Natrag

Otpor

 

Otpor

 

Nekadašnja teritorijalna odbrana, originalna jugoslovenska tvorevina, postala američki izum

 

Ohajo nas uzjahao

 

 

O konceptu naoružanog naroda, koji je u bivšoj SFRJ bio Teritorijalna odbrana i društvena samozaštita (TO) i garantovao da agresor na našu bivšu zemlju može da računa sa gubicima na svakom pedlju teritorije, kao i kako se taj ideal odbrane jedne zemlje namerno urušio, za Tabloid piše penzionisani pukovnik Milan Jovanović, koji je i u Generalštabu Vojske Jugoslavije obavaljao značajne vojno-stručne dužnosti

 

 

Piše Milan Jovanović

 

Kad su osamdesetih godina prošlog veka vojni atašei akreditovani u Beogradu zapitali na nekoj vežbi pukovnika JNA da im objasni šta je to teritorijalna odbrana (TO), dobili su odgovor kome se nisu nadali i koji dugo nisu razumeli: "Neka svaka opštinska jedinica TO, hipotetički rečeno, u porobljenoj SFRJ likvidira samo po jednog neprijateljskog vojnika u toku 24 sata, bio bi to čitav bataljon gubitaka dnevno". Ozbiljnim tonom je pukovnik nastavio o borbenoj direktivi svakoj od 600 opština koliko ih je imala država. "Ima li vojne sile koja bi nas mogla pobediti u tim okolnostima?" - zapitao se drčnim tonom pukovnik pred masom stranih oficira.

 

Naravno da se ne može opisati zblanutost uglađenih predstavnika stranih oružanih snaga na ove reči, kao ni svi njihovi izveštaji i note koje su tim povodom odaslali što svojim šefovima, a što šefovima svojih šefova. Još kad je naš čova počeo da dodaje ulje na vatru o gerilskoj fizionomiji našeg ONOR-a, harizmi domaćih ratnika, urbano-ruralnim aspektima prepadnih dejstava, stvar je otišla podaleko, u našu korist naravno.

 

I zaista, s današnje distance to deluje ubistveno na svaku pomisao agresije s radikalnim ciljem, koja je po tadašnjim doktrinarnim stavovima pretpostavljala totalnu okupaciju zemlje. Bez obzira na stepen vojničke osposobljenosti i pomalo komičan stajling teritorijalaca, sve one njihove tandžare i kubure, kurirsku vezu, golubove i ostalo, pitanje je koji bi "razuman agresor" u tim uslovima ostavio ijednog borca, recimo noću, van svog Bondstila, Kirkuka ili kakve slične fortifikacije.

 

Za priču je i ono, ali ne uz fokus ovog teksta, kako su ti isti teritorijalci tamo negde u šumama dežele smrtno ranili svoju stariju posestrimu oružanog otpora, popularno zvanu "A" ešelon, ili kako su se pred očima i kamerama te iste "A" regimente naoružavali i za viši nivo obračuna pripremali neki drugi teritorijalci iz bliže nam bratske republike. Ili dokle je sve stizala "B" komponenta oružanih snaga moćne SFRJ u svim onim migraciono-mobilizacijskim misijama 1991-95.

 

Na pitanje koliko se ideja TO primila tamo negde napolju, odgovara se - mnogo! I kod onih koji su u svojim doktrinarnim pogledima na ratovanje imali tu umivenu, relaksiranu i paradnu komponentu odbrane, i kod onih drugih gde agresija i sila cure iz svakog dnevno liferovanog službenog papira.

 

Koliko je samo jugoeksperata defilovalo svetom podilazeći svojom pričom moćnima ili uzimajući silne novce od neorganizovanih i slabih, tumačeći im domete i ustrojstvo te kategorije vojne sile i sve njene prednosti. I gde su sve našli angažmane ili uhlebljenja drugopozivci nestale armije. Ali treba reći i da je fenomen TO izučavan temeljito na mnogim katedrama vojne veštine širom sveta, kao i naglasiti da je naše iskustvo i ustupano i prodavano, a da je i kradeno - to niko analitičan ne spori.

 

Šta su nacionalne garde Ohaja, Minesote, Mejna ili Vermonta, koje po ovim balkanskim vukojebinama danas drže lekcije najvišim vojnim rukovodstvima o alfabetu organizovanja vojne sile? Šta su ti preparirani i našminkani momci i starmali im generali s one strane velike bare do jedna loša i nabildovana kopija naših teritorijalaca. Koliko god su naši prvoborci opštinskih atara, poznavaoci jaruga, taraba i šumaraka bili potentni da drže strateška predavanja ili edukuju nekog iz sveta državnog establišmenta, toliko i ovi "dragi" balkanski gosti imaju kopču sa pravdom i pravednim ratovanjem, ovdašnjim istorijskim istinama i zabludama, te uzrocima i povodima nastajanja sukoba na ovim turbohajdučkim prostorima.

