Natrag

Feljton

Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (2)

 

 

Bogati i moćni uz vođu

 

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

 

Adolf Hitler je 1. aprila 1920. godine odlučio da napusti vojsku. Uzeo je svoju zaradu i potpisao otpusnicu u kasarni. Međutim, nije važno to što se Hitler uzdržavao od plate u vojsci u toku prve godine svoje političke karijere, nego što je bio predstavnik vojske i radio po naređenju svojih pretpostavljenih. Tako je primao pomoć i uživao zaštitu najmoćnijih institucija u Nemačkoj. To što je napustio vojsku ne dokazuje da je prekinuo sve veze sa svojim prvim poslodavcem. Zapravo, Hitlerov rad bio je uzajamno koristan i njemu i vojsci. Zbog njegovog uspeha narod se počeo zanimati za njega i postojala je opasnost da ga smatraju lutkom armije.

 

 

Spartanski život

 

Sada je Hitler bio nezavisan i mogao se posvetiti isključivo političkom radu. Iznajmio je stan u Tirštrase 41, blizu reke Isar. Većinu vremena provodio je u štabovima stranaka, a nije primao platu samo zato da ne bude na listi zaposlenih u stranci. Od čega je živeo bila je tajna, a njegovi neprijatelji u stranci ubrzo su pokrenuli to pitanje.

Nakon pomnog istraživanja, tajna je bila otkrivena. Hitler je mogao da živi bez prihoda samo zato što je njegov način života bio spartanski. Njegov "stan" opisali su kao otrcan, u najboljem slučaju. Imao je sobu, s upotrebom hodnika, kao podstanar gospođe Rajher. Hitlerova soba je bila malena, široka jedva devet stopa. Njegov jednostavni vojnički, gvozdeni krevet bio je preširok da stane u jedan ćošak, pa je zapremio prostor ka malom prozoru. Pod je bio prikriven jeftinim linoleumom i sa dva otrcana tepiha. Jedini nameštaj u sobi osim kreveta bila je stolica i težak, stari sto. Soba bi bila nepodnošljivo tmurna da u njoj nije bilo Hitlerovih crteža i akvarela, na svakom zidu, nekoliko njih.

Članovi stranke koji su imali stalni plaćeni posao često su ga pozivali na večere. Kasnije, kada se sećao tih dana provedenih sa svojim drugovima, Hitler je rekao: "Ludo je bilo kako smo morali da ekonomišemo." Mali trgovci koji su imali tezge na pijaci, a bili su simpatizeri stranke, imali su običaj da donose jaja. U jesen se živeo isključivo od tirolskih jabuka, jer su u to godišnje doba bile vrlo jeftine. Povremeno bi zaradio nešto novca držeći govore, za sitne pare na zborovima ostalih patriotskih grupacija, ili radeći povremeno u obaveštajnoj službi za vojne štabove. Ali čak i kad bi dobio nešto novca, trošio ga je samo na svoje nužne potrebe. "Svaka marka", rekao je, "čuvala se za stranku".

 

Propagandni potezi

 

Nije prošlo mnogo vremena, a Hitler je sebi dopustio raskoš - automobil. U to vreme bilo je vrlo malo automobila u Minhenu, a za Hitlera je automobil postao gotovo opsesija. Često je obilazio prodavnice automobila u Minhenu i razgledao polovne automobile. Rekao je da stranka mora da kupi automobil za njega kako bi mogao brže da stiže na zborove. Kada bi imao automobil, bio bi u prednosti pred marksistima, koji su još išli pešice ili tramvajem.

Najzad je dobio stari automobil koji je izgledao kao uništena kočija bez krova, bilo je to sve što je tada mogao imati. Međutim, uskoro je Hitler nabavio polovni selve, novcem za koji je jedan član stranke rekao "da je dobijen od nekoga na tajanstven način". Taj automobil nije bio ništa bolji od prvog: neko brzo čudovište. Pa ipak, Hitler je mislio da posedovanje automobila znači uživati veliki ugled i dostojanstvo u stranci, i nikad ga niko nije video da se vozi tramvajem ili autobusom.

