Natrag

Tik-tak

Tik-tak

 

Trt-mrt, život ili smrt

 

Ljubica J. Tinska

 

 

Ah, kako je teško ostati jak u trenutku koji nije onaj pravi, a koji prepoznajem kao trenutak koji bi, po svemu, mogao biti onaj pravi samo kada bih mogla biti prava ja.

Dajte čoveku moć i on će pokazati svoje pravo lice. U stvari iluziju moći, jer on, takav kakav je, nikada neće okusiti moć, sem na sopstvenoj koži. Nema pravih ljubavi, samo ljudskih slabosti.

Planove treba baciti u vetar. Taman je sve u mojoj glavi bilo spremno za polazak, kad me je dve noći pred put uhvatio grč u nogu, u snu. Otvorila sam oči s užasom, jer sam se sa noćnim grčevima tog tipa susrela samo dva puta u životu. Ležala sam tako otvorenih očiju i posmatrala senke na zidu kako blede pred svitanje. Sat je otkucao osam, obukla sam se i sjurila niz stepenice, istrčala na ulicu, do apoteke, po test za ustanovljavanje trudnoće. Trčala nazad, uz stepenice, pravo na toalet i - bingo! Kao grom iz vedra neba. Opet, po treći put. Otkazivanje leta, posete lekaru, kašnjenje na početak školske godine, i donošenje odluke: trt-mrt, život ili smrt.

Ako je telo vaše, ono pripada samo vama i kuća je samo vašoj duši. Na vama je da odlučite šta ćete sa njim činiti. Ne znam da li je ispravno odlučiti. Muškarci nikada neće spoznati vrednost žene. Njihove kuće ne mogu udomiti ničiju dušu do njihove sopstvene. Zato su oni samo sebe svesni, jer njihovo ograničeno telo uslovljava njihovu ograničenu dušu i njihov ograničen um. Oni su posmatrači. Autsajderi.

Pred put je uzbuđenje dostiglo vrhunac, jer ja se naravno pakujem pred put, kao i svako ko se plaši letenja, i nadam se do poslednjeg trenutka da će nešto iskrsnuti što će me sprečiti da otputujem ili ću zakasniti na avion. U kući punoj muškaraca svi sede dok ja jurcam. Dolaze moja sestra i najbolja drugarica i uzbuđenje konačno kulminira u grupnom vikanju, sudaranju, klinja plače i viče, tinejdžer sedi u fotelji nepomičan sa kapuljačom koju je navukao preko očiju i ćuti. Stvari jedva staju u kofere, a povorka jedva staje u taksi, jer naravno, svi me prate a i imam sedam kofera.

Na londonskom aerodromu saznajemo da avion kasni, opuštamo se suviše uz kroasane i kapućino u obližnjem kafeu i zamalo propuštamo avion. Pokušavam da se probijem, ali red je dugačak i pre ulaska u bescarinsku zonu moramo na traku da poređamo sve što imamo, uključujući i naše cipele, koje valja prethodno izuti, kaiševe, novčiće, ključeve... Prolaze trakom naše stvari, laptop, gitara, dečja stolica, kolica, tašne, torbice, kesa sa sendvičima, moj plavi šešir, cipele, oblačimo se sa druge strane, i trčimo kao usporen film; sve torbe smo natovarili na kolica, moj mali sin trči velikom brzinom, ali u suprotnom pravcu.

Utrčavamo u gejt, svi viču: čekamo vas, zbog vas ćemo propustiti "slot", krenuli smo da vadimo vaš bagaž iz aviona. Moj stariji sin celim putem ne prestaje da priča o našim koferima koji su ostali u Londonu, vizuelizujući ih kako stoje izbačeni i napušteni na pisti, i ništa ne vredi ubeđivanje posade da su to bile samo prazne pretnje. Po sletanju on insistira da ostane u avionu, posmatrajući kroz prozorsko okno nosače koji sa trake preuzimaju kofere, među kojima konačno i naše.

Na aerodromu haos. Javljaju mi da se izdajnik pojavio i da nas čeka na izlazu. Na pasoškoj kontroli pokušavam da ubedim ljubaznu službenicu da, iako nije, moj život jeste kao holivudski film, i da me izdajnik povređene muške sujete, koju vrednuje iznad svega u životu, željan osvete čeka na izlazu spreman da mi napravi scenu, kidnapuje dete... Objašnjavam da sam umorna, da imam suviše prtljaga, decu i osetljive nerve i da me puste da izađem "na sporedni izlaz" - ako takav postoji. No uzalud, moraću da se suočim sa prokletnikom.

Izlazim sa decom i stvarima, zaboravljam u panici kofer na traci. I on je tu, meni lupa srce trista na sat, adrenalin vrišti, prilazim mu i progovaram kroz zube da sam u drugom stanju i veoma besna i da ako išta pokuša, zvaću policiju.

Interesantno je to kad vas neko izda, zamalo uništi, i pošto mu to ne pođe za rukom, ponaša se kao da ništa od toga nije istina i da želi da vrati stvari na prethodno stanje. Pronalazi opravdanje za svoje ponašanje, povlači imaginarne paralele, piše istoriju iznova, proserava se. Bitno je samo ne slušati, bitno je, kad već prepoznate istinu, da se ne osvrnete, da nastavite, uprkos svemu, uprkos navici, uprkos sebi.

čekao me je tek iznajmljeni stan, mlada gazdarica i njen dečko, zaljubljeni do ušiju i lepi.

Nisam se javila prijateljima, nisam želela da ih vidim, iako sam još manje želela da budem sama. šetala sam ulicama ukrug, gurajući kolica, nesposobna da izvedem i najmanju stvar. Niti sam kupila telefon, niti sam kupila sijalicu. Još uvek ne zvoni telefon, koga nema, i u sobi je još uvek mrak. Nemam frižider, ni šporet, ni mašinu za veš. U kuhinji je zapušena sudopera, vodoinstalater danas nije došao, ali se javio i obećao da će doći sutra.

Spavali smo na podu, na dva jorgana koja smo stavili jedan na drugi, u sobi svi zajedno, da ne budemo sasvim sami među ovim novim zvucima, kojih kao da nije ni bilo. Iz nas se kroz prozore bez zavesa probijala svetlost punog meseca. Zapitala sam se: da li je mesec kriv ili sam kriva sama...

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane