijencijama. Ali Putin njima nikada nije došao "na noge". On je i bez svečanih večera i još svečanijih ceremonija znao ko smo i kakvi smo. Zbog takvih je iz obaveštajne senke iao u politiku. Zbog sličnih je i sklonio (istina dostojanstveno i tiho), pijanog Borisa Jeljcina koji je bio spreman da rasparča Rusiju, i koji je zaista verovao da je liberalni kapitalizam isto što i slobodan pristup neograničenim količinama votke.

Poznajući, dakle, ovu domaću sortu pravoslavnih neokomunista, dobro organizovanih samo kad je otimanje od naroda u pitanju, Vladimir Putin nema ništa protiv da njegov predsednik države Dmitrij Medvedev dođe u Beograd i donese radosne vesti o kreditnoj pomoći Rusije od jedne milijarde dolara, o ruskim investicijama na budućoj trasi prirodnog gasa kroz Srbiju, rekonstrukciji hidroelektrane Đerdap, ruskom metrou, razvoju ruskih banaka, i ko zna kakvim još pratećim projektima.

Reći će predsednik Medvedev da srpska vlada ne treba da brine oko zahteva Međunarodnog monetarnog fonda. Reći će da je Srbija najvažniji strateški partner Rusije u regionu. Reći će iz Beograda celom svetu da ovaj mali, hrabri, talentovani, ali napaćeni, poniženi i pomalo zalutali narod nije sam, nego da ima najmoćnijeg zaštitnika!

Daleko od medija, dobiće srpske vođe jednu drugu poruku. Biće im saopšteno da Rusija zna o kakvim je ovde glodarima reč, te da nijedna rublja, evro ili dolar iz Moskve neće u Srbiji biti nenamenski potrošen, opljačkan ili kao provizija stavljen u stranačke fondove za opstanak na vlasti.

Podsetiće ruski predsednik srpske vladare na činjenicu da više niko u Srbiju ne ulaže, da su sve strane investicije stale i da ih je dotle doveo njihov lopovski duh.

Dolazak ruskog predsednika Medvedeva u Srbiju, slobodno govoreći, ima istorijski karakter. Ruske investicije u Srbiji, usred svetskog ekonomskog kolapsa, imaju strateški karakter. Za američku ekonomsku imperiju ovo je tranzitna, neprofitabilna zona. Za onoga ko vidi više i dalje, ovde su mala vrata Evropske unije.

Ali, da bi stvari funkcionisale u smeru koji je potreban velikim silama (ali i gladnom, nezaposlenom i očajnom radništvu Srbije), neko treba da zavrne ruke vlastohlepnom orkestru pljačkaša koji već dugo vode Srbiju u potpuni bankrot.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane