Dežurna

 

(H)umorna priča

 

Ostadosmo mi bez nas

 

Kakvo Evropa ima mišljenje o nama pokazuje i to da našem nacionalnom medijskoj evropskom javnom servisu u vlasništvu A. Tijanića nisu dozvolili da svojom opremom prenosi utakmicu, već se naš čuveni nacionalni servis uključio u prenos Francuske televizije. Toliko o sposobnostima, poštovanju i znanju koje Evropa ima o našim stručnjacima pod upravom čuvenog stručnjaka za javne servise iliti firme koje imaju para, a ja znam da ih trošim.

 

 

Piše: Nebojša (čitaju oni koji su gledali utakmicu na RTS-u i moraju da idu kod lekara)

 

Preživesmo i taj 9. septembar. Kao i uvek kad treba nešto da uradimo, mi ne uradimo ništa. Prilika je bila tu, čak nam je i sudija pružio podršku u vidu penala i jednog isključenja, ali šta to vredi kad mi sami sve ostalo zabrljamo. Obratio se Srbin Bogu i kuka: eto bože, što nas mrziš? Hrvatima daješ sve. Prvaci ovde, drugi tamo, a mi... čuje ga Bog pa kaže: nije tačno... A trojka đorđevića protiv Hrvata u španiji?

I eto, brine Bog i o nama, ali valja Bogu i pomoći, malo potrčati i reći Stojkoviću da je lopta okrugla i da može da odskoči. Ali, ruku na srce, čini mi se da su se naši veliki fudbalski stručnjaci izduvali. I kako mi to znamo, bojim se da će problema biti i sa Rumunima, a da ćemo spas tražiti u poslednjoj utakmici kvalifikacija protiv Litvanije, koja uzgred izgubi i protiv evropske fudbalske velesile, Farskih ostrva - dobro je da ne igramo protiv Azerbejdžana i Kazahstana.

A kakvo Evropa ima mišljenje o nama pokazuje i to da našem nacionalnom medijskoj evropskom javnom servisu u vlasništvu A. Tijanića nisu dozvolili da svojom opremom prenosi utakmicu, već se naš čuveni nacionalni servis uključio u prenos Francuske televizije. Toliko o sposobnostima, poštovanju i znanju koje Evropa ima o našim stručnjacima pod upravom čuvenog stručnjaka za javne servise iliti firme koje imaju para, a ja znam da ih trošim.

S gomilom para koja se skuplja od pretplate, svi bi znali da naprave dobar reprizni program, pa čak i A. T. Ono što su umni ljudi godinama skupljali i vredno stvarali, on sada redom kači po pet puta na program sa etiketom ponosne televizije rekordne gledanosti.

Glavu su mi probili hvaljenjem o tome kako je taj program bio najgledaniji od svih kanala u vreme prenosa utakmice Srbija - Francuska, kao da je ova utakmica proizvod RTS-a. Stvarno ne znam šta su oni proizveli i uradili osim mutavog komentatora i Marka Pantelića koji se dočepao dobre pozicije u loži da gleda utakmicu i navija preko mikrofona RTS-a: "Bravo Miki", kada je Milijaš postigao gol iz penala. Vrlo stručno - nema šta.

I onda udariš hvalu kako si najgledanija televizija. Voleo bih da znam ko kontroliše prihode i rashode ove javne kuće koja sve više gura ruku u naš džep i, moram to da napišem,   zauzimanjem kanala, naravno bez dozvole, emituje neki kulturni program u digitalnoj tehnici, koji sumnjam da iko gleda. Ali i to se plaća.

I naravno nigde objašnjenja zašto su prenos utakmice realizovali francuski tehničari i osoblje. I jesmo li mi možda prenos te utakmice platili stranoj televiziji, ili je ona platila našoj? Ili možda ne treba ni da pogađam.

Kada smo pre manje od deset godina počeli neku vrstu javne rasprave o Zakonu o radiodifuziji i kada su se nestručnjaci koji su pravili taj zakon zaklinjali u njega kao u božje slovo, koje će jednim potezom rešiti sve probleme u srpskoj radiodifuziji, ne želeći da čuju nikog osim sebe, nadajući se svom mestu doživotnog člana u RRA, počeo je sunovrat medija u Srbiji. Prvo tehnički, potom finansijski i na kraju i moralni. Tada smo mi koji smo u elektronskim medijima proveli dosta godina, i naravno prateći ono što se događa u svetu, shvatili da je digitalna televizija neminovnost koja će se pojaviti i kod nas u roku od dve-tri godine. Umovi nisu hteli da slušaju, već su brinuli o sebi. I kada je zakon koji su propagirali usvojen, a oni nisu dobili svoja počasna mesta u loži Agencije, odjednom je taj zakon postao najgori na svetu iako je samo nekoliko meseci pre toga bio vrh evropskog zakonodavstva. I sada smo tu gde smo. Kada treba puštati reprize i crno-bele kopije, sve je u redu, ali digitalna televizija... onda dođu ovi iz Evrope i kažu: sklonite se da odradimo posao kako valja.

Možda će ovi iz Evrope doći da nas reše i doživotnog ministra zdravlja Tomice Milosavljevića.

što sam stariji, sve više se sećam gužvi i redova koji su bili kod doktora pre dvadesetak i više godina.

Promenili se ministri, potpisali ugovori, sve se plaća. A Tomica tera svoje. Kada je na vlasti bio onaj Bojić, mislio sam nema goreg, ali zeznuo sam se - ima, i to ovaj. Stalno nešto isprobava. Bori se sa ovim i onim, a sve više ljudi umire. Hoćemo li na kraju ipak i njemu, kao i Bojiću, morati da merimo kuće i proveravamo odakle mu šta.

Pitali čoveka na ispitu nekom, valjda za peti razred, zna li on šta je socijalizam, a on reče - Znam, kako ne bih znao, to je ovo kod nas kad mi lepo živimo, tako nam i treba.

Pa ga onda pitali može li socijalizam da se uvede u Englesku, a on kaže - može! U Francusku? - Može!

A u Luksemburg? - E tu ne može!

A zašto? - Pa to je jako veliko zajebavanje za tako malu zemlju!

I onda smo mi postali mala zemlja, neki nisu to shvatili, pa nam zato sprovode i prave tako veliku zajebanciju u ovako maloj zemlji.

I zato doktori niti mogu da sprovedu terapiju, niti da dovrše pregled, niti da ispišu lekove, ili ako te pošalju u laboratoriju na vađenje krvi, odmah bolje traži privatnu ordinaciju! A redovi u domovima zdravlja mnoooogo dugački. I još ako ti tvoj ugovorni doktor nije tu, traži vezu kod popa, jer jedino te to može spasti - da se od svog lečenja jedino moliš Bogu.

I tako se priča nastavlja. Ostadosmo bez vojske, ostadosmo bez para, ostadosmo bez države, a na kraju ostaćemo i bez nas.