Nemačka

 

Predizborne kalkulacije za vladavinu u Bundestagu

 

 

Veliki ne žele rasipanje glasova

 

 

Kada ovaj broj Tabloida bude išao u štampu Nemci će izaći na birališta da izaberu nove poslanike za Saveznu skupštinu (Bundestag). Iako nam u trenutku pisanja ovog članka nije poznat rezultat tog glasanja, sa sigurnošću možemo da predvidimo šta će biti posle izbora

  

 

M. Malenović

 

U ovom trenutku postoje tri moguće koalicije, koje bi u slučaju povoljnog izbornog rezultata mogle da formiraju većinu u Bundestagu: prva mogućnost bio bi nastavak sadašnje velike koalicije između CDU/CSU i SPD-a. Od sve tri teoretske mogućnosti ova je najmanje verovatna, jer su lideri SPD-a već najavili da žele samo u koaliciju u kojoj će oni davati kancelara, a izborni rezultati njihove stranke teško da će biti bolji od onih unije CDU/CSU. Sledeća teoretski moguća koalicija je ona između CDU/CSU i Liberala, ista ona koalicija koja je Nemačku vodila u danima njenog ponovnog ujedinjenja. Ova koalicija bi i zbog programske bliskosti aktera bila dosta stabilnija od Velike koalicije. Treća mogućnost je koalicija SPD-a i Zelenih, nama poznata iz vremena NATO agresije, kada su nekadašnji mirotvorci, Zeleni, bili jedan od najljućih zagovornika prve nemačke vojne avanture posle kapitulacije 1945. godine.

 

Koaliciona matematika

 

U slučaju da posle izbora jedino Velika koalicija bude moguća, Nemačku čekaju dugi, skoro beskonačni pregovori dva koaliciona partnera o nekim od najvažnijih stavki programa buduće vlade. SPD, naime, zagovara povećanje poreza, posebno onih na prihod, odnosno profit, kako bi se u ovim kriznim vremenima pojačao socijalni aspekt države. CDU/CSU se, sa druge strane, zalažu za to da porezi ostanu isti i da se postepeno smanjuju, kako bi privreda dobila razvojni podstrek, a strani investitori našli računicu za ponovno ulaganje u Nemačku. Već iz ovoga se vidi da je nastavak Velike koalicije pre u domenu teorije nego stvarnosti.

U spoljnoj politici razlike glavnih aktera predstojećih izbora su daleko manje, ali su kod velikih država (a ujedinjena Nemačka to definitivno jeste) nijanse veoma bitne. Merkelova, dosadašnja kancelarka iz redova CDU/CSU-a, pokazala je odmerenost kada je u pitanju ono što je nekada bila najjača strana nemačke diplomatije - istočno pitanje. Njoj se čak i u samoj Nemačkoj prebacuje da se isuviše vezala za SAD, čije savezništvo niko ne osporava, a da je istovremeno zanemarila odnose sa Rusijom i drugim istočnoevropskim zemljama. No, za političke i vojne analitičare to je samo na izgled, jer oni tvrde da su odnosi na relaciji Bon-Moskva sve prisniji.

Nemačka je tradicionalno bila most između istočne i zapadne Evrope i to ne samo zbog sopstvene podeljenosti između dva bloka, koliko zbog tradicije koju je utemeljio još "Gvozdeni kancelar", Oto fon Bizmark. Iako odani član NATO saveza, Nemačka je uvek nalazila mogućnost za uspostavljanje posebnih odnosa sa sovjetskim blokom, neretko stavljajući sebe u ulogu prethodnika ostalih zapadnih zemalja. Od Genšerove nepromišljene bahatosti sa unilateralnim priznanjem otcepljenih republika Jugoslavije, ali i Fišerovim ratobornim stavom da bombardovanje Jugoslavije nema alternativu, istočna politika Berlina nalazi se u dubokoj krizi.

Dok je prethodni nemački kancelar, šreder, blagovremeno shvatio svu dubinu promena u Kremlju po odlasku Jelcina i dolasku Putina na vlast, za šta su ga Rusi nagradili "penzionerskim" mestom na čelu projekta Severni tok i pripadajućim novčanim prinadležnostima, bivša Honekerova pionirka, Angela Merkel, je sve ovo posmatrala. Kada se zaoštrila situacija oko postavljanja američkog raketnog štita u češkoj i Poljskoj i kada je Moskva najavila da će svoje nuklearne rakete opet da usmeri ka područjima uz samu granicu sa Nemačkom, Merkelova je tražila rešenje koje bi samnjilo tenzije. No, kako je šef Sajedinjenih Država Barak Obama stavio u ad akta američki raketni štit u Istočnoj Evropi, Berlin ne krije zadovoljstvo. Neki zapadni analitičari navode da su lideri iz ostalih evropskih prestonica, posebno Silvio Berluskoni, već uveliko odlazili u Kremlj, dok je Merkelova sa kraja reda dovikivala političke teme umesto privrednih projekata.

 

Ko je bolji za Srbiju?

 

Svu moć nove Rusije, a nemoć Amerike i EU, Merkelova i Nemačka su na skoro ponižavajući način osetile u slučaju nemačke filijale američkog auto-giganta GM, fabrike Ford u Ruselshajmu. Po prvobitnom planu trebalo je da Amerikanci ovu svoju ćerku prepuste jednom međunarodnom konzorcijumu u kome je bio dominantan ruski kapital. Nemačka vlada je ovo videla kao slamku spasa za više hiljada radnih mesta koje su Rusi, za razliku od Amerikanaca, mogli da sačuvaju. Onda je GM, odjednom, počeo da se nećka, ali umesto da se ruski sagovornici rastrče nudeći povoljnije uslove, ulogu potrčka preuzela je nemačka vlada zaprepašćena mogućnošću da dobije još nekoliko desetina hiljada novih nezaposlenih.

Za razliku od Merkelove koja je već pokazala ne samo svoju preteranu bliskost sa administracijom u Vašingtonu već i obazrivost da se približi Kremlju, ako već ne može da mu parira, kadar SPD-a je neispisan list u međunarodnoj politici, zbog čega će mu biti mnogo lakše da se približi tandemu Medvedev-Putin. S obzirom na to da je Merkelova do sada bila dosta umerena i za jugoistočnu Evropu, i za Srbiju bi bilo bolje kada bi u Berlinu na vlast došla opcija bliska šrederu, kancelaru koji je umeo i da podrži vojnu agresiju na Srbiju, ali je isto tako nalazio i načine da posle petooktobarskih promena uspostavi mostove saradnje sa Beogradom. Dok Merkelova samo ponavlja praznu mantru u koju niko više ozbiljno ne veruje, kako je Srbiji mesto u EU, dotle bi nova SPD vlada, ako nastavi tradiciju svojih prethodnika, možda uspela da opet predoči neke konkretne poteze koji bi Srbiju, vaistina, i približili Evropskoj uniji.

Nemačke izbore, međutim, neće odlučiti spoljna već unutrašnja politika, posebno privredna pitanja, jer su se Nemci odvikli od života u siromaštvu. Nama ostaje samo da još čekamo i vidimo koje nam je mesto dodelila sudbina.

 

Račun bez talibana

 

Vladajućim partijama u Berlinu glavobolju pred same izbore je zadao i tajni izveštaj komandanta američkih snaga u Avganistanu, generala Mekkristala. Ovaj dokument na 66 strana, predviđen samo za oči predsednika Obame, na neki način je dospeo u ruke već proslavljenom novinaru Vašington posta Blubekeru, istom onom koji je svojevremeno otkrio i aferu Votergejt, i tako procureo u javnost.

Mekkristal u svom izveštaju otvoreno priznaje da je dosadašnja zapadna strategija u Avganistanu pretrpela potpuni neuspeh. Talibani ne samo da nisu uništeni već opet drže u svojim rukama veći deo zemlje izvan glavnih puteva i vojnih baza zapadne alijanse. Kabulski režim je duboko korumpiran i nesposoban da preživi bez strane vojne pomoći. Broj od 68.000 američkih vojnika trenutno stacioniranih u Avganistanu ni iz daleka nije dovoljan da se ostvare ratni ciljevi, te general Mekkristal predlaže pojačanje od čak 45.000 novih vojnika. Najozbiljniji deo izveštaja je rečenica: "Ako nam ne pođe za rukom da u najkraćem mogućem roku preuzmemo inicijativu i smanjimo ofanzivnu moć pobunjenika, dok bi istovremeno bezbednosna snaga režima u Kabulu porasla, preti nam opasnost da dođemo u poziciju iz koje nam neće biti moguće da ugušimo pobunu."

Situacija sve više podseća na poslednje dane režima u Sajgonu. Za vladu u Berlinu ovo je jasan znak da će Amerika tražiti pojačano učešće nemačke vojske, ali i nemačkog budžeta u rešavanju avganistanske krize. Domaći ekonomski problemi, ali i stav javnosti da Nemačka što pre mora da se izvuče iz ratovanja po Aziji, nikako ne idu naruku dosadašnjim nosiocima politike solidarnog učešća u okviru zapadne vojne alijanse.

Ovo bi moglo da da dodatni vetar u jedra malim opozicionim, ili vanparlamentarnim strankama, kao što su levičari Oskara Lafontena, ali i ultranacionalisti iz NPD-a, koji su do sada otvoreno lobirali protiv nemačkog angažovanja u Avganistanu. Ovakvo rasipanje glasova bi moglo da dovede do toga da je opet moguća jedino Velika koalicija.