Hitler je u leto 1920. uveo kukasti krst kao simbol stranke. U belom krugu, na krvavocrvenoj zastavi, kukasti krst je privlačio pažnju svojom živopisnošću. Kada se prvi put javno pojavila zastava, Hitler je napisao: "Savršen simbol za mladi pokret... dosad neviđen, poput zaslepljujuće baklje." Zastavu, znakove časti i uniformu shvatao je vrlo ozbiljno jer je verovao da uspeh pokreta zavisi od njegovog širenja simbola, čim ih narod shvati. Niko u stranci nije se mogao suprostaviti Hitlerovim metodama, jer su one očigledno bile delotvorne. U kasno leto 1920. nacisti su imali uz sebe stotine članova i nekoliko hiljada pristalica koji su im pružali pomoć.

Nacionalsocijalistička stranka je 18. decembra 1920. godine preduzela značajne korake, koji su označili njen nužni izlazak iz sporednih krugova i pretvaranje pokreta u političku snagu koja može opstati: dobila je svoje novine Folkišer beobahter. Novine nisu imale veliku prođu i bile su u velikom dugu. Tom prilikom Hitler je prvi put primio velike sume novca, jedan deo iz tajnih fondova, a što je važnije, drugi deo od industrijalaca. Glavni deoničari Folkišer beobahtera pripadali su udruženju Tule, i tako se kupovinom novina pokazalo da je Nemačka nacionalna stranka svojom važnošću prestigla udruženje Tule.

Od 1918. do 1920. Tule je kontrolisala Folkišer beobahter, koje su smatrane vodećim novinama desničara, antisemita u Bavarskoj. Glavni deoničar bila je gospođica Kete Birbaumer, ljubavnica i finansijer Rudolfa fon Zebotendorfa, vođe Tule. Dora Kunce, Zebotendorfova sestra, učestvovala je u manjim deonicama.

U prvim mesecima 1920. novine su napravile nove dugove, ali bilo je i novog priliva kapitala. Nešto novca je pristizalo od članova Nemačke nacionalne stranke i njenih pristalica. Postoji izveštaj u gradskom registru deoničara Minhena od 20. marta 1920. o kapitalu kojim su učestvovali deoničari:

 

Kete Birbaumer RM 46.500

Franc frajher fon Fajlič RM 20.000

Dora Kunce RM 10.000

Franc Eder RM 10.000

Gotfrid Feder (nacista) RM 10.000

dr Vilhelm Gutberlet (nacista) RM 10.000

Teodor Hojs (nacista) RM 10.000

Karl Braum RM 3.500

 

 

U decembru su novine bile na rubu propasti, prihod se smanjivao, a dugovi su rasli. Desničarske grupe u Minhenu otimale su se za novac, htele su da nadziru novine pre nego što padnu u ruke separatista. Vrhunac finansijske borbe bio je kada je Ditrih Ekart uspeo da dobije na zajam od generala Ritera fon Epa 60.000 rajhsmaraka. Pretpostavlja se da je taj novac bio iz tajnih vojnih fondova.

Pred Božić se u Folkišer beobahteru pojavio mali oglas u kojem je stajalo da je nacistička stranka preuzela novine, uz veliku žrtvu, "zbog toga da ih razvije u nemilosrdno oružje u borbi za germanizam". Velika žrtva bila je Grandelova i vojna. Dobitak od novina, čiji je tiraž bio oko 7.000 primeraka, bila je velika dobit za novu stranku koja je jedva imala hiljadu članova. Međutim, veoma značajno je to što je Hitler mogao da dobije tako veliku sumu novca da ih kupi. Mladi agitator morao je biti vrlo sposoban da bi uverio malu radikalnu grupu i industrijalca poput Grandela da učestvuju sa 60.000 maraka, čak i ako je vojska dala jednaku svotu.

Naravno industrijalci i poslovni ljudi pružali su finansijsku pomoć samo zato da utemelje "pouzdanu" stranku, ali znaci širenja komunizma u Nemačkoj učinili su bogataše sklonim Hitleru.

Prema Hitlerovom pričanju, nedugo je stranka kupila Folkišer beobahter, u pomenutoj ulici u središtu Minhena, Maksa Amana, koji je bio narednik u Hitlerovom puku, a koga nije video do kraja rata.

Aman se nije suviše zanimao za politiku, ali je na Hitlerov nagovor prisustvovao nacističkom zboru, i uskoro je postao član stranke. Bio je jak, živahan, nizak čovek, teške glave na kratkom vratu, koja je bila jedva vidljiva među ramenima. Fizički izgled nije odavao njegovu inteligenciju. Bio je bivši student prava, a nakon rata dobio je dobar posao u zalagaonici.

Hitler je predložio Amanu da napusti taj posao i radi puno radno vreme kao poslovođa stranke. Prema Hitleru, Aman je prvo nameravao da odbije ponudu. Imao je sigurnu, uspešnu karijeru i penziju koju će dočekati u banci, dok bi u maloj nacističkoj stranci dobijao manje i imao nesigurnu budućnost. Hitler je na njemu dva sata ispitivao svoju moć u uveravanja. " Kako će ti biti dobra penzija kad te jednog dana boljševici obese o stub ulične svetiljke?" Aman je razmišljao tri dana i napokon je prihvatio posao.

Hitler je napravio izvrstan izbor sa Amanom. Delotvoran, štedljiv, nepodmitljiv i bez ličnih političkih ambicija, Aman je bio pravi čovek za taj posao. Njegov moto je bio: "Neka propaganda isplati samu sebe."

 

 

U Berlinu

 

U leto 1921. godine članstvo Nacionalsocijalističke stranke povećalo se na 3.000. U julu te godine Hitler je otišao u Berlin, na šest nedelja, na sastanak sa vođama severnonemačkih desničara. Odseo je u raskošnoj Behstinovoj vili i svako poslepodne od nastavnika dramatike uzimao sate iz govorničke veštine, kako bi uklonio austrijski dijalekt i ojačao glas. Sreo je uglednog nacionalističkog vođu grofa Reventolva, čija ga je žena, Francuskinja, baronica D'Allemont, predstavila vođi frajkorpsa Valteru Štenesu (koji se ubrzo priključio nacistima).

Takođe je sreo grofa Jorka fon Vartenburga, koji je smatrao da pokret može biti koristan u slučaju komunističke revolucije. On je požurivao Hitlera da premesti štabove u Berlin i ponudio mu finansijsku pomoć ako odluči da tako učini.

Dr Emil Genšer, koji je bio pristalica nacista, imao je značajne kontakte sa bogatim protestantima, a bio je i prijatelj Ditriha Ekarta. Genšer je bio na čelu firme Simens-Halske. On je bio veoma obrazovan i zgodan. Uvek je nosio tvrdi beli okovratnik, uštirkanu košulju, crni kaput i prugaste pantalone. Genšer je obezbedio da Hitler održi govor u uglednom Nacionalnom klubu u Berlinu. Utisak koji je ostavio na junkere, oficire i poslovne ljude, bio je uglavnom onakav kakav je želeo. Međutim, samo se malom broju ljudi potpuno dopao, ali među njima je bio i admiral Šreder, bivši komandant nemačke mornarice.

Sledećeg dana Hitlera odvode u klub oficira. Tamo se ponovo sreo Šredera, koji je, kako je Hitler rekao, "ostavio najdublji utisak na mene". U to vreme radikalni nacistički program kod najuticajnijih ljudi je izazivao paniku. Kao što je rekao Hitler: "Oni su se čak bojali da ne bi narod čuo za njih." Konzervativci su bili posebno uplašeni zbog nacističkog zahteva da vlada donese neke mere, kao ukidanje slobode štampe i uvođenje antisemitizma. Ali, rekao je Hitler, admiral Šreder je "prihvatio celu stvar bez ustručavanja". On je bio prvi pomagač nacista iz vojnih krugova. Bio je to pravi trijumf za Hitlera. U vojnički orijentisanom društvu kakvo je bilo nemačko, to je značilo značajan napredak za malu, novu stranku da ima oficira visokog čina među onima koji joj pružaju pomoć. Osim toga, admiral je bio velika pomoć u propagiranju Hitlerovih pogleda među pruskim gornjim slojevima.

Možda se činilo neobično što su oružane snage dale prvog visokog oficira da se priključi Hitlerovoj stranci, i to baš admirala. Međutim, postojala je tajna veza između mornarice i udruženja Tule. Bavarska vojska i Tule nisu bili saveznici koji su pomagali Hitlera zbog istog ideološkog cilja. Novi dokazi pokazuju da su zapravo bili suparnici od kojih je svaki pomagao Hitleru da na njemu isproba svoj uticaj i da se njime okoristi za svoje ciljeve...

 

Neuspeo puč

 

Dok je Hitler u Berlinu većao sa admiralom Šrederom i dobio obećanja da će mu pomoći severna Nemačka, u stranci je izbila pobuna protiv njega. Među nekim članovima izvršnog odbora, koji su bili u senci dok je Hitler ubrzanim tempom razvijao stranku onako kako mu je odgovaralo, kružio je anonimni letak protiv njega. Nazivali su ga demagogom koji juri "za moći" i pokušava da zavara nemački narod i uništi stranku. U letku je pisalo i to da ima nečeg nedoličnog u njegovom ponašanju, jer nikada nije odgovarao na postavljena pitanja, nego je samo nastavljao da "besni i da se uzbuđuje".

Buntovnici su želeli da znaju odakle mu novac za njegova "prekomerna zaduženja sa ženama". U letku je još pisalo da je oruđe mračnih finansijera. Kružilo je tri hiljade letaka, a taj tekst je štampan i u minhenskim novinama.

Hitler se naglo vratio u Berlin, odmah je tužio novine i podneo ostavku u stranci, uveren da neće biti prihvaćen. Bez njega bi, verovatno, stranka zapala u onakvo stanje u kakvom je bila pre nego što joj je doneo popularnost, nove članove i novac. Osim toga pokret su kontrolisale novine Folkišer beobahter čiji je urednik bio Ekart. Uz to, svi značajni pomagači pokreta, kao što je bio Ernst Rem, bili su na njegovoj strani.

Kada su Dreksler i odbor već poverovali da se Hitler povlači, on je povukao ostavku i reorganizovao stranku u autoritarnom smeru. Sve odredbe o donošenju odluka većinom glasova i parlamentarni postupak bili su ukinuti. On je postao "prvi predsednik" stranke ili predsednik s gotovo apsolutnom moći. Njegova naređenja su se tako sprovodila bez prigovora.

 

Kapital

 

Početkom 1923. godine s Hitlerom u vezu je stupio gospdin Šafer, koji mu je ponudio da kupi velike zalihe oružja. Hitler je mislio da je to "povoljan" trenutak za takav posao, pa je ugovorio sastanak u gradiću Dahau blizu Minhena. Hitlera je na sastanak pratio Herman Gering. Prvo su mislili da su upali u razbojničku jazbinu. Naoružani ljudi pitali su ih za lozinku, a zatim ih pustili ka ženi kratko ošišane kose, poput muškarca. To je bila Šaferova žena. Ona je bila okružena grupom ljudi koji su uglavnom izgledali poput kriminalaca. Hitler je kasnije primetio da su svi imali lica poput "onih koje treba obesiti".

Pregovaranje je počelo. Hitler je upozorio gospođu Šefer da joj neće dati novac dok ne dobije oružje. Napokon su se sporazumeli. Zatim su Hitlera i Geringa odveli na pusto polje u Slejšejmu, gde je bilo uskladišteno oružje. Tu se nalazilo na hiljade pušaka, sedamnaest komada lakoartiljerijskog oružja različitih kalibara i druge opreme, kao što su limenke hrane. Hitler je rekao da bi sve to, kad bi se ispravno rasporedilo, "bilo dovoljno da se opremi jedan ceo puk". Čim je izvršena isplata, nacisti su počeli odvlačiti oružje.

Zatim je Hitler otišao u posetu generalu fon Losovu, vrhovnom komandantu vojske u Bavarskoj, i predao mu celu hrpu oružja. Zatražio je od generala da se brine o oružju i obećao mu da ga nacisti neće upotrebiti "osim ako komunisti otkriju karte". "Bilo je ozbiljno dogovoreno", rekao je Hitler, "da materijal ostane u Rukama Rajhsvera dok se ta slučajnost ne pojavi."

Da bi obavio takvu kupovinu, fondovi su mu morali svakako biti ogromni, jer je uvek važilo da oružje ima drugorazrednu važnost za političku propagandu. Očito više nije bio u službi vojske, već je ravnopravno pregovarao s generalom Losovom.

Da li je bavarska vojna komanda bila u dosluhu s Hitlerom, kujući zaveru o rušenju Vajmarske republike, ili je njihovo savezništvo bilo samo privremeno, motivisano političkim ciljevima, jer je svako radio za svoj cilj? Da bi kupio gomilu oružja i mogao poslovno da pregovara s komandujućim generalom bavarske vojske, Hitler je morao imati potporu moćnih, bogatih ljudi. Ko su bili ti ljudi?

 

Tajno finansiranje

Jedan od glavnih izvora i opreme za SA bio je tajni vojni fond, prvobitno određen za finansiranje frajkorpsa i vojne obaveštajne službe. Međutim, istoričari su sve do danas neispravno pretpostavljali da je Hitleru pružena pomoć po naređenju Vrhovne komande bavarske vojske. Zapravo večina pomoći koju je dobio Hitler stigla je na inicijativu jednog oficira, kapetana Ernsta Rema, bez znanja i pritiska njegovih pretpostavljenih.

Remova tehnika kojom se koristio da kanališe vojni novac i materijal Hitleru, postala je vrlopopularna u proteklim decenijama. Bile su stvorene dve korporacije, čije je postojanje bila vrhunska tajna. prva je bila Feldcojgmajsteraj, pod upravom Ernsta Rema. Druga korporacija bila je Feber Motor Vehicel Rental Service, koja je poslovala otvoreno, a njom je upravljao major Vilhelm Feber, podređen Remu.

Rem je prvo dobio pristanak svojih nadređenih vojnih starešina da osnuje te korporacije, jer su bile idealne za pokrivanje posebne tajne municije i vozila, što je bilo zabranjeno Versajskim ugovorom. Korporacije su takođe ilegalnom opremom opremale tajnu rezervnu vojsku - frajkorpse. Nacistički jurišni odredi, koji su činili jedan od mnogih frajkorpsa, bili su zaduženi da se povremeno koriste tom opremom i primali su malo pomoći od Removih korporacija. Ali 1922. Rem je počeo nacistima da usmerava sve više i više novca, opreme, oružja, pa čak i kamione i automobile preko korporacije Feber.

U početku viši oficiri bavarske vojske nisu bili svesni sve veće pomoći koju je Hitler dobijao, i to zato što su Remove korporacije radile tako tajno da čak ni vojna komanda nije primala izveštaje o njihovim aktivnostima. Sve do 1923, vojni komandant general von Losov i bavarska vlada nisu otkrili dimenziju Removih aktivnosti. Ali čak ni tada nisu mogli stvarno da spreče priliv pomoći nacistima jer su u Removim korporacijama radili ljudi koji su prvo bili odani njemu lično, pa tek onda vojsci. Osim toga, Remova preduzeća poslovala su legalno, kao nezavisni partneri, i nisu bila pod vlašću vojske.

U Nemačkoj 1922. godine osećala se ekonomska kriza. Počela je nezadrživa inflacija. Nezadovoljna srednja klasa umnožavala je redove Hitlerovog pokreta. Nacinalsocijalistička stranka jačala je finansijski. Više članova stranke značilo je veći priliv od članarine.

Viša klasa

 

Kurt Lideke nije bio veliki poslovni čovek, ni industrijalac, ni zemljoposednik. Zapravo, bio je uglednog porekla, govorio je nekoliko stranih jezika, dosta je putovao i kretao se u najboljim krugovima društva. A ipak je imao relativno malo svog novca. Imao je samo jednog slugu, sobara, i zauzimao je samo spavaću sobu u stanu, koju je takođe koristio kao štab SA, dakle bio je daleko od čoveka koji živi u raskoši. Njegov jedini raskoš bilo je to što je šio odelo u Londonu i jeo u Valteršpilu, jednom od najboljih restorana u Minhenu. Prema Lidekeovoj izjavi, brinuo se da osigura novac za jurišne odrede trgujući automobilskim gumama s ruskom vladom dok je bio u Revalu, u Estoniji. Ali potrošio je barem deset puta više svog novca za stranku nego za sebe, i treba se zapitati da li se mogao tako lako rastati od teško zarađenog novca.

Osim što je bio vođa jurišnih odreda, Kurt Lideke je vršio i drugu funkciju u nacističkoj stranci o kojoj je radije ćutao: brinuo se o fondovima stranke. Hitler ga je najpre zadužio da u njegovo ime veća s vođama drugih nemačkih nacionalnih grupacija i da pokuša da pridobije njihovu podršku. "Želeo sam tako poverljiv zadatak", rekao je Lideke.

Zadatak da bude Hitlerov prestavnik u visokom društvu nije bio lagan. Lideke se kasnije sećao da je njegov trud da dobije podršku bogatih i obrazovanih ljudi "donosio mnoge glavobolje, a slabe rezultate".

Preko pinceze Joahim, udovice kajzerovog najmlađeg sina, Lideke je upoznao njenog mlađeg brata, anhaltskog vojvodu. Imao je samo dvadeset godina i bio j vrlo osetljiv, a kako je bio jedan od najbogatijih prinčeva u Nemačkoj, Lideke se zapravo veoma trudio da ga uveri u Hitlerove vrednosti. Vojvoda je inkognito otišao s Lidekeom na dva Hitlerova masovna zbora u pivnici...

Ernst (Puci) Hanfštangl, diplomata s Hrvarda, čija je majka bila Amerikanka, a kultivisana bogata porodica bila vlasnik firme za umetnička dela u Minhenu, prisustvovao je jednom Hitlerovom govoru na nagovor Trumana Smita, pomoćnika vojnog atašea Sjedinjenih Država. Protivnik komunizma i zaplašen tadašnjom slabošću Nemačke, Hanfštangl je bio opčinjen Hitlerovom govorničkom veštinom. Nekoliko dana nakon toga priključio se stranci. Visok šest stopa i četiri inča, Hanfštangl, čiji je nadimak bio Puci, što na bavarskom dijalektu ironično znači "mali momak", delio je sa Hitlerom interesovanje za umetnost i muziku i postao je njegov čest pratilac.

Jedne noći kada su se zajedno vraćali kući iz kafea Nojmajer, nakon nekoliko sati raspravljanja s odanim pristalicama stranke, Hitler se okrenuo Hanfštanglu i reko mu: "Ne smeš biti razočaran kad me čuješ da govorim; ovako kao u večerašnjim razgovorima, ovako je jednostavno. Politička agitacija mora biti primitivna. U tome je teškoća svih ostalih (nemarksističkih) stranaka. Postaju previše... učene. Običan čovek sa ulice ne može da ih prati, pa tako pre ili kasnije postaje žrtva neočekivanih metoda komunističke propagande"...

Raskošni dom Pucija Hanfštangla, iz kulturne porodice viših slojeva, bio je prvi dom takve vrste u Minhenu koji je Hitleru otvorio vrata. Činilo se da se dobro slaže sa Hanfštanglovom zgodnom ženom i decom. Puci je prekrasno svirao Vagnera, a Hitler je voleo muziku i Vagnera je smatrao svojim najdražim kompozitorom. Nakon nekog vremena Hanfštangel je postao Hitlerov društveni sekretar, oduševljeno ga je predstavljao minhenskim domaćicama. Hitler je bio plah u prisustvu bogatih i onih koji su bili na visokom mestu na društvenoj lestvici, pa ipak je njegova naivnost u društvu podsticala domaćice da ga pozivaju. Često je tiho sedeo sve dok se ne bi načela tema o politici, a tada bi uglavnom on vodio razgovor.

Hanfštangl je predstavio Hitlera i Vilijamu Bajardu Haleu, koji je bio prijatelj predsednika Vilsona u Prinstonu i godinama odgovorni evropski dopisnik Herstovih novina.

 

 

(Nastavak u sledećem broju)

 

 

Čvrste veze

 

Maks Aman bio je Hitlerov izvrstan poslovođa. Zapravo, zbog svojih veza sa udruženjem Tule, mogao je da dobije kratkoročni kredit za stranku, kada to niko nije mogao. Aman je mogao da isposluje i odlaganje plaćanja duga kada je bilo najteže, tj. kada je bio u pitanju opstanak Folkišer beobachtera. Sa Amanom kao poslovođom, s Ekartom, urednikom novina, Rozenbergom, pomoćnikom urednika - veze članova udruženja Tule s nacistima bile su jače nego ikada. Ali budući da je temeljna ideologija Tule i nacističke stranke bila ista, ti ljudi mogli su biti odani nacisti isto kao i članovi udruženja.

 

 

 

Vreme za regrutovanje

 

Hitler je pojačao kampanju regrutovanja za stranku. Vreme je bilo idealno za takav poduhvat. Izbijali su žestoki štrajkovi, komunisti su se bunili i vladao je opšti nered u celoj zemlji. Nezaposlenost je bila velika, a plate su bile male. Mnogi otpušteni iz vojske nisu mogli da nađu posao i uklope se u neko uređeno građansko društvo. Nemačka ekonomija je bila opterećena ratnim reparacijama, koje je, po Versajskom ugovoru, Nemačka plaćala jer je Versajski ugovor isključio Nemačku iz najvećih izvoznih tržišta. Uz te međunarodne probleme, inflacija je već bila na putu. Vrednost nemačke marke, koja je prema američkom dolaru iznosila četiri prema jedan, počela je da pada, pa je u leto 1921. pala na sedamdeset pet maraka prema jednom dolaru. Lične ušteđevine naglo su postale bezvredne. Stalne plate nisu bile dovoljne da se podmire životne potrebe. Mnogi mali poslovi počeli su da propadaju. Srednja klasa je bila očajna.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane