Natrag

EKSKLUZIVNO

 

EKSKLUZIVNO

 

Vera

 

Susret partrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila sa predsednikom Ukrajine Viktorom Juščenkom

 

 

Patrijarh protiv raskola

 

 

Gospodin Viktor Juščenko se za vreme susreta sa partrijarhom moskovskim i cele Rusije Kirilom ponašao pristojno, iako nije skrivao da ne želi da pravoslavni Ukrajinci budu bliski sa pravoslavnim Rusima. On smatra da ujedinjenje ukrajinskih vernika treba da se ostvari u okrilju autokefalne, a ne pravoslavne crkve. Šta o tome misli patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril? Kako on ocenjuje susret sa predsednikom Juščenkom? Naš dopisnik Viktor Hlistun zabeležio je odgovor prvog čoveka Ruske pravoslavne crkve na ova pitanja

 

Piše: Viktor Hlistun

dopisnik iz Moskve

 

Nakon govora koji je održao 29. jula 2009. u Kijevo-pečerskoj lavri, pred arhijerejima, sveštenstvom, monaštvom, vernicima, predavačima i studentima Kijevske duhovne akademije, patrijarh moskovski i cele Rusije Kiril, odgovorio je novinarima na mnoga škakljiva pitanja koja su otvorena između pravoslavnih crkava Rusije i Ukrajine. Evo šta je rekao patrijarh Kiril:

- Zadovoljan sam susretom sa predsednikom, to je bio veoma otvoren i nediplomatski razgovor. Nažalost, pod diplomatijom se kod nas često podrazumeva da se ne govori istina, odnosno da čovek misli jedno, govori drugo, a radi treće. Takva "diplomatija" uvek je osuđena na neuspeh. Za mene je diplomatija sposobnost da se govori jezikom koji razume sagovornik. Ako vi ne koristite jezik koji je razumljiv sagovorniku, vi jednostavno stupate u konflikt sa tim čovekom.

Zato sam ja razgovarao sa Viktorom Andrejevičem, sa punim saznanjem o tome ko sedi preko puta mene - predsednik suverene države, čovek koji ima vlast i sva punomoćja. Izložio sam mu svoje shvatanje onoga što se danas događa u Ukrajini, on je meni izložio svoje shvatanje, a postojalo je nešto zajedničko u tim shvatanjima. Reč je o tome da je neophodno tražiti puteve za izlazak iz crkvene krize. Mislim da ćemo zajedno tražiti te puteve, u prvom redu uz učešće mitropolita Vladimira koji nosi posebnu odgovornost za crkvu u Ukrajini kao njen poglavar; zajedno sa ukrajinskim episkopatom i u dijalogu sa ukrajinskom vlašću.

Nemoguće je tražiti i ostvarivati jedinstvo, insistirajući na pobedi svog časnog mišljenja. Tako to ne biva. Najvažnije je ući u svest svih pravoslavnih ljudi (govorim i o onima koji se danas nalaze u raskolu). "Sve ili ništa", nije razgovor za crkvu. Kada nam kažu: ili autokefalnost ili ništa, ili autokefalnost ili raskol, to nije razgovor. Pojedinačna (lična) mišljenja koja dele grupe koje su se odvojile od kanonskog pravoslavlja, ne mogu da se stave u službu kategoričkog uslova objedinjenja svih pravoslavnih. To je metodološki nonsens, i to je jasno svakom čoveku koji ima neko iskustvo u vođenju pregovora i rešavanju konflikata.

Hajde da prevedemo ovaj razgovor na nivo svakodnevnog života. Muž i žena se posvađaju; iz iskustva je poznato da ako se pažnja prida samo jednom gledištu, konflikt neće prestati; on će biti iskorenjen onda kada i jedno i drugo mišljenje bude uzeto u obzir, kada izraste osećanje poverenja, sposobnost da se savladaju teškoće u porodici.

Nažalost, nisam mogao da pročitam sve parole kojima su me pozdravile opozicione političke grupe, ali ponešto sam video. Neverovatno je šta sve nisu govorili o patrijarhu, samo zato što on ima drugačiji pogled na stvari! A pri tom se obraćaju patrijarhu sa molbom: "Molimo vas da ispunite sve naše zahteve, a ako ne ispunite, onda ćemo produžiti da govorimo da ste Vi takvi-svakakvi." Ne može tako. U metodologiji koja se danas predlaže za lečenje raskola, nalazi se prastara besmislica.

Zato je moj zaključak, kojim se obraćam svim pravoslavnima, sledeći: crkva mora da shvati da je ona domovina svima, i levima i desnima, i istočnima i zapadnima, i demokratama, komunistima, nacionalistima, svima. Proizilazeći iz svoje misije da bude zajednički prostor za sve, ona treba da gradi svoje odnose sa svetom. Ako je danas ideja autokefalnosti radikalno politizovana i povezana sa političkim izborom određenih grupa, kako pod tu realnost može da se svrsta sav pravoslavni živalj, kad se većina sa tim ne slaže.

Znači, potrebno je ujediniti se oko zajedničke ideje. Ali, autokefalnost nema takvu zajedničku ideju - zato što tobože postoje nekakvi imperijalistički zahtevi Moskve (glupost, koju često obrušavaju na ljude sredstva masovnih komunikacija), i zato što je takva naša istorija. Kijev je južna prestonica ruskog pravoslavlja. Ponekad nam daju primer drugih zemalja: u Češkoj i Slovačkoj postoji autokefalna crkva, u Albaniji takođe. Ali, Češka i Slovačka ni za koga nisu bile Jerusalim i Konstantinopolj! Ni Tirana ni za koga nije bila duhovni centar cele crkve!

A Kijev, to je naš Jerusalim i Konstantinopolj, to je srž našeg života. I ako zatvorimo oči na hiljadugodišnju istoriju i kažemo: "Ništa strašno, mi smo već dvadeset godina nezavisni, hajde sad da sve prekrojimo", to neće biti samo odricanje od istorije, to će biti odricanje od vernosti crkvi. I zato su svi ti radikalni pozivi za autokefalnost zasnovani isključivo na političkim argumentima. Jedan od tih neverovatno naivnih argumenata je da suverena država treba da ima nezavisnu crkvu. Otkud to? Pokažite mi jedan kanon koji to kaže. Pozivaju se na kanone, imajući u vidu 34. apostolsko pravilo u kome se govori da svaki episkop treba da zna svog starešinu. Vi svi znate svog starešinu, vladiku Vladimira. Kanon je u potpunosti ispunjen. Ali, nigde nije rečeno da suverena država treba da ima suverenu crkvu.

A sada, hajde da pređemo na praksu. Lokalna crkva, to je - eparhija. Tamo gde je episkop, tamo je crkva. A dalje postoje različiti oblici ujedinjavanja. Najvažniji vid ujedinjenja eparhija jeste patrijaršija.

U davnim vremenima postojala je pentarhija, pet patrijaraha - rimski, konstantinopoljski, aleksandrijski, antiohijski, jerusalimski. I nikad patrijaršije nisu bile ograničene granicama država. Jurisdikcija patrijaršija se uvek prostirala na nekoliko država. Tako je bilo, tako je i sada. Kao što je poznato, Moskovska patrijaršija je stvorena posle odvajanja Rima, ona je zauzela mesto pentarhije, i u Tomosu, koji je bio predat patrijarhu moskovskom, stajalo je: "Patrijarh moskovski i cele Rusije i svih severnih zemalja", tj. svih zemalja koje se nalaze severno od Vizantije. I to nisu bile intrige Moskve, već ekleziološko poimanje pravoslavne crkve!

I danas, Konstantinopoljska patrijaršija nije samo za Tursku, već za mnoge zemlje sveta; Aleksandrijska patrijaršija je za celu Afriku; Antiohijska patrijaršija za Srednji istok; Jerusalimska patrijaršija za Palestinu, Izrael, Jordan.

Nacionalne patrijaršije, koje su privržene državi, nastale su u 19. veku i ranije, reč je o Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji. Ali, mi znamo da je nastanak ovih nacionalnih crkava u okvirima nacionalnih država doveo do Sabora u Konstantinopolju koji je osudio etnofiletizam. Nije osuđeno pojavljivanje ovih crkava, već ono što one sprovode - pokušaj tesnog povezivanja crkve sa državom i nacijom, suprotstavljanje nacionalnog univerzalnom, eto to je osudila pravoslavna crkva. Zato se u situaciji koja sada postoji, u kojoj se patrijarh moskovski i cele Rusije i svih severnih zemalja ne brine samo o Ruskoj Federaciji, odražava naša tradicija. Ona može nekome da se svidi ili ne svidi, isto kao što se nekome dopada ili ne dopada činjenica o postojanju hrišćanstva, ali to je tradicija, a svako rušenje tradicije je, za crkvu, veoma bolesno delo. Svako rušenje tradicije rađa podele.

Zato mi se čini da crkva, koja sada postoji u Ukrajini, odgovara realnim potrebama naroda i zemlje. Ukrajinska pravoslavna crkva je samostalna, na njenom čelu nalaze se mitropolit Vladimir i Sinod, koji, bez mešanja Moskve, rešava sva pitanja crkvenog života. A naše jedinstvo je u tome što mi smatramo sebe velikom i jedinstvenom pravoslavnom crkvom kojoj pripada 80 odsto svih pravoslavaca na svetu.

Neko može da kaže da je to simbolično. Da, to je simbolika, ali ona ima ogromno značenje u dijalogu pravoslavlja sa celim svetom. Mi smo zaista duhovni centar i osnova te civilizacije, koja samo na ravnopravnim osnovama može da razgovara sa svetom.

Lako je prodati svoje pravo prvorodstva, ali to nikada nije prolazilo bezbolno. Zato mislim da danas tema autokefalnosti tako i deli ljude još i stoga što mnogi shvataju značaj jedinstvene ruske crkve i za svaku zemlju i za ceo svet.

Poslednje što bih želeo da kažem: najnepravilnije u tumačenju sadašnjeg položaja crkve u Ukrajini je upotreba političke frazeologije i političkog stanovišta. Sva argumentacija u korist autokefalnosti danas je isključivo politička: suverena zemlja - suverena crkva. Otkud sve to? "Zašto moramo da se potčinjavanmo patrijarhu u Moskvi?", govore oni koji pozivaju ovamo konstantinopoljskog patrijarha. Zašto ne može moskovski, a može konstantinopoljski? U ovaj hor ulivaju se glasovi ne samo pravoslavnih već i grčko-katoličkih, koji ni u jednom trenutku ne dovode u pitanje zakonitost svoje potčinjenosti Rimu. Ne čini li vam se da ovde postoji jasan politički podtekst?

Ukrajinska pravoslavna crkva ima duhovnu snagu i sposobnost da ujedini ceo narod, i to što sam video ovde, u kontaktima sa ljudima, ubedilo me je u to. Ona ima veliki nepotrošeni duhovni potencijal! Ukrajinska pravoslavna crkva je uspela, zahvaljujući mudrosti mitropolita Vladimira i drugih jerarha, da prođe Scilu i Haribdu, između raznih političkih struja. To nije bio nekakav politički manevar, već pastirski. Upravo zbog toga je tako veliki danas autoritet Ukrajinske pravoslavne crkve.

Želeo bih od sveg srca da poželim vladiki Vladimiru i celom episkopatu Ukrajinske pravoslavne crkve opstajanje na putu pravoslavlja, ljubavi prema svima, pa i onima koji nas ne vole. Zato što mi nemamo i ne možemo imati drugi jezik. Naša reč je reč jevanđeljska. A ako nije jevanđeljska, kako to ponekad biva, i kao što vidimo od strane drugih u polemici, to je već izdaja našeg poziva.

Bože, daj nam da u složenim vremenima i prilikama u našim životima sačuvamo ne samo pravoslavnu veru, već i ljubav u srcu!"

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane