Tragom vesti

 

Smrt, barut i nezaposleni vode Užice u demokratiju

 

 

Dim, krv i suze brzo se zaborave

 

Užice u ludilu i delirijumu. Trešti muzika, igra se i peva. Možda baš zato što drugog posla nema, posla ima samo na mestu gde se gine. Sedmoro radnika - znači sedam novih radnih mesta. Fabrika Prvi partizan prikazana je kao jedna uspešna fabrika, koja radi za izvoz, u tri smene

 

 

Piše: Miodrag Milojević

 

 

 Sedmoro poginulih. Sigurno je neko zapalio cigaru... Ili sabotaža neka. Treba da se proda nekom, da se umanji vrednost. Koji je to pritisak bio! Tu su kanali, tuneli, vako... Fabrika je u Prvom svetskom ratu proizvodila barut... Taj barut, mamu mu jebem, u vazduhu može da eksplodira.

Mirno, kao đačka klupa, stoji niska zgrada. - Vidiš, šuma požutela, eno vrata. To je upravna zgrada. Ne mož tamo da uđeš. Posebno odelo oblače. Gore je goreo kamen... Kad kamen gori... Kad kamen gori!

Video sam crna, pri vrhu gorela vrata, četvorougaonu, nisku zgradu u steni boje bele zmije. Nad vratima kao da lebdi tanko, žuto ćebe. Izgorelo lišće je žuto, stoji, nije opalo.

On je čovek ravne glave, metalnoplavi soko, šofer iz Paraćina. Zna on mnoge privatizacije, živi život na točkovima. Ne zna kakav je izgovorio užas - da se umanji vrednost. Znam, nije to tačno. Ali to ne umanjuje, to uvećava vrednost. Razmišljanje šofera sa rukom na volanu, sa belim prstenom.

Trafika u Užicu, pored mosta, stoji svečano poput kišobrana za svadbe, boje starog srebra. Užice ima dve nedeljne novine - Vesti i Užička nedelja. Vesti, korektno, na nekoliko strana pišu o pogibiji sedmoro radnika Prvog partizana. Užička nedelja je događaju posvetila celu jednu stranu. Dok novinar, vlasnik, urednik... lokalne televizije bulazni na tri strane. Bes dolazi sa vetrom, razdvaja listove. Užičku nedelju šaljem u kontejner.

Pogledali su spisak poginulih. Sva prezimena su na - ić. Poginuli, njih sedmoro, od toga šest žena, svi su Srbi. Radi živih i mrtvih Srba nijedan donator neće odrešiti kesu.

Poginuli su sirotinja, u gradu bez posla. Radnici po ugovoru, preko Omladinske, preko Studentske zadruge: - Onog momenta kad fabrika bude izmeštena, možemo definisati tačan i potreban broj radnika i tada ćemo uraditi prijem za stalno. Ovo su reči Dobrosava Andrića, direktora Prvog partizana, direktora što se trudi, a ne uspeva da izbroji koliko mu je radnika potrebno. Zašto ih ne istera na neku livadu, postroji, prebroji?

Sanduke nije bilo teško izbrojati. Izbrojano je sedam žutih, lakiranih mrtvačkih sanduka. Lak je mirisao na smrt, u vazduhu je mirisao barut.

U nevolji se poznaju pravi prijatelji. Prijatelji su pritekli u pomoć ministru Vojske. Da se tragedija odmah zaboravi, organizovan je veličanstveni aeromiting. Bio je to veličanstven prodor Srbije u svet. Ministar ulazi u avion - ne boji se Prvog partizana.

Ministar, on se ne boji ničega, dok kukavice ginu. Izvinjavamo se, ne ginu, guše se!

Bombe bi mogle da donesu demokratiju. Ako ih narod bude prihvatio.

Koji narod neće prihvatiti bombe, samo ako su njemu namenjene?

Avioni se prvo prikazaše kao nevidljivi, pod imenom ''nevidljivi soko''. Sada se, na aeromitingu, prikazaše kao vidljivi. Prvo su pokazali gađanje, sad su prikazali letačke sposobnosti. Aeromiting je medijski tako dobro ispraćen i odrađen da se na njemu okupilo stotinu hiljada radoznalaca, željnih da čuju i vide sve što je nevidljivo.

Užički trg - to su sive kamene ploče, kao krljušt ukočene, mrtve ribe. Niti je mesto niti je vreme za priču o poginulima, ili je to neko zabranio? S razlogom. Strah, panika može doći kao neželjena posledica.

 

 

Parada suza

 

Užički nedeljnik Vesti opisuje noć bez početka i kraja: - Iznad fabrike municije i obližnje hale Veliki park video se oblak gustog crnog dima, u vazduhu se osećao miris baruta. Noć je parao zvuk sirena sanitetskih vozila i vatrogasnih kola. Kolone ljudi u panici stizale su celu noć pred Prvi partizan i pogon koji je ceo grad u žargonu zvao "rupa". Vest da se nešto strašno dogodilo pronela se Užicem brzinom munje. Radnici druge smene garavi po licu i rukama. Na prijemno odeljenje Opšte bolnice primljeni su prvi radnici sa inhalacijom disajnih organa dimom. Usledila je besana noć ispred fabrike i u celom gradu. Porodice, rodbina, radnici Namenske, nekoliko stotina Užičana, očekivali su te noći vesti o povređenima nadajući se da su oni koji su ostali u fabrici živi i da će imati dovoljno kiseonika.

Ko je dojavio vest o požaru? Niko iz fabrike: - U evidenciji Vatrogasne jedinice u Užicu kao osoba koja je dojavila vest o požaru, oko 2l čas i 20 minuta, zavedeno je ime Milorada čolića.

Ko je Milorad čolić? Novinar, dopisnik nekog lista. Znači, osoba van fabrike, dojava je stigla sa ulice.

A zatim piše: - Prilikom dojave požara najvažnija je prisebnost i precizan opis onoga što osoba koja javlja za požar vidi, zbog adekvatne reakcije.

čovek van fabrike mogao je videti samo dim.

Vatrogasci su krenuli na njegov poziv. Uprava fabrike, direktori i ostali, pobegli su u mišje rupe, zaključali se u ormare i plakare.

Užice ni vrane ne preleću. Drugog posla izuzev Prvog partizana nema.

- U četvrtak, 3. septembra, u jednom trenutku ostali smo bez sedam nama najdražih ljudi, Lončarević Jelene, đurić Svetlane, đokić Godrane, Luković Biljane, Ostojić Vidojke i Draga Milovanovića.

Rekao je, na komemoraciji, direktor Andrić.

Toliko su mu bili dragi, posao za stalno nisu mogli da dobiju.

- Kroz istoriju, u dobru i zlu, grad Užice i Prvi partizan su uvek bili zajedno. Tako je danas, tako je i ubuduće. To je izjava užičkog gradonačelnika. 

Cenzura je učinila sve da se užička tragedija, dim, krv i suze brzo zaborave. Dogodilo se u nezgodan čas. Užička tragedija bi mogla da baci senku na Gej paradu, Povorku ponosa, što se nije smelo dozvoliti. Samo bez panike, samo bez panike! Da svetu ne pošaljemo lošu poruku.

Paradirati suzama, cvećem, sanducima, voskom... Ne, za to nije vreme.

Dok je trajala sahrana, u Užicu je uhapšeno pet radnika Prvog partizana.

Uhapšeni su radnik na zasipanju baruta Velibor J., šefica protivpožarne zaštite Milojka P., poslovođa, rukovodilac pogona i rukovodilac kontrole.

Svi pohapšeni su sitni rukovodioci. Spisak govori da se pravi razlog ne zna.

Ja sam u Užicu. Preživeli, da  ne bi ostali bez posla, ćute - mrtvima je ionako svejedno.

Prva na fotografiji je Jelena Lončarević, 1983. godište iz Užica. Mlada je, ispod crne kose viri minđuša. Gordana đurić, 1969, iz Užica, osmeh.

Trebalo je stvoriti psihozu straha. Vatrogasci su proglašeni herojima. Medalja ima svetlu, ima tamnu stranu. Vatrogasci su svetlija strana priče. Psihozu straha najbolje izaziva priča da je pola Užica moglo otići u vazduh. Kad se tako kaže - postiže se efekat sreće. Svi koji su ostali u životu srećni su posle takve vesti.

U akciji spasavanja učestvovalo je 50 vatrogasaca sa 16 vatrogasnih kola.

Duško Nikolić, vozač vatrogasac: - Vozila nisu ni u jednom trenutku smela ostati bez vode. Ovaj zadatak ispunjavao sam do pola dvanaest, dok je trajalo gašenje požara. Posle toga, kad je požar ugašen, tela su locirana, stvoreni su bezbedni uslovi za ulazak medicinske ekipe koja je, nažalost, konstatovala da za sedmoro radnika nema pomoći... Uprkos naše borbe.

 

 

Pola će nas pomreti

 

Narod se sliva sa brda u jedinu glavnu ulicu, gazi kamenitim trgom. Užice, Zelena pijaca. Zeleno svetlo akvarijuma sija kao kliker. žute ribice čiji rep treperi su se umrtvile. Ona stoji pobožno nad akvarijumom, preko puta pogled pada na beli zid crkve. Ona je radnica propalog preduzeća. Priča sa koleginicama: - Ako to bude, nema od nas ništa. Ne možemo mi otić u penziju, nikad. Juče sam slušala, ona emisija Oko. Ona žena iz sindikata za nas se bori.

- Znam da je nešto popisivala, znam da je popisivala...

- Ništa, ništa, ništa... Prije bilo u Beogradu da su obećali 200 dinara po akciji. Kaže, on je reko 415 dinara, on je ocenio zahteve. Da li će nešto biti kad on dođe, da li će popisivati? On  je u Australiji.

- Sude se... Sa Banetom neko suđenje...

- šta mi imamo od toga što se oni sude? Da l' će da ga osude, da l' neće, ništa mi nemamo od toga.

- Ako bude do 65 godina, nema  nas niđe. Pola ćemo pomreti... Pola pomreti... Nema od naše penzije ništa.

- Neko pita... šta  mislite za ove žene od 55 godina? Ko će njih zaposliti, njih nikad niko zaposliti neće?

- Nema od nas ništa. Kak'a crna penzija.

Na kosturu od čoveka najjača je bela brada. Ali on poznaje doktorku na očnom. Pitali su ga: - šta ti je ova gospođa na očnom ovde?

- šta je? Komšinka.

- Ona ni s kim neće da razgovara vođe. Uobražena ona, opasna ona.

- Al' ona meni daje naočari.

- Jesi se operisao?

- Jesam. To je ona meni napravila.

- Na koje oko bolje vidiš? Na ono što si se operisao?

- Jašta, jašta. Ona meni to napravila... Samo sam ja nju pustio.

- Ja otišla, ona meni kaže - odmah na operaciju!

- Znaš kad će da se operišeš? Kad staviš ruku na oko, vako, i ne vidiš ništa.

Užički razgovori mogu biti oštri kao makaze što stoje na singer mašini. Nalazim se na Zelenoj i šarenoj pijaci, to je pomešano.Večita rasprava oko tezgi: - Sasvijem svedno, Milane. Nisam se ja plašila oca ni muža, da se plašim nekog Bioktoša.

- Vidio sam ja kako se ti ne plašiš. Ladiš im muda, ne smeš da im kažeš ništa... Vidio sam ja sve, vidio sam pod Bogom!

- Jeste, Milane, jeste. Led im donosim na mu... Led im donosim na jaja. Izvolite...

- Koliko će biti sutra?

- E, maco, ja po nabavnoj ceni tog dana prodajem, ja ne mogu reć koliko će biti sutra...

 

 

Bivši policajac

 

Stolovi kafane bili su klizavi i lepljiivi kao lubenice. Rajak, bivši policajac, sedi na svom mestu u pijačnoj kafani. Pola sata mi treba da ga prepoznam, toliko se podmladio. Belu majicu  bacio na široke grudi. Jeste, on je, Rajak je to. Konobarica i vlasnica, tamno, izgorelo lice, usne plave od pića.

Sa Rajakom za stolom sedi alkoholičar, sedi srećnik, sedi brodolomnik. Nosi majicu, ima  lice doktora. To je Vlada čep. - Daj njemu šta će da popije. čep, uzmi i tebi vinjačić.

Olgica na pijaci prodaje pljeskavice. Osunčana, krupan dekolte. Na vrhu oštrog, šiljatog nosa kao da stoji belo dugme. - Olgice - vinjačić? Jebo pare, kad sam osto živ, samo kad sam osto živ... Jebo sve... Dobro...

Vlada čep, noćas preživeo udes, opet se napija, priča Rajaku, Rajak to ne sluša.

Vlada čep. Svako bi rekao da u džepu nosi lekove, recepte. Staro a lepo lice, crna majica, prsluk od sive svile. Sedi, pije sa Rajakom. Vlada čep pije votku, brzo se napija da zaboravi. Već je pijan.

- što si ugasila muziku? - reče turobno Rajak.

- Nije više lepa pesma! - uzdrhta i reče Olgica.

Glas sa radija je zavijao: - Ljubi, ljubi, ljubi ljubi, spasi me od tuge...

- Mogli su da me ljube sinoć. Ja budala... Oni teraju mene da ja vozim, troja kola sam ja vozio...

Prvo ne razumem ništa. Setio sam se kasnije - mrtvaci se ljube.

Sedi sa Rajakom, Rajak ima masu, potiskuje ga očima i glasom u ugao kafane. Prošao je ceo sat. Priču o udesu niko ne sluša. - Ko je bio s tobom? - pita Olgica.

- Komšija i rođak.

- Mogli ste svi izginuti... - rekla je Olgica radosno.

- Jesu i oni dobro? 

Vlada čep se dvoumi: - Rođak slomio ruku... Duga pauza, mrmljanje: - I... nogu.

Potpuno kontuzovan, gleda kroz mamurluk, ne vidi ništa. Ne sme ni da pita šta je napravio. Opet se napija, tone u alkohol, gasi savest.

- A gde je bilo to?

- U Jelen dolu.

Rajak je jedva dočekao. Priča se o udesu. On je imao udes pre trideset godina. Rajaka nešto ne vole. Rajakove priče tako su sročene kao da spiker čita. - Prođe jedan moj kolega, nadimak mu je Kvočka. On je to ime nosio još u selu i danas danji nosi to ime.

Kvočka, kocka? Kocka - radosna, lepa reč za Vladu čepa: - Je l' kocka? Igra li karte? 

Rajak nije kockar: - Igra karte onako... Normalna stvar....

- Ja mislim voli li da kocka? Kocka, kocka, kocka... Kocka i piće... Reče Vlada čep gorko.

- Kvočka, moj kolega, dok smo zajedno radili u policiji, pravi sinu ispraćaj u vojsku. Okači on obaveštenje, lepo sročio tekst, otkucao na mašini. - Pozivam kolege na svečani ručak povodom ispraćaja sina u vojsku. I zalepio. Ali jedan policajac uzme olovku pa dopiše - doručak, ručak i večeru. Na praznom delu lista dopisao: - Pečenje će biti kvočketina. Mi smo se valjali od smeha. Jes domaćin... doručak, ručak, večera...

Očigledno je, svi su oguglali na Rajaka i Rajakove priče. Ispričao je priču kad su dva policajca, prvi je Rajak, pratili pionirske biciklističe trke do Kraljeva u vreme Titovih i naših pionira. Dva policajca i pioniri spavali su u hotelu Termal, Mataruška banja.

Trenutno nije, tada je Rajak bio pijan: - Sedimo u kafani. Vidim, neki se kupaju, vidim samo glave.

Rajak predloži kolegi da se okupaju u bazenu. Na recepciji kupe kupaće gaće. Krenu u bazen. Recepcionar se bori sa policajcima, gura ih: - Ej,  gde ćete ljudi, ovo su žene, nerotkinje.

-  Mi smo gosti hotela, ti si nam prodao gaće!

- Jeste. Ali su nerotkinje.

- I tako ti ja donesem kupaćem gaće u Užice.

 

Svi smo prevaranti

 

Visoka, sa blještavom, jakom dioptrijom, sedela je Lili. I njen drug Slavko Car. Pored pijanstva Lili ima i većih problema: - Oćete li i vi sa mnom na Gej paradu? Da ih bijemo. Ej, oni mene ubeđuju da ja imam neki gej odnos, da neću da priznam, da sam licemer. čuj, oni mene ubeđuju da sam licemer! Može mi se sve reći - ali da sam licemer? Ne, to ne. Ja mogu da priznam da mi se nijedna žena na svetu ne sviđa u tom smislu. U tom smislu - sto posto! To, to, to - nema pojma! Spremam ekipu za Beograd. Idem da ih bijem. Idem u Beograd, pa šta bude. Nek me zgaze, nek me ubiju. Ja moram, ja moram ići. Slavko, Slavko - ja moram ići!

Slavko smiruje tenzije u kafani: - Opustite se, koleginice, opustite se!

- Ja moram ići. Meni je dosta pedera...

- Opustite se, koleginice, opustite se. Daj da pijemo.

- Ja volim prevarante, ali pedere ne volim. Prevarante volim, zato što su pametni. Ja sam prevarant, priznajem.

Crno bure od čoveka, gostuje u ćošku. Zabledeli i zalutali gost: - Svi smo prevaranti, svi smo. Onaj krade što mora, to je normalno.

- Znam da nisam licemer. Rajska krila čekaju na mene. Samo da sednem! Koliko Bog meni  - toliko i ja njemu. Ako je svemoguć - što ne složi sve ovo? Ako je dobar, znači Bog hoće a ne može. Ako je svemoguć, zašto ne učini? Zato što neće, znači nije dobar.

- Koleginice, piješ ovo i idemo.

Visoka Lili, ona ima velikih problema. Ubedili su je da je lazbejka, da je licemer. U nevolji, ona dokazuje suprotno: - Sviđa mi se ovaj tip u uglu.

Prozvan je čovek, crno bure, ni kriv ni dužan. On se povlači prema uglu.

- Koleginice, ne dobacuj za drugim stolom!

- Oženjen je. I to me nervira.

- Koleginice, ne dobacuj za drugim stolom!

- Nek je on i dobar, nije meni dobar. Dobar je svojoj ženi. To me nervira - što je svojoj ženi dobar, nije meni.

Dohvatila je, zagrlila je Slavka Cara: - On je moj kolega, on mi je ko drugarica... Kolega, imaš li ti...

- Kad si ti u pitanju, ja nemam.

- šta se to sa mnom događa? Dobra sam riba, niko me neće... Vala, kolega, jesi video nešto bolje u firmi? Pogotovu u Mehanizaciji. šta imamo u Mehanizaciji? Imamo Kasandru Kučku, imamo mene.

Slavko je klicao: - Ovo je dobro! Jesi čuo ovo, Kasandra Kučka i ona? Jesi čuo ovo Kasandra Kučka i Lili? Lili, ti si najbolja koleginica na svetu!

- Najbolja koleginica na svetu, nije... Najbolja riba u Mehanizaciji.

- Dobro... riba, to je drugo, jebeš ribu, pusti to. Koleginice, što te ja ne upoznade pre četrdeset godina? Kako bi te kresnuo! Ja sam tad imao 15 godina.

- Ne bi bila tvoja, vala, da jebe oca! Slavkova prva žrtva je u vozu. Jebo si Ciganku u vozu, pička ti materina! Njegovo prvo seksualno iskustvo je s Cigankom u vozu. Dobio triper.

Plava Lili, sa naočarima koje povremeno skida, ispadaju suve, crvene, sparene oči, gledala je direktno u mene. - Malo ćemo masirati goste... Ali šta ćemo, takva nam priroda. Jednom u tri meseca.

Zbunjeno ulazi čovek iz firme: Slavko skače: - Gde si sokole, gde si legendo!

Lili uz teturanje zatvara vrata: - Sad si ušo, da jebe oca, dok ne popiješ nećeš izaći.

Pušta čoveka sa crnim buretom u stomaku. On beži: - Samo nemoj... Nemoj misliti da ti se ja nabacujem.

- Kuda žuriš? Kome nosiš to?

- Zorici đokić! Danas Zoricu đokić videti nećeš! Poslušnik! Slobo, imaš šezdeset godina i slušaš. Ja sam te primio u firmu, idiote jedan!

Slavko uzdahnu: - Lili, lako je tebi Lili. Znaš šta je bilo sinoć. Ova stara oće, ova nova oće.

- Nije valjda da imaš problema? Oće da se ubije? Kako da se ubije? Nek se ubije.

- Imaš pravo, Lili. Nek se veša. Nek udari sebe glavom o zid.

Slavko u crnom džemperu, brkovi kao da su zalepljeni, maltretirali su goste, mene su zabavljali. Lili, ona tvrdi da će otići u raj gde nisu lezbejke. Gosti sa drugim stolom ćute. Kao da su Slavko i Lili provokatori, policajci.

Potrčko ima crveno lice. Krenuo je na put. I Potrčko je lako alkoholisan. Povremeno,  jedno oko mu postane belo. Gleda u plafon, vezuje pertle po plafonu, bele pertle: - Daj meni jednu kafu, al' sa malo šećera. Nisam ja pijanac, bez šećera... Nataša, uzmi sebi kafu.

Potrčko pošao na put, zadržao se zbog konobarice: - Ja sam reko da ću biti u Beogradu po podne. Uvek je bilo - ko žurio, vrat slomio. Sve je dobro kad se dobro svrši. Danke šen, bite šen. Nataša, ti meni daješ ratluk, ovo je tebi, uzmi... Ovo je muzika, ne ono. Na magistrali Ibarskoj, čačani, Srbijanci. Muzika, dok je bilo motela - a ne ovo.

- Vala, ni ovaj burek nije ko što je bio.

Stolovi mali, okrugli i hladni. Od aluminijuma. U kafani je smena: - Nataša, daj koleginici nešto da popije, s moje strane, al' nemoj sto dinara da pređe.

Prešlo je sto dinara, sa gazdaricom, ona je mlađa od konobarice, preko 300 dinara: - Nikad na more ja neću stići. Nikad je mora viđeti neću. Bolja planina! Sve jeftinije.

- Radi menjačnica? Bio neki mali, ode da zemeni, nestade ga. Ne liči mi baš na nekog vaćaroša.

- Je l' platio?

- Ti si ga juče zatekla. Bosanac, onaj sa Tare, odakle je rodom?

- On dinara juče nije imao. Onaj mu je sve plaćao.

- Koliko?

- Pesto dinara. Pantalone.

- Pa dobro, on je oženio jednu konobaricu odavde, ne verujem da bi pobego.

- Kucala sam. Kucaš, posle dođe inspekcija... Nemaš pare u kasi.

Potrčko malo gleda u plafon, vraća se u stvarnost: - Pametna je Maca. Da l' je čovek popio pivo, da l' nije popio pivo - plati pivo. Maca, ovamo-vamo... I naplati. Moji prijatelji iz Plava, oni ako dođu!  Jurila Maca mene. Jebo te, ja dođem ovde...Neću više da svraćam.

- Svaki dan se Maca sa nekim juri niz stepenice!

- Ne verujem. Ipak, mislim ja, doći će dečko kad dobije pare...

- Mogao je reći. Kad sam videla koje cigare puši, znala sam ja koliko je sati.

- Eto, eto... Ti si ga oženila. On tebi ostade dužan.

- što sam ga ženila? Dečko došao ovde, sami su se upoznali...

Vest iz crne hronike sigurno će pokvariti opštu sliku. Na ekranu se pojavila slika mladog čoveka sa kačketom. Brada, kačket baš veselo stoji. To je Zoran, kamerman lokalne televizije u Užicu. Kako je Mara ubila Zorana? Iskasapila telo, razdvojila noge, ruke, spakovala u džak. Iz sela, prema Bajinoj bašti, Mara krenula ka Užicu, izbacila leš pa zapalila.

Mara je uhapšena.

Komšije ništa nisu čule. Znaju Zorana, znaju Maru, dobri su to ljudi. O mrtvima sve najlepše.