Natrag

Epizoda (6)

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Učenje je namerno zapamćivanje. Kroz proces namernog zapamćivanja stiče se znanje, koje dalje vodi u formiranje morala, onog koji prolazi kroz različite faze učenja. Sticanjem znanja i morala dolazi se do obrazovanja. U izvornom značenju "imati obraz" znači posedovati u sebi moral koji učenje dovodi u obrazovanje i vaspitanje. Taj moral je hrišćanski moral, svetosavski moral, do koga su Srbi dolazili kroz obrazovanje. Srpsko obrazovanje i srpsko-hrišćanski moral dostigli su vrhunac u Krmčiji Svetog Save, koja je prvi uređeni kodeks "ljudskih prava" o kojima danas bruji "međunarodna zajednica". Kruna srpskog obrazovanja došla je sa Dušanovim zakonikom, pravnim aktom kakve je imalo samo nekoliko srednjovekovnih država.

A onda je došla 1459. godina, pad Smedereva, pad Srbije, sumrak obrazovanja. Godine 1804. Srbi su znali samo kako im je nacionalno ime i u šta veruju. Pismenih ljudi gotovo i nije bilo. Entuzijazam i rad Dositeja Obradovića i pregalaštvo Vuka Karadžića, tek su pokrenuli Srbe ka obrazovanju. Počeli su mladi Srbi da uče po Evropi, ali tamo su ih učili sakrivenoj nauci, posebno istoriji. Generacije evropskih đaka vratile su se u Srbiju sa lažnim saznanjima o istoriji nacije kojoj pripadaju, sa kompleksom pripadnosti maloj naciji, koja nije imala prošlost. Lagali su mlade Srbe da je Nemanjićka Srbija prva veća srpska država, da je Dušanovo carstvo nastalo Dušanovim osvajanjima, a ne Dušanovim oslobađanjima nekadašnjih srpskih država. Komunisti su samo stavili tačku na "i". A posledice se ogledaju u nekulturi, neobrazovanju i nemoći čitavih generacija mladih ljudi.

Mladim, belim orlovima dovodi se belosvetska prostitutka MADONA, za koju im govore da je "najpoznatija žena" na svetu, a ona nije ništa drugo do Marija Magdalena, dok joj Hristos nije grehe oprostio.

Nude mladosti srpskoj EGZIT - izlaz! A gde je izlaz? U antihristovskoj budućnosti, uz muziku koja iritira nervni sistem i mlado biće direktno vodi u drogu, alkohol, blud i duhovnu smrt. Pruža im se muzika koja navodi na vandalizam, gubljenje duhovnih sklonosti, konačno na odumiranje ljubavi, kao osnovnog osećanja kojim nas je Hristos obdario. Na sve to im se dodaje GUČA, trubačka, divlja seansa, uz hladno pivo i tatli-haremsku muziku u koju pretvaraju bogougodnu srpsku pesmu koja je božija blagodet i za oči i zai. Truba, prozukli, jurišni instrument, kojim se ne mogu svirati nežne, elegijske srpske arije, neselektivno se 50 godina nameće Srbima, a niko da priupita maestra Ljubišu Pavkovića zašto veliki narodni orkestar RTS-a nema trubu? Zato što truba NIJE srpski instrument. Njome se ne može postići onaj emotivni naboj koji ima svaka srpska izvorna pesma.

Šta da se radi, pitaju se mnogi misleći ljudi Srbije? Pa, prvo treba pitati vladiku jegarskog Porfirija, kada to već nije učinio kao član, neka nešto učini kao predsednik Radio-difuzne agencije, pa neka dodeli neku frekvenciju medijima koji emituju srpsku nacionalnu muziku. Kad se 2006. godine nije suprotstavio Cekiću u gašenju medija koji su takvu muziku emitovali, neka sada taj časni otac učini nešto. Zašto je dozvolio da srpska prestonica nema nijednu radio-stanicu sa koje bi se čuli Mile Bogdanović, Vukašin Jeftić, Jordan Nikolić, Danica Obrenić, Nestor Gabrić, pa da slušamo "Zemi me, zemi", "Kosio sam seno", "U đul bašti" i mnoge, mnoge divne melodije, a da što manje slušaju deca "Kalašnjikov"? Dosta nam ga je.

U Nušićevo vreme sahrani jedne babe tadašnjeg ministra, prisustvovalo je pola Beograda, a sahrani junaka Katanića samo porodica. Nušić je pisao: u Srbiji prilike su takve, vole babe, preziru junake. Zato i vi, ne muč'te se džabe, srpska deco, postanite babe! Nušić je još živ!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane