Natrag

Feljton

Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (4)

 

 

Fordovi dolari za Firerovu kasu

 

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

Jedne večeri, prilikom večere s prijateljima, Hitler je govorio o nedostatku standardnih normi u savremenoj trgovini i, kao i Ford, krivio Jevreje zbog takvog stanja. Upoređivao je finansijsko poštenje i uopšte poštenje trgovaca iz udruženja Hanza (od sredine 1200. do 1800) s lopovlukom i pohlepom jevrejskih trgovaca. Svaki trgovac koji je posedovao odobrenje Hanze bio je obavezan da drži standardnu cenu i prodaje robu. Samo primera radi, trgovca koji je varao na kvalitetu brašna uronili bi nekoliko puta glavom u posudu punu vode, na takav način da bi se gotovo udavio.

Hitler je nastavljao da objašnjava kako Jevreji stvaraju fiksne cene, što zavisi od zakona ponude i potražnje više nego od stvarne vrednosti. Evropska trgovina dostigla je takav nivo da je hitno bilo potrebno da se pojavi neko čudo, a prvi korak tog čuda, rekao je Hitler, jeste "likvidiranje Jevreja".

"Bez obrtaja i brza dobit", bila je suština jevrejskog poslovanja, kako je stajalo u knjizi Međunarodni židov. To je "stara judistička igra": menjanjem stilova ubrzava se poslovanje i ljudi se navode da kupuju. Ništa više ne traje, žalio se Fordov Dearborn Independent: uvek se nešto "novo" zbiva što izaziva pad kvaliteta industrijskih proizvoda koji su "pali na ruke židova"...

I Ford i Hitler verovali su da su jevrejski kapitalista i jevrejski komunista bili partneri koji su nameravali da ostvare nadzor nad nacijama sveta. Njihovi su se pogledi ponegde razlikovali, ali to je uglavnom bilo zbog njihovih suprotnih pozicija i nacionalnosti. Ford je poklonio više značenja jevrejskim finansijerima i bankarima, jer je kao industrijalac, prirodno, bio u uskoj vezi s njima. Hitler se, s druge strane, mnogo više bavio jevrejskim korišćenjem komunizma kao oružja, jer je to bila moćna opoziciona snaga nacistima u Nemačkoj tog vremena.

U glavama Forda i Hitlera komunizam je bio jevrejski izum. Ne zbog toga što je njegov utemeljitelj bio Karl Marks, unuk rabina, nego, što je još važnije, zato što su Jevreji imali vodeće pozicije i zato što ih je mnogo pripadalo komunističkim strankama širom sveta. U knjizi Međunarodni židov stajalo je da su od vremena Francuske revolucije Jevreji bili uvek vidljivi u tim revolucionarnim aktivnostima, i sledio je zaključak da su radili iza scene, planirajući i manipulišući svojim snagama. "Revolucije nisu samo neposredni ustanci, nego pažljivo planirane akcije manjine, a subverzivni elementi su neprestano bili Jevreji...

 

Zakleti antisemita

 

Ford je pomno izradio plan u svojoj kancelariji u Njujorku i iznajmio grupu detektiva sa zadatkom da raskrinkaju operaciju tajne svetske vlade. Agenti su bili različiti: dvojica su bila bivši stariji članovi tajne službe Sjedinjenih Država, neki su bili profesionalni detektivi, a neki su bili samo fanatični antisemiti. U stopu su sledili ugledne Jevreje, istraživali takva neverovatna tela kao War Finance Corporation, i melodramski se dopisivali sa štabovima u Detroitu, služeći se šifriranim imenima umesto potpisa. Detektivi su provodili veliki deo vremena pokušavajući da uvedu privatne telefonske linije od kuće Justicea Brandeisa iz Vrhovnog suda do prostorija u Beloj kući gde je predsednik Vilson ležao na smrt bolestan. Ne treba se čuditi što nisu uspeli, jer Justice Brandeis nije imao privatni telefon. čini se da nije bilo nikakvog skrovitog mesta u koje nisu dospela ta njuškala. Na kraju su rekli da su takvi ugledni Amerikanci kao predsednik Vilson i pukovnik House "arijevski frontovi" za "tajnu svetsku vladu".

I Ford i Hitler verovali su da Jevreji kupuju novine i ostala sredstva javnog informisanja. Novine su bile najmoćnije, mogle su da izazovu ekonomsku krizu, rat ili pad vlade. Nad štampom su "gotovo potpuno dominirali" Jevreji, kako je tvrdio list Dearborn Independent.

Ponekad je bilo teško otkriti jevrejski uticaj, jer vlasništvo nije imalo isto značenje kao nadzor. Međunarodni židov upućivao je čitatelje da obrate pažnju na imena dopisnika koji pišu za novine, i na sva veća preduzeća koja oglašavaju u novinama. Hitler i nacisti imali su pregled nad glavnim jevrejskim izdanjima u Nemačkoj. Novine Frankfurter Zeitung i Berliner Tageblatt, čiji su vlasnici bili Jevreji, a koje su predstavljale najuglednije novine u Nemačkoj, bile su njihova omiljena mesta. U Majn kampfu Hitler je govorio o gomili "jednostavnih i lakovernih" koji čitaju jevrejsku štampu, veruju u sve što pročitaju, a zatim odlaze na biralište i donose sve glavne odluke za zemlju.

   Ta izjava o nadzoru, mislilo se, toliko je važna da joj je bila posvećena cela stranica u knjizi Međunarodni židov. "Sredstva kojima su se Jevreji koristili da uopšte manipulišu javnošću kako bi zadržali nadzor nad štampom" nisu uključivala samo novine nego i magazine, žurnale i knjige.

   U knjizi Međunarodni židov objavljeni su citati iz Zapisnika, s tumačenjem: "Sve naše novine podržaće najsuprotnija mišljenja: aristokratska, republikanska, čak anarhistička... One budale koje veruju da ponavljaju mišljenja izražena u njihovim stranačkim novinama ponavljaće naša mišljenja ili ono što mi želimo da misle. "Stavovima suprotnim novinama Jevreji će moći da odbace optužbu da postoji bilo kakva zavera među njima. štaviše", pisao je Deaborn Independent, "židovi imaju glas na svim stranama, pa mogu manipulisati lažnim argumentima i odgovorima po volji. Ti izmišljeni napadi bi takođe uverili narod o slobodi štampe." Hitler je isto tako osudio Jevreje da se koriste očiglednom nezavisnošću kako bi prikrili lukavstvo. Izbegavajući sve ideje koje su se činile strane, Jevreji su mogli polako da "ulivaju otrov" u čitaoce pošto su se uverili da duboko i slepo veruju štampi.

   Neki ljudi su verovali da Ford nije napisao knjigu Međunarodni židov. Oni su tvrdili da Ford nije bio svestan antisemitskog bešnjenja, ohrabren vlastitim novinama, jer je to napisao neko drugi. Njihova tvrdnja, poput mnogih priča, sadrži zrno istine - Ford nije napisao knjigu od reči do reči. Zapravo, njegov izdavač Bill Cameron opisao je Fordove ideje u novinama, ali Fordov sekretar Ernest Liebold tvrdio je da su Deaborn Independent vlastite novine Forda i da on ima sva autorska prava na njih. Kad su štampani prvi članci iz knjižice Međunarodni židov, vidljivo je bilo uz njih utisnuto "napisao Henri Ford", a preneo E. G. Liebold, koji ih je potpisivao. Tu je stajalo: "židovsko pitanje, što zna svaki poslovni čovek, truli u tišini i sumnji ovde, u Sjedinjenim Državama, već dugo vremena, a niko se ne usuđuje da raspravlja o njemu jer je jevrejski uticaj koliko jak da može uništiti čoveka koji to pokuša. Jevreji su jedina rasa kojoj je 'verboten' da raspravljaju otvoreno i iskreno, a zloupotrebivši strah koji izigravaju na poslu, jevrejske vođe idu od jednog ispada do drugoga dok ne dođe vreme za protest ili predaju."

   Ali oni su hteli da veruju da Ford nije bio upleten u pisanje knjige Međunarodni židov, a trebalo je samo pogledati u najnovije izdanje autobiografije da bi shvatili. Onde je pisao o "proučavanju židovskog pitanja", što je i štampao u listu Deaborn Independent, te izdao u knjizi Međunarodni židov. "članci", rekao je Ford, "bili su prilog pitanju koje duboko pogađa zemlju, pitanju koje je u svojoj biti rasno... Naše izjave moraju prosuditi čestiti čitaoci koji su dovoljno pametni da smeste naše reči na onu stranu života na kojoj ih mogu posmatrati. Ako se naše reči i njihove primedbe slažu, slučaj je okončan... Prva tačka koju treba razmotriti jeste istina koju smo postavili. I to je baš ona tačka koju naši kritičari žele izbeći.

   čitaoci naših članaka odjednom će videti da mi ne istupamo ni s kakvom vrstom predrasude, osim možda predrasude koja je u skladu s principima što ih postavlja naša civilizacija. U ovoj zemlji bile su opažane dve uticajne struje, koje su prouzrokovale  spomenuto izopačenje u našoj književnosti, zabavnom i društvenom životu; menjao se način poslovanja, opšte padanje standarda osećalo se svugde. Nije to bila gruba surovost belog čoveka, okrutna bezobzirnost, recimo, šekspirovskih likova, nego neugodan orijentalizam  koji lukavo vreba na svaki izraz - i to do takve mere da je došlo vreme da mu se odupremo. Treba računati s činjenicom da ti uticaji vode do jednog rasnog jezgra..."

   "Mi ne umišljamo da govorimo poslednju reč o židovima u Americi", rekao je Ford. "Za sada je to pitanje u celosti u rukama židova... tu još ima mesta da se odbace otrcane ideje o židovskoj rasnoj nadmoćnosti, koje ekonomskom ili intelektualnom snagom uništavaju hrišćansko društvo... Ako su oni tako mudri kao što se prave da jesu, radiće na tome da Ameriku učine židovskom. Genij Sjedinjenih Državama jeste hrišćanin u najširem smislu reči, i njegova je sudbina da ostane hrišćanin... Mi se protivimo samo idejama, lažnim idejama, koje iscrpljuju moralnu snagu naroda. Te ideje proističu iz lako određenih izvora, one se štite pomoću metoda koje je lako otkriti, i nadziru se pravim otkrivanjem. Mi smo se jednostavno koristili metodom otkrivanja. Kada ljudi nauče da odrede izvor i prirodu uticaja, koji je sve uzvitlao oko njih, to je dovoljno. Neka američki narod jednom shvati da to nije prirodna degeneracija, nego proračunata subverzija koja nas vređa, i spasiće se", objasnio je Ford.

   U toku 1920. Ford je nastavio da publikuje antisemitske članke u Deaborn Independentu. Zatim se 1927. upleo u sudski proces s Aronom Sapirom, poznatim sudijom iz čikaga. Sapiro je optužio Forda da je bio upleten u zaveru s ostalim jevrejskim posrednicima da zadobiju nadzor nad američkom poljoprivredom. Slučaj se završio izvan suda kad je Ford štampao vlastitu ispravku Sapiru i formalno opozvao napade na Jevreje.

   Nesumnjivo je da su motivi za štampanje javne ispravke i opozivu bili složeni. Fordova kampanja bila je u procesu kritičkog prelaza s proizvodnje automobila tipa "T" na proizvodnju tipa "A", i mnogi mesni trgovci prigovarali su da neprijateljstvo prema Jevrejima šteti poslu. Mnogi jevrejski vlasnici automobilskih trgovina i preduzetnici, odgovarajući na navaljivanje jevrejskog zaleđa, sada su uvideli da je "ševrolet", kao i drugi automobili, zamena za tip "T". Pojedinosti oko Fordovog opoziva i izvinjenja vodila su dva njegova pomoćnika i dva dobro poznata Jevreja, Lewis Marshall i kongresmen Nathan Perlman. Marshall je napisao opoziv, za koji se nadao da će poslužiti kao osnova Fordovog izvinjenja Jevrejima i da će pridoneti da industrijalca učini smešnim. "Da imam njegov novac", rekao je Marshall prijatelju, "ne bih dao takvu ponižavajuću izjavu ni za stotinu miliona dolara". Na veliko zaprepašćenje Marshalla, opoziv koji je sročio i prosledio Fordovim predstavnicima kasnije je štampan a da nije promenjena nijedna reč, i s potpisom Henrija Forda.

   Zapravo, u opozivu i ispravci, koju je kasnije napisao Marshall, rečeno je kako je Ford bio tako zaposlen da nije obraćao nikakvu pažnju na članke koji  su štampani u Deraborn Independentu. Dopuštao je da su optužbe protiv Jevreja zlonamerne i lažne. Ford je Jevreje molio za izvinjenje zbog nepravdi koje su im nanesene u njegovoj publikaciji.

   Nakon Fordove smrti bilo je objavljeno da on uopšte nije potpisao izvinjenje. Opoziv i izvinjene dao je Fordov pomoćnik Henry Bennett, koji je falsifikovao Fordov potpis. Bennett je ispričao celu priču: "Telefonirao sam gospodinu Fordu. Rekao sam mu da je 'ispravka' povučena i dodao: 'To je prilično loše, gospodine Ford'. Pokušao sam da mu pročitam preko telefona, ali me je prekinuo. Tako sam potpisao gospodina Forda na taj dokument. Uvek sam se mogao potpisati umesto njega tako verno kao da je njegov potpis. Poslao sam izjavu Untermeyeru i Marshallu. Potpis je bio overen i slučaj okončan."

   Očito je Ford razmotrio slučaj fait accompli i nije želeo da ide dalje. Međutim, nije promenio stav prema Jevrejima. Godine 1940. rekao je Geraldu Smithu: "Nadam se da da ću jednog dana ponovo izdati knjigu Međunarodni židov."

  

Ford finansira Hitlera

 

Ali štampanje optužbi protiv Jevreja bilo je samo Fordov prvi korak. Uskoro, pošto je počeo da piše antisemitske članke, Ford je sproveo širu akciju, finansirajući opštu antisemitsku kampanju. Napao je Jevreje onde gde su bili najranjiviji.

   "Da je Ford, poznati proizvođač automobila, davao novac nacionalsocijalistima, direktno ili indirektno, nije nikad bilo sporno", rekao je Konrad Heiden, jedan od prvih Hitlerovih biografa. Književnik Upton Sinclair pisao je o Fordu u knjizi The Flivver King. Napisao je da su nacisti dobili od Forda 40.000 dolara da ponovo izdaju antijevrejske pamflete u nemačkim prevodima, a da je dodatak od 300.000 dolara kasnije bio poslat Hitleru preko unuka bivšeg kajzera, koji je bio posrednik.

Ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Nemačkoj William R. Dodd rekao je u jednom intervju da "neki nemački industrijalci imaju veliki udeo u provođenju fašističkog režima u Nemačkoj i u Italiji.". U vreme kad je Dodd to izjavio, uopšte se smatralo da je govorio o Fordu, jer je štampa objavila direktno poređenje između Doddove izjave i ostalih izveštaja o Fordovom antisemitizmu... The Manchester Guardian, jedne od najvažnijih liberalnih novina u Evropi, objavile su da je Hitler primio više nego puku moralnu pomoć od jednog Amerikanca koji je simpatisao antisemitizam i mislio da će Hitler biti od pomoći u borbi protiv bankarskog kapitala".

The New York Times objavio je 1922. da se u Berlinu govori o tome kako Ford finansira Hitlerov nacionalistički i antisemitski pokret u Minhenu. Zapravo, govorkanja su se bila tako proširila da su jedne od najvećih novina u Nemačkoj, Berliner Tageblatt, uputile molbu američkom ambasadoru Alansonu B. Houghtonu da se ispita ta vest i uplitanje kako bi se sprečila bilo kakva dalja novčana pomoć Hitleru, ali ishod tog traženja nikada nije bio jasno utvrđen. Cele 1920. godine kružile su brojne informacije o Fordovom finansiranju Hitlera, ali su bile potisnute i zaboravljene.

   Glavna Fordova pobuda da finansira naciste bila je želja da pomogne organizaciji koja se dalje borila protiv Jevreja. Budući da su Amerika i Nemačka bile dve najveće industrijske sile, Ford je mislio da bi nadzor Jevreja uveliko bio uzdrman dođe li do jakog antisemitskog  razdora u te dve države. Fordova finansijska pomoć i njegova čuvena knjiga protiv Jevreja pomoći će mu da zadobije ugled u redovima nacističke stranke. Ako ta stranka slučajno postane uticajna politička snaga u Nemačkoj, onda će Fordova filozofija imati važnu ulogu u borbi protiv Jevreja.

   Osim toga, nacistički program bio je pogodan za Fordove ekonomske interese. Hitlerove besomučne proteste protiv nepravdi Versajskog ugovora tajno je odobravao američki industrijalac. Ne samo što su trgovačke restrikcije postavljene Versajskim ugovorom pogodile Nemačku nego su takođe pogodile američke kapitaliste koji su delovali na stranim tržištima, poput Forda. Amerika je mogla imati koristi od trgovine s Evropom samo ako se Evropa obnovi od razaranja Prvog svetskog rata i, kao što je rekao ekonomist J. Maynard Keynes, Evropa je mogla napredovati samo ako napreduje Nemačka. Ali čim su versajske restrikcije stavile omču oko vrata Nemačke, nije moglo biti nade u njenu obnovu.

  

Otvorena podrška

 

Kao dečak Ford je radio za jednog metalca iz Nemačke, koji ga je naučio mnogim korisnim stvarima. On je voleo Nemce jer su "bili nadareni i štedljivi ljudi". Godine 1920. Ford je želeo da otvori fabriku u Nemačkoj, gde je mogao iskoristiti vrednu kvalifikacionu radnu snagu.

   Godine 1921. Fordov predstavnik otišao je na službeni put u poraženu i okupiranu Nemačku kako bi pronašao mesto za Fordovu fabriku automobila, ali zbog finansijskih ograničenja koje je Versajski ugovor nametnuo nemačkoj automobilskoj industriji, Fordova se fabrika nije mogla sagraditi. Te godine je Ford prodao samo tri automobila i kamiona tipa "T" i šest traktora u čitavoj Nemačkoj. Ako Hitler i nacisti mogu delovati na vladu u Berlinu, i zatim na vlade saveznika, mislio je Ford, možda bi se versajske restrikcije povukle i posao s automobilima bi se poboljšao.

   Početkom 1920. ništa nije bilo protivzakonito u nacističkoj stranci, tako je Ford imao svako pravo da otvoreno pruži podršku. Međutim, baš kao što je većina političkih fondova bila tajna, očito je bilo razborito od Forda da ne pruži dokaz koji bi doveo u vezu njegovo ime s radikalnom desničarskom strankom. Ministarstvo spoljnih poslova ne bi rado prihvatilo njegovo mešanje u unutrašnje poslove strane zemlje. Nacisti su takođe imali vrlo dobar razlog da iznosi fondova ostanu tajni. Kad bi nemački narod znao da je Hitlera finansirao Ford, optužili bi ga da je lutka u rukama stranog  kapitala.

   Najbolji način prikrivanja porekla novca bio je taj da se prebaci preko posrednika ili agenta, koji ima vezu s Fordom i indirektno s Hitlerom. Na primer, neki Fordov službenik koji već dobija dohodak mogao bi, nesumnjivo, primiti premiju koja bi onda mogla biti preneta onome ko pomaže Hitlera, a koji bi je primio prividno zbog nekog drugog razloga. Naravno, postoji mnoštvo drugih načina da se prenese novac, od složenijeg lanca posrednika do ispravnijih, a ipak isto tako prikrivenih metoda.

   Srećom, u slučaju Ford - Hitler ima dosta dokaza da su se brojne mogućnosti svele na tri ili četiri određena kanala za priliv novca. Radije nego da rizikuje i daje paušalnu svotu novca, Ford je podelio na nekoliko isporuka.

 

Posrednici

 

 

Glavni posrednici između Forda i Hitlera bili su belogardejci. Uskoro, pošto se Ford pročuo kao antisemit, mnogo belogardejaca počelo je raditi za njega. Jedan od njih bio je i Boris Brasol, rođen u Rusiji 1885. Brasol je bio nizak čovek oštrih crta i prodornih očiju, koje su vrlo ličile na oči Josepha Goebbelsa. Imao je isti orlovski nos, uvučeno čelo, isti oblik usana i isti lukav i nemilosrdan pogled. Studirajući pravne nauke, Brasol je stekao iskustvo istražitelja služeći kao pomoćnik antisemitskog ruskog ministra pravde ščegolitova, koji je organizovao ozloglašeni proces Beiliss protiv nevinog židova, optuživši ga za ritualno ubistvo. Kao predsednik Udruženja ruske vojske i mornaričkih oficira, Brasol je došao u Sjedinjene Države 1917, u pratnji svog prijatelja general-majora grofa čerep-Spiridonoviča. Ta dvojica fanatičnih carista zajedno su kolaborirali sa svim vrstama desničarskih grupacija kako bi pomogli restauraciju monarhije u Rusiji. Godine 1918. Brasola je zaposlila vlada Sjedinjenih Država u tajnoj službi, dajući mu posao koji mu je omogućio da oficire američke tajne službe upozna s delom Zapisnici. U sledeće dve godine teško je radio da dokaže značenje te publikacije i da  reklamira Zapisnike u Sjedinjenim Državama. Godine 1920. dobio je posao u redakciji Fordovog Deaborn Independent, gde je mnogo doznao o istorijskoj pozadini i činjenicama u Fordovim optužbama protiv Jevreja.

   Braslov prijatelj grof čerep-Spiridonovič takođe je pisao antisemitske pamflete i knjige, kao što je Tajna svetske vlade. Henri Ford i novine Financial Times u Londonu shvatili su ga ozbiljno i pomogli mu da stekne prilično veliku popularnost štampajući njegovu bografiju.  Spiridonovič je takođe radio za Forda skupljajući priloge za list Deaborn Independent. Fotografisani ček dokaz je da je Spiridonovič bio kod Forda.

   Brasol i Spiridonovič bili su upleteni u fašističke i antisemitske grupacije u Americi. John Roy Carlson, autor knjige Under Cover, objavljivao je pod pseudonimom, da se sakrije, i intervjuisao stotine radikalnih desničara u Americi. Razgovarao je i s Borisom Brasolom. Carlson je pitao Brasola što misli o brojnim severnoameričkim fašistima, od kojih je Brasol mnoge "vrlo dobro" poznavao. "Upoznao sam Adriana Arcanda", rekao je Brasol, a to je bio kanadski nacistički vođa. ao mi je što je u zatvoru. Sada moramo tajno uvežbavati vođe i držati ih u pozadini tako da oni, kad nas stave u koncentracione logore, mogu održati pokret." Kad ga je zapitao šta misli o antisemitskom ocu Coughlinu, koji je bio povezan s Fordom, Brasol je određeno odgovorio: "Sjajan čovek." Na kraju razgovora Brasol je dao Carlsonu tuce primeraka svoga poslednjeg članka, štampanog u malim desničarskim novinama Schibner's Commentator. Carlson se seća da je najznačajnije u tom jednosatnom razgovoru bilo to što Brasol nije izgovorio nijednu antisemitsku rečenicu. Ali to nije bilo tako čudno jer je Brasol bio vrlo sumnjičava i oprezna priroda. Odbio je da daje intervju onima koje nije dobro poznavao, i razgovarao je jednostavno. Te crte njegovog karaktera, zajedno s iskustvom istražitelja za carističku tajnu policiju, činile su ga idealnim čovekom za tajnu operaciju stvaranja fonda. činilo se da niko ne primećuje njegova česta putovanja u Nemačku dvadesetih i tridesetih godina, da zaseda s vrhunskim nacističkim predstavnicima vlade. Sudelovao je u nastajanju nacističkih spletki na tri kontinenta i pomagao u pripremanju američke pete kolone.

   Prilikom tih putovanja Brasol je imao brojne prilike da prenese znatne svote Fordovog novca Hitleru. Norman Hapgood, dobro poznati novinar i kasnije ambasador SAD u Danskoj, napisao je brojne članke o maglovitim političkim vezama Henrija Forda. U jednom članku izjavio je da je bivši predsednik ruske konstitucione vlade u Omsku rekao: "Imam dokumentovan dokaz da je Boris Brasol primio novac od Henrija Forda". S obzirom na Fordov i Hitlerov ugled, kao i na svoj, koji je bio pod upitnikom, Brasol je bio razborit.

 Morao je imati uverljiv razlog zbog kojega bi preneo novac u Nemačku. Boris Brasol bio je predstavnik u SAD velikog kneza ćirila Vladimiroviča, prvog rođaka poslednjeg cara Nikolaja II i jednoga od zakonitih naslednika ruskog prestola. Veliki knez ćiril tražio je od Brasola da u Americi prikupi novac za rusku monarhiju.

   Godine 1921. Kurt Lidecke je posetio Borisa Brasola u Sjedinjenim Državama i dobio od njega preporučeno pismo za velikog kneza ćirila, zbog čega se Ludecke vratio u Nicu, u Francuskoj, gde su živeli ćiril i njegova žena Viktorija u dvorcu Chateau Fabron. Ludecke, kojega su primili sa "svom dužnom formalnošću", ubrzo je otkrio da je Viktorija "pametna i ambiciozna žena, ljubiteljka umetnosti... koja vlada svojim mužem". "Tako sam", rekao je Ludecke, "bacio mreže uglavnom pred nju". Mislio je da će, s obzirom na njeno srodstvo sa španjolskim dvorom, možda moći zainteresovati Prima de Riveru da pomogne Hitlerovim planovima. Naglašavajući prednosti koje bi imali belogardejci kada bi Hitler dobio vlast, Ludecke se nadao da će ih pridobiti za saradnju, ali zbog njihovog "krutog držanja" Ludecke se čak nije ni usudio tražiti novac, jer je bilo očito da je svaka rublja koji su spasli pred crvenim terorom bila veoma potrebna da se održi kraljevska šarada". Da su knez i kneginja imali tako malo novca, kako bi mogli davati priloge Hitleru? Pa ipak, između 1922. i 1924. Viktorija je dala generalu Ludendorffu "golemu svotu" za nemačke desničarske ekstremiste.

   Godine 1939. general Biskupski pokušao je da dobije natrag taj novac za belogardejce. On je tvrdio da su nacisti bili dužni da vrate ruskim emigrantima onaj novac koji im je namenio ćiril kad je živeo u Minhenu, početkom 1920. Biskupski je pisao nacističkom službeniku Arnu Schickedanzu: "Ovde moram naznačiti da su knez ćiril i njegova žena 1922-1923. godine dali generalu Ludendorffu gotovo pola miliona zlatnih maraka.". To nisu bile obične devalvirane marke, nego marke koje su imale zlatnu podlogu. Zapravo, Biskupski je pokušao dobiti natrag novac koji je prvobitno stizao od nekog drugog, a ne od ćirila, i to je verovatno razlog što ga nacisti nisu vratili. Bilo je očito da je pola miliona zlatnih maraka o kojima je bila reč stiglo od Henryja Forda posredstvom Borisa Brasola. Naravno, kneginja Viktorija je dala Hitleru nešto svojih dragulja, a ćiril je takođe verovatno dao neku finansijsku pomoć, ali ne "golemu svotu", kako je pisao Biskupski, i to jednostavno zato što knez i njegova žena nisu imali novca za rasipanje.

   Kneginja Viktorija je 1924. otputovala u Ameriku da skupi novac za svoga muža i, premda to nikada nije bilo spomenuto u štampi, za naciste. Belogardejska najdarežljivija zaštitnica u Sjedinjenim Državama bila je žena Haenryja Loomisa, tetka bivšeg državnog sekretara Stimsona. Viktorija je bila gošća gospođe Loomis u njenom otmenom domu Tuxedo Park. Prema jednom izvoru, tri mesta u Regentskom veću u Coburgu bila su prodata Amerikancima. Henry Ford i gđa Loomis bili su verovatno dvoje kupaca, ili oni koji su dali priloge, jer mesta nisu bila suviše važna.

  

"Nejasni"

 

Za drugi kanal kojim je Hitler primio Fordovu novčanu pomoć postoji dokument o razmeni novca. Dokaz je pružio zamenik predsednika bavarske skupštine Erhard Auer, vrlo cenjeni socijaldemokrata, u izveštaju predsedniku Ebertu: "Već dugo je bavarska skupština obaveštena da Hitlerov pokret delimično finansira američki antisemitski vođa Ford. Zanimanje gospodina Forda za bavarski antisemitski pokret počelo je pre godinu dana, kad je jedan od njegovih agenata pregovarao o prodaji traktora i došao u kontakt s Dietrichom Eichartom (sic), očitim pangermanom. Ubrzo zatim gospodin Eichart je zatražio od agenta gospodina Forda novčanu pomoć. Agent se vratio u Ameriku, a zatim je odmah novac gospodina Forda počeo stizati u Minhen. Hitler se otvoreno hvalio kako je dobio pomoć od gospodina Forda i veličao ga je kao velikog pojedinca i sjajnog antisemita. Fotografija Forda visila je u uredu gospodina  Hitlera."

   Agent Forda kojeg je spomenuo Auer bio je Warren C. Anderson, bolje poznat pod imenom "Nejasni" Anderson, jedan od brojnih biciklista, koji je ušao u posao s  automobilima na samom početku. Stupio je u Fordovu fabriku 1905. kao područni direktor, i proveo je nekoliko godina radeći za fabriku u St. Louisu, zatim je bio unapređen i preselio se u čikago. Iz celog Fordovog preduzeća Anderson je 1919. bio odabran kao čovek s najboljim kvalifikacijama da preuzme odgovornost nad Fordovim poslovanjem u Evropi. Bio je poslat u Evropu s ovlašćenjem da nadzire proizvodnju i prodaju. Ubrzo je podneo izveštaj da su znatni propusti u poslovanju automobilima i da Fordovi službenici nisu pouzdani.

   Međutim, uskoro pošto je stupio u vezu s Eckartom, Anderson je bio naglo pozvan sa svog zadatka u Evropi. U februaru 1921. on i brojni vrhunski rukovodioci dobili su otkaz. Anderson je napisao pismo Edselu Fordu (Henrijevom sinu, koji je imao izvršna ovlašćenja u fabrici), u kojem se ljutio zbog toga što su mu otkazali: "Kad sam iznenada primio telegram da se hitno javim u fabriku u Detroitu, bio sam veoma iznenađen što ga je potpisao gospodin Liebold, jer je to bilo prvi put u toku moga dugogodišnjeg rada da sam primio bilo kakvo naređenje od nekog drugog osim od vlasnika preduzeća. Zatim, kad sam došao u Detroit, slali su me od jednog do drugog, a najzad sam dobio instrukcije od gospodina Ryana (William A. Ryan bio je direktor prodaje), i to je bilo više nego što sam mogao razumeti. Da sam bar jedanput video gospodina Forda... hteo sam mu reći kako sam se osećao zbog toga kako su se ponašali prema meni, svakako samo ne lepo, pri oproštaju, na odlasku..."

    

                                         (Nastaviće se)

                                                                                                                                   

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane