Procesi

 

Francuska imitira pravnu državu

 

 

Lažni sud Šćepana Malog

 

 

Priprema suđenja Žaku Širaku i nekim bivšim političarima zanimljivija je za raju nego neke južnoameričke TV serije. Sva ova suđenja toliko su izreklamirana i sveprisutna na medijskom nebu iznad Pariza da je gotovo nemoguće progurati neki pravi problem svakodnevice. Narod je opčinjen mondenskim svetom guzonja i u svojoj bedi i nezaposlenosti ima utisak da učestvuje u političkom životu zemlje tako što navija za ovog ili onog

 

Piše: Mile Urošević

  dopisnik iz Pariza

 

Poslednji put kada se sudilo nekom bivšem francuskom vladaru bilo je to 1793. godine. Tada je Luj IV bio skraćen za glavu. Pade glava, pade vlada i Francuska posta zemlja slobode. Oslobodila se kraljeva i naslednika i prozvala sebe pravnom državom, jer je od tada pravo da vlada dobio bilo ko ako ga raja izglasa. Kada su ti obični ljudi dobili kraljevska prava, Francuska je zaradila i epitet zemlje ljudskih prava.

Danas se prvi put nakon više od dva veka opet sprema suđenje jednom bivšem vladaru, Žaku Širaku, velikom ljubitelju Japana i sumo-rvanja, lepih žena i hladnog piva uz glavu u škembetu. Nama je ovaj deka-žderonja i zavodnik ipak poznatiji kao spasilac beogradskih mostova. Jedino me još čudi zašto u Beogradu ne postoji neki Širak bulevar ili bar Širakovo sokače. Palestinci su mu, na primer, posvetili jednu veliku ulicu pa bi možda dobro bilo da se novi beogradski most koji treba da spoji elitu sa brda i šoping centar Novog Beograda, nazove imenom 76-godišnjeg plejboja. 

 

 

Zabava za narod

 

Perspektiva suđenja jednom bivšem predsedniku nije ovih dana jedina zabava Francuza. U zemlji pravde i ljudskih prava ove jeseni sudi se naveliko i to sve samim velikim ljudima bivše vlade i uglavnom po babu i po stričevima. Pre svega bivšem ministru policije Šarlu Paskvi, jedinom koji je branio Srbe za sve vreme ratnih godina i koji je dobio godinu dana bajboka za lovu, 900 miliona dolara ukupno, koju je tobož primio od Tajvana i podelio drugarski sa svojim istomišljenicima nakon prodaje najmodernijih vojnih krstarica 1991. godine. Mutne radnje koje Francuzi vešto kriju pod velom državnih tajni. Paskva se brani i traži da se ukine zabrana objavljivanja dokumenata povezanih sa preprodajom oružja. Tu nema ni traga demokratiji, tvrdi bivši ministar i dodaje da tajna ne čuva državu nego ljude na položaju.

Kada bi se otvorili sefovi iz njih bi ispali vrlo kompromitujući dokazi protiv samog predsednika. Tada bi se videlo da su za mućku znali i Širak i ostali ministri, kao i vojni zapovednici. Bilo da je reč o građanskom ratu u Angoli, kojoj je Francuska isporučila oružje tokom rata, ili o ratnim brodovima koje su Francuzi isporučili Tajvanu, ekstraprofit i bakšiš ispod stola ne poznaju granice ni države ni ljudskog morala. Za sada se ne pominje 40 miliona maraka koje je Francuska tobož dala bosanskim Srbima za oslobađanje dva pilota, a koje su završile u stranim bankama na računima Širakovih prijatelja. Jedna specijalna TV emisija bila je posvećena ovom problemu, ali se pravda nije zainteresovala za dalju istragu. 

Pored suđenja bivšem ministru policije, u Parizu se sudi i bivšem prvom ministru Vilpenu. Ovaj markantni gospodin je, kažu, organizovao falsifikovanje izveštaja jedne luksemburške banke kada se videlo da je i sam Sarkozi maznuo deo love od prodaje oružja. Ako se zna da su Vilpen i Sarkozi najveći konkurenti za predsedničku fotelju i stari neprijatelji još iz doba Širaka, postaje jasno da je ovo veoma javno suđenje samo deo osvete za pretrpljeni strah malog Napoleona.

Nikada do sada jedan predsednik nije tužio nekoga za vreme svog mandata. Ali ovo vreme nije obično vreme nego vreme ludila i pada svih moralnih vrednosti. Tako i eventualno suđenje bivšem predsedniku Širaku spada u ovo prestrojavanje novog svetskog poretka -  zabaviti narod jednim lažnim utiskom da smo svi isti pred mačem pravde, kao što je revolucija ubedila seljake da svaki od njih može jednoga dana postati predsednik države.

Širak je svakako kriv za mnoga nedela tokom svoja dva mandata, ali mu se za nijedno nikada neće suditi. Ono što se kači njemu na dušu jesu neke sitne pare koje je zavrnuo dok je još bio gradonačelnik Pariza 1977-1995. Optuženi je izmišljao dvadesetak radnih mesta i realne plate nepostojećih službenika trpao u kasu svoje partije. Tada je gladnica trošio nekoliko hiljada franaka dnevno za svoje lične ručkove i večere i ukupno pojeo, on i gospođa mu, za 2 i po miliona evra raznih poslastica. Polovina ove sume je isplaćena u kešu, što znači bez traga. Gargantua je tako u narodu postao Širak Zlatousti. Utaja, znači, datira od pre 16 godina. Za malo više vremena od ovog perioda, po svim važećim zakonima zastareva i zločin ubistva čoveka. Krađa para kao da ne zastareva i Širak, kažu, rizikuje 10 godina zatvora i 150.000 evra kazne! Ha, ha, ha... Ovo je bio vic nedelje. Drugi vic je još smešniji. Pukim slučajem juče je izašao prvi deo memoara bivšeg predsednika pod naslovom "Svaki korak, jedan cilj". Hi, hi, ho, ho... zacenih se od smeha.

 

 

Pade bivša vlada

 

I tako ona stara Pare ili život izgleda opet aktuelna. Doduše, optuženi Širak se 12 godina krio iza svog imuniteta pa nije hteo ni da odgovori na pisma koje je tužilac Gzavje Simeoni slao na adresu Jelisejske palate. Upornost ili tvrdoglavost zlopamtećeg tužioca Simeonija su se ovih dana isplatile i Širaku je uručen poziv za sud. Reklama za tužioca je besplatna, a šanse da se ikada zaista osudi jedan bivši predsednik veoma su male. Vrana vrani oči ne vadi, a bila bi to i velika bruka za samu državu.

Bolje nego neka južnoamerička TV serija, sva ova suđenja su toliko izreklamirana i sveprisutna na medijskom nebu iznad Pariza da je gotovo nemoguće progurati neki pravi problem svakodnevice. Narod je opčinjen mondenskim svetom guzonja i u svojoj bedi i nezaposlenosti ima utisak da učestvuje u političkom životu zemlje tako što navija za ovog ili onog. Uzdizanje jednih i pad drugih tako su pomalo i zasluge samih građana. Njihovo mišljenje se kao fol poštuje, a zakon tako opet ostaje svetinja, jednak za sve. Ali jedan ministar koji leti u zatvor ne čini proleće medijima. Dva je malo bolje, mada nedovoljno za 60 miliona ljudi. Ako se na optuženičku klupu doda i bivši predsednik, onda je to već pravi derbi. Finale kupa. Bog te mazo, pade cela bivša vlada! primećuju zlobni posmatrači satiričnih časopisa. Osveta je jelo koje se jede hladno.

Mnogi ipak nisu naivni i veruju da je seriju parnica na visokom nivou vešto organizovala  sama vlast, a služi da podigne rejting čuvaru pravde, jednakosti i slobode, njegovom visočanstvu caru Šćepanu de Bokša Nađu, u svetu poznatijem kao mužu Karle Bruni. Gospodin predsednik se cinično brani da u svemu ovome nema nikakvu ulogu i da je francuska pravda totalno nezavisna. O Širaku nema komentara, funkcija ne dozvoljava.

I tako, kada čovek pomisli ko su bili ljudi koji su do juče vladali, ne može a da se ne upita ko su ovi koji sada drmaju? Jedino se ne zna kada će njihovo nedelo izaći na videlo i da li će tada biti kasno da se kaže: mi smo sve to znali, o tome pisali, ali niko nije ni repom mrdnuo dok se lopovima udvarao i noge lizao. O ljudskoj psihi izgleda ima dosta da se kaže, ali nema ko to da čuje. Ako je tamo tako, ko se čudi što je ovde ovako?

 

 

Natrag