 

Crna je da ne može biti crnja zbilja Montenegra, u kome se desetine pripravnika farmera iz Mejna bavi arhitekturom domicilne vojske, ili Hrvatske u kojoj sve vojne kreacije potpisuju legitimno naseljeni farmeri seniori iz Minesote, zatim Makedonije u kojoj su vatrogasci iz Vermonta već završili posao preoblikovanja matičnih armijskih ćelija. Crna su zbilja i sva ona nesuvisla saopštenja iz srpskog MO da nam je asocijacija proizvođača virtuelnog blagostanja iz Ohaja jedina šansa za dobro organizovanje otadžbinske vojske i njenu promociju širom sve pomamnijeg okruženja.

 

Nije ovde mesto ni za tezu nastalu u krugu dvojke kako su nas veliki uzori i učitelji opravdano kaznili 1999. zbog šiptarskog egzodusa pred represivnim srpskim aparatom. Niti kome njihovi preci platiše za jezive zločine učinjene kad ono, stoleće i po pre Milosrdnog anđela, ispremeštaše uz pomoć zaražene ćebadi i sifilisa Sijukse i Komanče iz svojih, u neke druge rezervate, praveći prostor za Vels Fargo lokomotive sreće.

 

Kako bodovati radost srpske vojne nomenklature uspehom jednodnevne vojne zanimacije u kojoj se nešto kobajagi dogovaraju i vežbaju naši talentovani specijalci i okoštala masa do glave obrijanih i svojski dokonih turista iz Ohaja? Ili: pod koju odrednicu homogenizacije srpskog oficirskog kadra spram novih "izazova bezbednosti" svrstati utisak jednog našeg pilota pukovnika koga je na američkoj Ohio-travel ekskurziji naročito impresionirala farmerska avijacija i helikopterska flotila za evakuaciju ugroženih životinja?!

 

A koliko ove nedelje, u najcenjenijim srpskim novinama, pored teksta o zabrinutosti gradonačelnika Beograda zbog najavljene lezbo-peško parade, dirljiv tekst o zabrinutosti nacionalne garde Ohaja, mentora srpske odbrambene misli, kako zapušteno izgledaju zgrade dečjih vrtića u Prokuplju, Sokobanji i Lapovu, gde su upravo stigli da s donacijom od 65.000 dolara, malo malterišu fasade tih vrtića i pokažu svoju globalnu brigu za srpsku nejač.

 

Predradnik te zidarske ekskurzije, neki major, verujem dirnut gostoljubivošću meštana i iskreno, uz poneku domaću, kaže da pripadnici Nacionalne garde Ohaja pet dana u nedelji rade svoje civilne poslove, a subotu i nedelju posvećuju vojsci. Kakvo otkrivanje rupe na saksiji globalne moći, a kakva tek vizija na mračnom horizontu srpskih htenja! Ali naših teritorijalaca više nema, pa samim tim ni svedoka ovog koprodukcionog zamlaćivanja. Sjajna receptura bivše moći je proterana sa ovih prostora, ali se, eto, primila na nekom drugom plodnom tlu.

 

I ni pola jada da ta benigna dostignuća potomci kauboja sad ne izvoze drugim ili trećim odbrambenim garniturama prijateljskih zemalja ili inima spremnim da plate - što u novcu, što u naturi, a što u teritorijama. Ali otkud da se ta civilno-vojna papazjanija nađe na jelovniku srpskih konzumenata? Pa da je bez razuma, kao predrogirani zavisnik, primi srpski državno-političko-vojni vrh. Čime su to jedni druge fascinirali ili zadužili, kakva je to ljubav ili nastranost na delu, i ko tu kome zapišava mali mozak?

 

Pokradene su tako ideje i dela moćne države, zatupljena je borbena balkanska oštrica, brišu se istorijska pamćenja, ukida nacionalni kod, razvejava patriotska svest i zavodi mladost ovih finih zemalja. Vojske sukcesora su žestoko posrnule, struka je potpuno izgubljena, ratna tehnika zarđala, manevarski prostor sužen, para je sve manje. Ali su tu oni - da zamute plitku vodu kako bi izgledala dublja, da otmu, operu, preprodaju i debelo naplate. A mi smo tu da im verujemo, ćutimo i klimamo glavama, da im ljubimo skute i radimo prljave poslove - gde zatreba pod kapom nebeskom.

 

Uloženo treba opravdati po svaku cenu, pa gledamo, ovako nevoljni, kako se krem atlantoida s vrha srpske moći gubi u jeftinom samoreklamerstvu i prodavanju vašarskih trica i kučina o uspesima svoje feudalne, stranačke i posesivno lične odbrane. Nikad toliko bajki o borbenoj spremnosti vojske i nikad više vojnog cirkusa uvezenog iz daleke autistične zemlje. Čude li nas onda svi ovi estradni nastupi i diletantizam, koliko domaćih zvaničnika toliko i gostujućih klovnova. Kuda, zemljo Milutinova?!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane