Diplomatija

 

Uloga supe u spolnim poslovima

 

Šta je to naljutilo ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića toliko da svojim genijalcima gotovo javno drži kurs o tome da se ne kaki tamo gde se jede

 

 

Ana Borković

 

Ono što je nekad bilo nezamislivo, danas je surova realnost; ono što je bilo simpatična karikatura, danas je odvratan hiperrealistični portret kojeg se samo retki ne plaše.

Oduvek se smatralo da su diplomatija, kao jedna od najstarijih i time najproveravanijih političkih veština, i diplomatska služba kao jedan od najdovršenijih institucionalnih oblika globalnog spajanja nespojivog ali i razdvajanja neraskidivog, naprosto civilizacijske vrednosti, čija se pravila podrazumevaju čak i kad su nelogična, a sve brojniji i raznovrsniji učesnici u diplomatskom životu smatraju polubožjim poslanicima kako bi sve to, u krajnjem slučaju, imalo zaokružen smisao.

Čini se, međutim, da je i takav zemaljski kosmos kolabirao upravo u našem slučaju, jer kod nas je i diplomatija haos, tek nešto manji od sveukupnog društvenog haosa. Da nije tako bilo bi apsolutno nemoguće da iz srpskog Ministarstva spoljnih poslova svim srpskim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u svetu nedavno bude odaslato detaljno uputstvo kako se organizuje i realizuje poseta ministra spoljnih poslova inostranstvu, ukoliko do nje dođe. Ovaj čin bio je inspirisan brojnim improvizacijama, familijarnostima, opstrukcijama i nedoličnim ponašanjem naših diplomatskih predstavnika s kojima je imao posla aktuelni ministar Vuk Jeremić tokom susreta sa stranim kolegama. Ono što ovu ne sasvim iznenađujuću informaciju čini posebnom jeste i "javno" navođenje primera kao razloga za zaoštravanje ove problematike: tokom zvanične posete Maroku polovinom septembra, na primer, kada je dobio status kakav imaju predsednici država ili vlada, naš ministar je morao da crveni kada su tokom zvaničnih razgovora zvonili mobilni telefoni ambasadora Stanimira Stakića i njegovog zamenika Marjanovića, koji su bili u ministrovoj pratnji. Možda su gospodu iz ambasade u Rabatu u nevreme zvale žene da požure kući da se supa ne 'ladi, što je dovoljan razlog i da svet propadne a ne samo da se tokom službenog razgovora dva ministra digne slušalica, ali i to je ograničeno danas najelementarnijim pravilima protokola i pristojnog ponašanja. I ambasadora i njihovih žena. (Stanimir Stakić, inače, slovi za jednog od "normalnijih" srpskih ambasadora, akreditovan je u Kraljevini Maroko i, na nerezidencijalnoj osnovi, u Senegalu). Povodom ovakvih slučajeva iz Ministarstva je upućena pretnja svim srpskim diplomatama po svetu da će ubuduće biti podvrgnuti i disciplinskoj odgovornosti.

Da je ministru zaista prekipelo, ali i da ga, izgleda, brojni srpski diplomatski genijalci diljem kugle zemaljske nisu preozbiljno shvatili, govori i nova "razrađena" poruka, istim povodom, svega nekoliko dana kasnije. U njoj se, pored opšteg upozorenja da je sve detalje ministrovih poseta potrebno ugovarati uz prethodne konsultacije i saglasnost MSP, a ne na svoju ruku i kako se kome smatra, te da se instrukcije iz ministrovog kabineta koje se odnose na posetu moraju izvršavati u potpunosti a ne u meri u kojoj neko tamo negde smatra dovoljnim, nalaze i sasvim specifični i visokosofisticirani zahtevi, poput:

- svi članovi naše delegacije moraju tokom sastanka imati ugašene mobilne telefone ili, ukoliko je to neophodno, podešene na opciju "silent",

- neprihvatljivo je tokom službenih poseta pokretati kadrovska, finansijska i slična pitanja sa ministrom Jeremićem lično,

- mole se diplomati da tokom zvaničnih razgovora ne upadaju u reč ministru Jeremiću, niti da započinju dijalog sa sagovornicima bez odobrenja ministra Jeremića,

- potrebno je izbegavati, ukoliko je moguće, da tokom poseta diplomatsko-konzularni radnici budu angažovani kao vozači.

Iz ministrovog kabineta apeluje se da se diplomati i u vezi sa pitanjima koja ovde nisu pomenuta ponašaju u skladu sa kodeksom ponašanja zaposlenih u MSP i dobrim običajima diplomatskog protokola.

Iz ovakve ministrove "prepiske" preko celog sveta, kojoj nije potreban dodatni komentar i kakva nije uobičajena ni u jednoj pa ni srpskoj diplomatiji, čak ni u unutrašnjoj cehovskoj komunikaciji, iščitavaju se i javašluk i bezobrazluk i primitivizam među učesnicima u srpskom diplomatskom životu, koje više nema svrhe sanirati niti u četiri oka niti pojedinačnim sankcijama protiv počinitelja, jer su postali - opšte mesto. Jeremićeva je zasluga što takvo stanje uopšte notira kao problem. 

Da je volje, snage i sreće mogao bi da temu proširi i na ponižavanje i čak ugrožavanje diplomatske službe, ali subverzivnim akcijama sa strane, iz drugih ministarstava i visokih  državnih lokaliteta.

Zbog toga Jeremić, ako možda i nije imao preozbiljne namere, ima priliku da ih uozbilji.