Natrag

Presvlačenje

Presvlačenje

 

U šta se pretvara Mlađan Dinkić, višenamenski ministar više srpskih vlada

 

 

Obmana i poslednji dani

 

Promenom imena i logotipa stranka G17 Plus i njen neprikosnoveni vođa Mlađan Dinkić završavaju jednu epohu političke i ekonomske vladavine Srbijom, a kreću putem neizvesnosti. Hoće li članstvo ove stranke jednom zauvek skloniti Dinkića, ili Dinkić povlači stranku "na južnu prugu" zbog daljeg opstanka u politici, hoće li ova politička grupacija uopšte preživeti i kome je dosta 9 odsto birača, ostaje li Ivana Dulić-Marković u stranci ukoliko članstvo bude protiv Statuta AP Vojvodine i ko najavljuje obračun sa kompromitovanim kadrovima?

 

Nikola Vlahović

 

 

Kad je sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković na početku svog mandata predložio Mlađana Dinkića za ministra ekonomije, prema ranijem međustranačkom dogovoru, niko se preterano nije iznenadio. Reč je o ličnosti koja je doslovno nesmenjiva, a njegove ministarske pozicije zagarantovane u svakoj vladi, još od 2000. godine.

Mlađan Dinkić, predsednik stranke G17 Plus, rođen je 20. decembra 1964. u Beogradu, a 1993. godine magistrirao je sa ocenom 10 na Ekonomskom fakultetu u Beogradu.

Od novembra 2000. do jula 2003. obavljao je dužnost guvernera Narodne banke Srbije, a od marta 2004. do oktobra 2006. bio je ministar finansija.

No, uprkos najznačajnijim državnim dužnostima na kojima se nalazio, Dinkić je voleo i da mu u biografiji piše kako zna da "...tečno govori i piše engleski jezik, odlično poznaje rad na računaru", te da u slobodno vreme svira gitaru i klavir.

Vickastiji deo čitalaštva sigurno bi na ovo poslednje imao šta da doda, ali je njegova uloga u svemu što se dešavalo tokom jedne od najprljavijih tranzicija u Istočnoj Evropi takva, da su sve šale na ovom mestu neprimerene.

Nebrojeni slučajevi potpuno uništenih preduzeća, nasilno ukidanje prava malih akcionara, siledžijsko zarobljavanje preduzeća uz političko-policijsku logistiku, kriminalno ponašanje Agencije za privatizaciju, prećutani slučaj "kiparskih milijardi", kriminalno zaposedanje gradskog građevinskog zemljišta od strane isto tako kriminalizovanih krugova novih milionera i milijardera, najmanje 500 privatizacija koje upravo traže reviziju privatizacionog postupka na sudu, i mnoga druga teška nedela, prema mišljenju i stručne i laičke javnosti, u dobroj meri su posledica nove ekonomske politike Mlađana Dinkića.

Sve ovo je postalo preteško breme i za njegov šizoidni optimizam koji ga je vodio iz pobede u pobedu ka konačnom porazu, pa je nedavno doneo odluku da krene u pravcu koji niko nije mogao ni da pretpostavi...

Reč je o tome da će stranka G17 Plus, u kojoj je Mlađan Dinkić stekao svoja pionirska iskustva u politici, a koja je u međuvremenu u dobroj meri postala i njegovo lično preduzeće, uskoro promeniti ime!

Ovaj događaj treba posmatrati na više načina. Pre svega, reč je o svojevrsnom bekstvu iz dosadašnje politike koja se temeljila na zakonu krupnih apoena, ili, da stvar bude jasnija, na činjenici da je Dinkiću i njegovoj stranci najbolji politički marketing bio period posle 2000. godine kad je Srbija dobila i najviše milionskih donacija i investicija.

I tada je stranka G17, kao i danas uostalom, znala da sebe vešto predstavi kao donosioca kapitala i kao izvorište najbolje finansijske vlasti u regionu uopšte, a sam Mlađan Dinkić je, najpre funkciju guvernera, pa kasnije i funkcije ministra, odlično medijski eksploatisao.

Treba podsetiti da kao "prvi demokratski guverner" nije dopustio čak ni tadašnjem predsedniku Vlade Srbije Zoranu đinđiću da ima bilo kakav uticaj na ideologiju monetarne politike, da je bio najzaslužniji za obaranje vlade Zorana živkovića kad je medijskom kampanjom počeo da otkriva afere njegovih ministara (zanimljivo, između ostalog i preko medija sa kojima se sada obračunava), da je sve učinio kako bi u javnosti diskreditovao dotadašnjeg prijatelja Božidara đelića, da je dobio godišnje priznanje od prijatelja iz MMF-a kao najbolji ministar finansija u svetu, a nakon uspešnog masakra domaćih banaka, da se vešto našao na usluzi i vladama okupljenim oko Demokratske stranke ali i Koštuničine DSS, zadržavajući u svim okolnostima neka od najvažnijih mesta u upravnim odborima državnih preduzeća, te da je, kao ministar ekonomije, takođe marketinški iskoristio raniji dogovor ranijeg ministra Predraga Bubala sa italijanskim Fijatom predstavivši ga kao svoj lični uspeh.

Treba, takođe, podsetiti da je Mlađan Dinkić završio i nekoliko specijalizacija u inostranim obrazovnim institucijama, u godinama neposredno pred slom Miloševićevog režima, među kojima treba istaknuti Bergakademie Freiberg - Fakultät für Wirtschafts - wissenschaften (Nemačka, 1996), USIA Program (SAD, 1996), Limburgs Universitair Centrum, Faculteit Toegepaste Economische Wetenschappen (Belgija, 1996), International Center for Economic Research (Italija, 1997). U novembru 1997. godine bio je gostujući predavač na John M. Olin programu na Cornell Law School u Sjedinjenim Američkim Državama.

Dobrom posmatraču njegovog akademskog napredovanja mora biti jasno da je Dinkića u vrhove srpske vlasti dovelo mnogo više od jedne knjige koju je do tada napisao kao kritiku inače propale Miloševićeve ekonomije.

Da li je ideja o promeni imena i logotipa stranke G17 Plus i njen najavljen odlazak "na južnu prugu", stvaranjem koalicije sa više gradskih političkih pokreta i koalicija, počev od Kragujevca do Vranja, istovremeno i put u politički nepovrat Mlađana Dinkića?

Glasovi koji dopiru iz ove stranke govore o uvođenju ćiriličnog pisma u zvanična dokumenta i znamenja, govore i o tome da je neizvestan dalji opstanak Ivane Dulić-Marković, bivše ministarke poljoprivrede, govore čak i o tome da će stranka biti više okrenuta Srbiji nego Evropi, da neće podržati Statut AP Vojvodine, i, konačno, da je nezadovoljstvo politikom Mlađana Dinkića takvo da se sprema čak i njegova smena uz veliku čistku kompromitovanih funkcionera!

Sa druge strane, vrlo dobro obavešteni izvori Tabloida iz stranih diplomatskih krugova u Beogradu govore i nešto drugo: Mlađan Dinkić će pokušati da se dokopa određenih pretpristupnih fondova iz Brisela koje bi koristio kroz programe za ekonomsko oživljavanje juga Srbije, čime bi još izvesno vreme obezbedio opstanak u svakoj budućoj koaliciji uveren da će mu željenih 9 odsto glasova na sledećim izborima biti dovoljno za opstanak na vrhu finansijske vlasti.

Ideja presvlačenja Mlađana Dinkića i njegove stranke, uprkos naivnoj veri naivnih analitičara da je u pitanju samo "...vrsta političkog eksperimenta G17 Plus", svakako je put u lagani nestanak ove nekadašnje grupe građana pretvorene u manjinski konglomerat državnih rizničara, koji su deset godina vladali finansijskim tokovima srpske države, tačno onoliko koliko je u istom poslu trajao i počivši autokrata Slobodan Milošević.

Ima li u ovom malom poređenju kakve simbolike, pokazaće bliska budućnost uvek nepredvidljive Srbije.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane