Natrag

Klot-frket

Klot-frket

 

Dogorelo do noktiju

 

Postavlja se pitanje da li mi, u tranziciji, plaćamo policiju da sprečava naše radnike da komuniciraju sa Obaminim službenicima, u trenutku kada svi verujemo da smo nadomak Evrope. Ko je taj ko želi da demonstrira da u Srbiji nije zagarantovana sloboda kretanja i govora? I koliko je, bre, režima ovde potrebno da se promeni da bi se shvatilo da to što je tamo neki žikica upucao žandara, nije razlog da se srpska policija večno sveti srpskom narodu?! I ti policajci bi morali već jednom da izađu iz vica, nisu ni oni najgluplji na svetu. I oni imaju obeshlebljene rođake u Kragujevcu. Neće valjda doveka za svakog uzjahalog kurtu i murtu da lemaju izgladnele Srbe.

 

Isidora Bjelica

 

Svako, ako je hteo, mogao je da primeti da se nakon demontiranja Titove Jugoslavije veoma zaostalo u reformisanju sindikalnog pokreta koji je uz Savez komunista i tzv. Socijalistički savez bio treći stub onomadnog totalitarnog režima. Za razliku od Socijalističkog saveza koji se prateći napredne trendove pretvorio u Socijalističku (Miloševićevu) partiju i za razliku od Saveza komunista koji se raspao u niz ovakvih ili onakvih partija, sindikat je ostao da visi ni na nebu ni na zemlji. Tačnije, ostao je ono što je bio i za Tita, organizacija koje nema.

Mada je prelazak u kapitalizam i demokratiju ili u tranziciju tamo usmerenu odmah garantovao pravo na štrajk, nekako se štrajkovalo više formalno nego stvarno. Sve dok nije dogorelo do noktiju ili možda dokle Zapadu nije postalo jasno da se i na Istoku, kao i na Zapadu, i narod mora za nešto da pita, a ne samo instalirani vladini službenici. A ne samo parlamentarne, partijske drkadžije. Izgleda da je to nekako istovremeno prosvetljeno i Zapadu i srpskom izgladnelom narodu. Kako drugačije objasniti činjenicu da Srbi kreću poluorganizovano da se bune, od katara do katara, od Srpske Mitrovice pa do evropskog Beograda, istovremeno sa CNN edukacijama o sindikalizmu.

Na momente se učini da će nam kao jeftinu radnu snagu uskoro da dovedu uvozne sindikalne funkcionere, ako ne baš Leha Valensu, onda nekog njegovog epigona. Do tada, srpski radnici ima da se vitlaju sa agencijama za privatizaciju. Mada već nije jasno ni to kako se neko pre nego što sprovede restituciju, usuđuje da preko agencija (privatnih ili državnih?!)  sprovodi tzv. privatizaciju, tj. rasprodaju društvene imovine; još je nejasnije kako se može angažovati policija da spreči obespravljene vlasnike da se raspitaju o svojim vlasničkim pravima.

Ovih dana svedoci smo kulminacije tog paradoksa. Kragujevački radnici su pokušali, valjda stoga što je resorni ministar Rasim Ljajić zauzet osnivanjem vlastite opozicione partije, iako je na vlasti, da se susretnu sa predsednikom koji bi, kao krovna instanca, trebalo da ispravlja krive Drine. I to im nije pošlo za rukom iz više razloga. Prvo jer se predsednik, u odsustvu Mladića i Karadžića, u to vreme zatekao na Palama, što nagoveštava mogućnost da i on tamo osnuje jednu, ako ne opozicionu ono vladajuću partiju, a zatim jer on nije Tito pa da sa njima na Terazijama igra kozaračko kolo.

Da li ti crveno-Zastavini radnici zaista misle da njihov predsednik nema prečeg posla usred svetske ekonomske krize, nego da nadgleda funkcionisanje agencija za privatizaciju? Ako nisu imali poverenja u bezličnog premijera, mogli su da pojure njegovog potpredsednika đelića koji je doskora vitlao Terazijama u poklonjenom kragujevačkom kabrioletu. Ako se, pak, on već sakrio u tetkinu rupu plašeći se novih kragujevačkih batina, mogli su da sa kolekcijom kobri traže audijenciju kod drugog potpredsednika, gospodina Dačića. Da su to na vreme učinili, ne bi im se desila takva glupost da ih kordoni srpske policije sprečavaju da se obrate američkoj administraciji.

Ako ne bi tamo, Dačić bi sigurno mogao da ih odvede do analogne ruske službe. Istini za volju to više nisu Sovjeti, ali Rusi su uvek nekako slovili kao pokrovitelji kako radničkih, tako i šire, srpskih masovnijih manifestacija. Zapravo, ovde se svakako otvara jedno krupno pitanje: šta se to desilo u srpskom radničkom biću da pretpostavlja Amerikance Rusima? 

Kao što se, takođe, postavlja pitanje da li mi, u tranziciji, plaćamo policiju da sprečava naše radnike da komuniciraju sa Obaminim službenicima, u trenutku kada svi verujemo da smo nadomak Evrope. Ko je taj ko želi da demonstrira da u Srbiji nije zagarantovana sloboda kretanja i govora? I koliko je, bre, režima ovde potrebno da se promeni da bi se shvatilo da to što je tamo neki žikica upucao žandara, nije razlog da se srpska policija večno sveti srpskom narodu?!

I ti policajci bi morali već jednom da izađu iz vica, nisu ni oni najgluplji na svetu. I oni imaju obeshlebljene rođake u Kragujevcu. Neće valjda doveka za svakog uzjahalog kurtu i murtu da lemaju izgladnele Srbe.

Jer kad Srbin ide da cvili Ameru, i Dačiću bi moralo biti jasno da je dogorelo narodu do noktiju. A nikome, pa ni bilo kojoj koaliciji, ne gori sveća doveka. Jer ima promena i bez izbora, zato i postoje svugde sindikati i zato nas CNN podseća kako se to radi. Zato su valjda i radnici krenuli put Amerike. Ostaje da vidimo šta će se dalje dešavati, da li će u maniru prethodnih režima vlast da koristi policiju da je brani od sopstvenog naroda - koji baj d vej plaća i njih i policiju, ili će se zaista nešto promeniti na političkoj sceni...

Ako ostane ovakva kakva jeste podela karata, sa istim dosadnim partijama i par profitabilnih prebega ličnosti koje u želji za što uspešnijim profiterstvom samo prelaze iz partiju u partiju, onda će na izborima biti više apstinenata nego glasača... A ono što vlast ne shvata dok se krije iza kordona policije: da su u ovom slučaju apstinenti najopasniji po njihov mir vladara.

 

 

 

 

 

Bez dlake na jeziku

 

štrajk

 

Mada je prelazak u kapitalizam i demokratiju ili u tranziciju tamo usmerenu, odmah garantovao pravo na štrajk, nekako se štrajkovalo više formalno nego stvarno. Sve dok nije dogorelo do noktiju ili možda dokle Zapadu nije postalo jasno da se i na Istoku, kao i na Zapadu, i narod mora za nešto da pita, a ne samo instalirani vladini službenici. A ne samo parlamentarne, partijske drkadžije.  Izgleda da je to nekako istovremeno prosvetljeno i Zapadu i srpskom izgladnelom narodu. Kako drugačije objasniti činjenicu da Srbi kreću poluorganizovano da se bune, od katara do katara, od Srpske Mitrovice pa do evropskog Beograda, istovremeno sa CNN edukacijama o sindikalizmu.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane