Nekrolog

 

Zrenjanin, nekadašnja prestonica budućnosti, propada zajedno sa jednim propalim montiranim suđenjem

 

Grad koji su ubili

 

Bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević oglasio se u javnosti, odgovarajući, iz zatvora, na pitanja novinara dnevnog lista Pravda. Njegovi odgovori, razmišljanja i zaključivanja, koji su utemeljeni na nespornim činjenicama, izazvali su paniku u okruženju Borisa Tadića i njegove organizovane kriminalne grupe. Gospodin Knežević je naveo razloge zbog kojih je uhapšen, i najavio kakva sudbina očekuje Srbiju, i kakva je uloga Borisa Tadića, kojeg Knežević opisuje kao mrtvog puvala koji separatističkoj kliki iz Novog Sada širom otvara vrata. Naš saradnik Arpad Nađ opisuje razmišljanja mnogih građana iz Zrenjanina, koja su često saglasna da je Zrenjanin danas jedan mrtav i žrtvovan grad, opet uz aminovanje Borisa Tadića

 

 

Arpad Nađ

 

 

Razvoj grada Zrenjanina nije zaustavljen. On je onemogućen. Grad Zrenjanin je unazađen za najmanje jednu deceniju.

Umesto da se 2013. godine uvrsti u razvijene evropske gradove, kako je Strateškim planom razvoja bilo utvrđeno, umesto da se u istom roku u potpunosti likvidiraju nezaposlenost i siromaštvo, umesto da se iskoristi probuđeni optimizam i ozbiljna perspektiva mladih ljudi da svoju budućnost nalaze u svom zavičaju i svojoj domovini - sve je vraćeno na početak, u devedesete godine.

Dvogodišnjom realizacijom planom utvrđene dinamike, pokazao je da može i brže. Zrenjanin većina građana opet doživljava kao mrtav grad. Veliki broj najavljenih grinfild investicija, za čiji je dolazak uloženo mnogo napora i znanja, otkazan je, a i za one koje su bile zaključene, ugovori su "sporazumno raskinuti". I sada se, umesto priliva, vraćaju sredstva uplaćenih rata.

Ostale su jedino ranije realizovane investicije, čiji se plodovi i te kako osećaju. Uposleno je nekoliko hiljada radnika, prihode od njih ubiraju opština i država, a izvozni bilans je više nego pozitivan.

Zato nije ni čudo što se "strvinari" i oko tako početnog uspeha realizacije Strateškog plana, koji je anuliran, bore da ga prisvoje, da sebi pripišu zasluge, iako su ga najčešće otežavali i kritikovali.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine, bez imalo stida, otvara neprivredne objekte (sportska hala, Medicinska škola...) čije je početke kritikovao, a završetke dugo onemogućavao. Sada ih, mada se radi o neprivrednim objektima, proglašava istorijskim za grad Zrenjanin, ističući svoju ogromnu zaslugu za njihovo nastajanje.

I industrijske zone se sada, posle godinu dana i teških optužbi njihovih stvarnih stvaralaca (zločinačkih grupa), od najviših koalicionih zvaničnika proglašavaju najvišim razvojnim dometom grada, i uspeh svojih mediokritetskih kadrova, koji su ih u najtežim trenucima održali i razvijali (kao da su ih za ovo vreme i mogli uništiti kao ostale delove Plana).  

 

 

Kroatizacija privrede, sredstvo separatizma

 

 

Bivši gradonačelnik Goran Knežević više puta je  od domaćih i stranih relevantnih faktora zvanično proglašavan za najboljeg predsednika u Srbiji, za gradonačelnika sa vizijom, sa nizom pohvala i nagrada, a njegov grad za grad budućnosti. Od Svetske banke - zbog racionalno organizovane i efikasne uprave, načina postavljenih i organizovanih industrijskih zona, i najpovoljnijih uslova za strana ulaganja - rangiran je na prvom mestu u Srbiji.

Zato je Zrenjanin, od 11 miliona evra od Evropske zajednice namenjenih za izgradnju infrastrukture u industrijskim zonama u Srbiji, dobio 4,5 miliona ili preko 41 posto.

Uprkos tome, uprkos ogromnim prihodima koji su pristizali opštini prodajom ritskog kao građevinskog zemljišta stranim investitorima, po unapred utvrđenoj ceni od 6 evra po kvadratnom metru (60.000 po hektaru, iako se hektar privatne obradive zemlje na tim područjima može kupiti od dve do dve i po hiljade), uprkos izvoznim prihodima od izgrađenih objekata i nekoliko hiljada zaposlenih radnika od koliko se sada prihodi ubiraju, bivši gradonačelnik se, sa svojom "zločinačkom grupom", tereti za zloupotrebu položaja, oštećenje grada i pribavljanje lične koristi i koristi investitorima. Jer, građevinsko zemljište nije prodavano putem tendera, jer bi se, možda, dobilo i više!

A gde se to za ustupanje građevinskog zemljišta u industrijskoj zoni - sem oglašavanja, unapred određene cene građevinskog zemljišta sa infrastrukturom, i opredeljenja za određenog investitora u skladu sa ekološkim, kadrovskim, sirovinskim i drugim odgovarajućim uslovima - raspisuje konkurs?

U najvećem broju gradova se daleko skuplje zemljište investitorima ustupa besplatno, a od države se traže sredstva za izgradnju infrastukture. A ne kao u slučaju Zrenjanina, gde je od prodaje, pored izgradnje infrastrukture, ostajalo i za budžet opštine.

Uspeh i ubrzani razvoj grada, uspeh tima oko gradonačelnika kao vrhunskog menadžera da grad pokrene iz mrtvila, ulije optimizam među građane i veru da se donetim strateškim planom do 2013. godine može likvidirati nezaposlenost, a grad dovesti do nivoa razvijenog evropskog grada, određene pokrajinske strukture dočekale su na nož. (Za dve godine je smanjen broj nezaposlenih, od 18.000 za trećinu, a grad počeo da živi novim životom.)

Autonomaško-separatističkom klanu nije išlo u račun da se u Vojvodini stvara drugi snažan industrijski i kulturni centar, što bi bila ozbiljna brana separatizmu, pogotovo kada su se čuli glasovi o Banatu kao posebnoj, ekonomski i kulturno autohtonoj regiji.

Potpisivanje ugovora o rekonstrukciji i proširivanju aerodroma u Ečki sa renomiranom stranom firmom Viziomer iz Austrije, osnivanju pilotske škole i izgradnji fabrike lakih aviona, bio je poslednji gradonačelnikov "bezobrazluk" koji nije smeo da prođe. Goran Knežević je morao biti likvidiran, ili pripremanim atentatom ("Sve je bilo spremno da se to desi") ili uhapšen - politički i moralno diskreditovan. Ugovor sa Viziomerom je raskinut pritiskom sa strane, i ne samo taj, pa sad opština mora da vraća već uplaćena sredstva za kupovinu građevinskog zemljišta.

Za pokrajinsku autonomaško-separatističku koncepciju o izgradnji Vojvodine kao države, kojoj se bivši predsednik DS-a Pokrajine Goran Knežević energično suprotstavio, i zbog toga, bez podrške Glavnog odbora Demokratske stranke, bio prinuđen da podnese ostavku, prihvatljivija je bila kroatizacija vojvođanske privrede.

Dakle, kupovina iz rata preživelih a jakih preduzeća, privatizovanih po Zakonu iz devedesetih godina prošlog veka, bez učešća države i direktnih investicija. Jak hrvatski lobi, u i oko Izvršnog veća Vojvodine i Kapitalnog fonda, kome se i predsednik Izvršnog Veća Bojan Pajtić priklonio i stavio na čelo (da li u nostalgičnom zanosu za starim austrougarskim konceptom?), uspeo je da u Vojvodini čitava mreža preduzeća pređe u vlasništvo hrvatskih biznismena, nezavisno od toga što iz ove zemlje tamo ne može ni investicija na ledini da prođe.

Dva velika zrenjaninska preduzeća su karakterističan primer kroatizacije vojvođanske privrede, gde je, naročito kada je reč o Fabrici ulja Dijamant, oprana najveća pljačka na Balkanu. Ovaj gigant zbog svoje strukture proizvoda, konjunkture i špekulativnog poslovanja, dočekao je demokratske promene kao jedno od najvećih i najakumulativnih preduzeća, ne samo u Srbiji.

Privatizovan po Zakonu o privatizaciji iz devedesetih godina, direktor je, uz pomoć užeg rukovodstva Preduzeća, uspeo da, špekulativnom podelom akcija i sopstvene Dijamant banke putem kredita, inflacije, a potom njene likvidacije, ostvari većinsko vlasništvo nad ovim gigantom.

U podesnom trenutku, bez obzira na pritužbe i dugi istražni postupak o pljački, gazda- direktor Savo Knežević ustupa svoje većinsko vlasništvo biznismenu iz Zagreba, za nepoznatu cenu u kešu! Sve istražne i stranačke linije su podmazane, istražni postupak je zastareo, a ogroman profit se sada odliva u Hrvatsku.

Veliku zaslugu u ovom konkretnom slučaju ima advokat Predrag Grgić iz Zrenjanina, saplemenik i lični prijatelj novog vlasnika Ivice Todorića, kao isturena ruka lobija iz Novog Sada.

Nepoznato je koliko je on, kao posrednik - u kešu i akcijama - za to dobio, ali je poznato da je devizni keš od Todorića donosio za izborne kampanje, i da sigurno ni on ni njegovi nalogodavci iz Pokrajine nisu ostajali praznih šaka.

 

 

Vojvodina mafija ili mafija u Vojvodini

 

 

U Zrenjaninu više niko ne pominje Dijamant, Fabriku radijatora, Ideu, jer su mafijaši uspeli da usmere pažnju na drugu stranu, da okrive razvojni tim grada na čelu sa bivšim gradonačelnikom Kneževićem, a da Grgića u karijeri vinu do, za njegove kvalitete, neslućenih visina. On je sada, uz još neke korumpirane kompanjone oko sebe, sve i sja u gradu. I za izbore novog predsednika DS-a predložio je sebe, jer svi ostali kandidati moraju da otpadnu, nemaju, kako se kaže, prohodnost do predsednika stranke kao on. Zato je opštinska uprava narasla za pedesetak novih službenika - supruga policijskih inspektora, svojih i iz koalicionih stranaka rođaka, svastika, ljubavnica...

I iza pokretanja i montiranja građevinske mafije u Zrenjaninu stoje autoritativna imena iz Pokrajinskog separatističkog klana, a neposredni realizatori su mešetari i organizatori iz Zrenjanina na čelu s Predragom Grgićem, koji su jedva dočekali da skidanjem gradonačelnika ostvare svoje lične ciljeve i ambicije.

Među zainteresovanim za građevinsku parcelu u centru grada, odakle je krenulo seme afere o građevinskoj mafiji, kao posrednik za slovenačku firmu bio je i visoki pokrajinski funkcioner Modest Dulić. Pošto je nije dobio, između ostalog i zbog objekta protivnog urbanističkom planu, visoka provizija je propala. I njemu i njegovom nekadašnjem sportskom kolegi. Na toj parceli je začeta, a zatim upakovana gradonačelnikova građevinska mafija sa svim dodatnim sumnjivim delima u javnim preduzećima, javnim nabavkama i slično.    

Hapšenje "kriminalne grupe" na čelu sa gradonačelnikom Goranom Kneževićem vrlo smišljeno je pripremano, izvedeno je uz unapred organizovan, dotad neviđen, demokratskom društvu neprimeren policijsko-medijski linč. Mediji su danima horski iznosili neprimerene kvalifikacije, teška krivična dela sa već utvrđenim visinama zaprećenih kazni, izricanje osuda i presuda, moralno blaćene ponižavajućim kvalifikativima, i to uglavnom u takozvanim ozbiljnim, objektivnim medijima. Nažalost, nekih od tih kvalifikacija istražni organi i dalje se drže, nezavisno od istine i prikupljenih dokaza. Na tim praznim, neosnovanim kvalifikacijama, Kneževića već godinu dana drže u pritvoru.

Pored njega, u bespravnom stanju nalazi se još preko dvadesetak okrivljenih aktera "zločinačkog udruživanja", obespravljenih, moralno degradiranih, sa oduzetim pasošima i nemogućnostima da uspešno obavljaju svoju delatnost, a u stvari su većinom samo kolateralna šteta iskonstruisane optužbe gradonačelnika.

Žalosno je što se ovakvim mafijaškim nastupom svaki razvojni tim grada ili opštine može proglasiti zločinačkim udruživanjem, ako to nekom (u ovom slučaju vojvođanskom autonomaškom klanu DS-a) ne odgovara ili mu povređuje interes, i sujetu pojedinaca.

Za Zrenjanin je to već odavno praksa, pa je ovaj grad sa tolikim brojem mafija: živinska, da bi se uvozila živina iz Ptuja i ko zna odakle, carinska sa najmanjom carinarnicom, još sa nezavršenim ishodom, afera Dragić, građevinska mafija, zločinačko udruživanje i sl. Ili je Zrenjanin najkriminalniji grad u Srbiji, ili ima najpronicljivije policijske inspektore, ili se iz posebnih razloga atakuje na ovaj miran, višenacionalni grad? Građani Zrenjanina bi morali da se zapitaju, šta su Bogu zgrešili?  

Iz zrenjaniskog primera mogu se izvući i neka opštevažeća pitanja, kao: "Da li Vojvodina ima svoje mafije ili mafije imaju Vojvodinu"?

 

Intrige sitnih cinkaroša

 

 

Građane Zrenjanina sa kojima sam razgovarao muče mnoga pitanja. Izriču ih sve glasnije: Zašto se veruje spletkama mešetara, cinkaroša, a ne konkretnim rezultatima, dokazima i stotinama ispitanih svedoka i veštaka u Specijalnom sudu i u Zrenjaninu (ne baš bez prisile), od kojih niko gradonačelnika nije teretio? Zašto se veruje ljudima istinski sklonim korupciji, koji su odmah po hapšenju gradonačelnika namirili svoje interese i ambicije u zapošljavanju i napredovanju, a ne činjenicama i overenim rezultatima?

Zašto se cinkarenje, za koje smo mislili da pripada istoriji, vraća u sistem i danas više vrednuje od poštenja, uspešnosti i rezultata rada? Zašto niko iz zvanične politike ne reaguje na nepotizam koji je neosporan i koji u znatnoj meri utiče na orijentaciju Pokrajine?       

Zašto i po čijoj se volji krivična dela zasnovana na sumnji i lažnim optužbama, bez prethodno utvrđenih dokaza, stavljaju u nadležnost Specijalnog tužilaštva, a stvarne, dokazive i enormne pronevere i pljačke, opštinskim sudovima, odbrani sa slobode, a često i bez procesuiranja?

Zašto se pljačka veka - najveće i najakumulativnije vojvođanske fabrike, Fabrike ulja Dijamant u Zrenjaninu, predade u ruke strancu, i ne samo ona, bez dinara državi, a posrednik, Predrag Grgić, pored finansijske koristi, nagradi sa visokim položajima i društvenim priznanjima, članstvom u Upravnom odboru JP Srbijagas, predsednik Republičke izborne komisije...

Zašto se Demokratska stranka, i niko od stranačkih rukovodilaca, gradonačelnikovih drugova i poslanika sa kojima je delio i dobro i teškoće, ne zainteresova za istinu? (Možda zbog "partijske discipline", straha, diktata...)

Zbog čega se niko od njih ne usudi da zatraži objašnjenje, formiranje skupštinskog  anketnog odbora da istraži istinu, jer je značajna banatska opština, s gradom budućnosti, praktično bačena pod noge, unazađena za najmanje deset godina?

Navire i pitanje zašto se tek sada predsednik i rukovodstvo Demokratske stranke suprostavljaju paradržavnosti i Statutu Pokrajine, a nekadašnjem predsedniku pokrajinske organizacije DS-a, kada se suprotstavio separatističkoj koncepciji, Glavni odbor Stranke nije pružio podršku? Naprotiv, podržao je separatistički klan, a Goran Knežević je, u nemogućnosti da se izbori za svoju koncepciju privrednog a ne razvoja državnosti Vojvodine, odlučio da podnese ostavku.

Zašto se ne ispita koji su razlozi tako grčevite borbe za viši stepen autonomnosti - za samostalnost, ili za Kapitalni fond, koji se nemalim delom preliva u Novi Sad i privatne džepove. Nije li upravo razlog Kneževićeve tragedije što je spoznao autonomaško mafijaštvo oko Fonda za kapitalne investicije, u sprezi sa građevinskim firmama, te je pripremljenom "metku u cevi" za njegovu likvidaciju, alternativa bila hapšenje, politička i moralna diskvalifikacija?

Da li je eksploziv iz pronađenog arsenala u kući savetnice predsednika Izvršnog veća, što ostade maltene nezapaženo, a predsednik ne nađe za shodno ni izjavu da da, a kamoli da podnese ostavku, trebalo da posluži izvršavanju egzekucija i nekih od antiautonomaških demokrata?

 

 

 

 

Glas iz bunara

 

Predrag Grgić, advokat iz Zrenjanina, Hrvat po nacionalnosti, aktivno je radio na hapšenju Gorana Kneževića. Odmah je zaboravljena njegova uloga u prodaji fabrike Dijamant, a on je unapređen u predsednika Upravnog odbora Srbijagasa, dobio je stan u Novom Sadu i platu predsednika Republičke izborne komisije.

Kada je g. Grga izabran za predsednika RIK-a, izjavio je da "Gorana Kneževića voli ko rođenog brata, i da bi za njega i u bunar skočio."

    

 

 

 

 

Ekskluzivno: Goran Knežević iz pritvora Specijalnog suda

 

 

Vojvodina na putu secesije

 

 

Bio je lider Demokratske stranke u Vojvodini i gradonačelnik Zrenjanina, svojevremeno proglašen za najboljeg u Srbiji, ali je javnosti ipak postao najpoznatiji kada je pre godinu dana spektakularno uhapšen u akciji suzbijanja "građevinske mafije". Već tada se govorilo o hapšenju s političkom pozadinom, a nešto kasnije ta teza dobila je potvrdu i u sudskim spisima.

Goran Knežević, koji je u iskazu pred Specijalnim sudom objasnio da je izložen pokušaju političke, stručne i lične diskreditacije, na kojem radi Bojan Pajtić i njegovo okruženje, ekskluzivno za dnevni list "Pravda" razotkriva kako Demokratska stranka svojom politikom vodi ka secesiji Vojvodine.

"...Čanak i Pastor su privrženiji Srbiji od Bojana Pajtića. Transfer nadležnosti sa republike na pokrajinu i jačanje pokrajinske administracije prema predloženom statutu je štetno po unutrašnjost Vojvodine. Moje hapšenje pokazuje koliko su vojvođanski indipendisti snažni, ali i koliko je centralna vlast u Srbiji nesposobna.

Kao i svi secesionisti, tako i ovi vojvođanski najveću surovost pokazuju u obračunu s neprijateljem u sopstvenim redovima... Bojan Pajtić u Vojvodini igra ulogu Mila Đukanovića, a Nenadu Čanku je namenio političku sudbinu Slavka Perovića...".

Zar vojvođanski indipendisti, kako ih Vi zovete, mogu da utiču na rad i odluke Specijalnog suda u Beogradu, Vrhovnog suda Srbije, tužilaštva, policije?

- Oni direktno - ne. Međutim, ako želite da razbijete Srbiju, najlakše i najjeftinije ćete naći saveznike u Beogradu. Nažalost, odnosi snaga u najvećoj vladajućoj stranci, u Demokratskoj stranci, takvi su da se Pajtiću i njegovim pomagačima u Beogradu više niko ne može uspešno i dugoročno suprotstaviti.

Ni Boris Tadić?

- Tadić je svestan svega što govorim, o tome sam ga više puta obaveštavao, čak i pismom odavde iz pritvora, i vidite kako se ponaša.

Njegova politička snaga je dovoljna da odloži na godinu dana usvajanje statuta pokrajine, ali ne i da to spreči. Verovatno će se na kraju naći kompromisno rešenje po kojem će Vojvodina dobiti statut koji joj otvara put secesije, a Tadić će izdejstvovati kozmetičke izmene njegovog teksta, i onda, u svom stilu, jakim medijskim spinovanjem sebe predstaviti kao zaštitnika ustavnosti i teritorijalnog integriteta Srbije.

Mnogi u Srbiji misle da je upravo Tadić političar od koga sve počinje i završava se i čija se ne pobija?

- Mnogi u Srbiji su toliko puta bili u zabludi. Tadić ima snagu koju crpi iz mandata predsednika države, dobijenog direktno od građana i iz popularnosti koju uživa kod običnog stranačkog članstva. Međutim, odnos snaga u najvišim organima stranke i u birokratskoj infrastrukturi na terenu je drugačiji. Tamo kolo vode dva potpredsednika stranke, što se odražava i na uticaj u izvršnoj vlasti, i ukupan društveni uticaj, pa naravno i na uticaj u policiji, tužilaštvu, pravosudnim organima. Setite se samo glasanja o kandidatu za premijera Srbije u predsedništvu DS-a, na proleće 2008, i sve će vam biti jasno.