Darovanje

 

Donatorska republika Srbija: Ko je sve Srbiji poklonio desetak milijardi evra i dolara i kako su te pare potrošene

 

Donacije su milijarde na koje je plaćen poraz

 

Nekadašnji opozicionari a današnji vladari, opstali su tako što su ih finansijski izdržavali njihovi donatori iz inostranstva. Ova svakome poznata istina ima dva kraja. Deca vaspitana da dobijaju a ne da privređuju, obično postanu nesposobna kad se osamostale. Posebno u kriznim situacijama. Današnja srpska politička nedonoščad, negovana sredstvima iz raznih domovina demokratije, sve manje može da računa na tu pomoć. A i dalje joj treba. Ali, stvarno, hoće li se računopolagač jednom upitati: gde su potrošene silne milijarde, u koju obnovu?

 

Nikola Vlahović

 

U proteklih osam godina Srbija je primila između četiri i pet milijardi evra donacija koje su najvećim delom stigle iz zemalja Evropske unije i SAD. Ova brojka bila bi znatno veća kad bi bile poznate sve donacije koje su dobile srpske nevladine organizacije zajedno. Ali, tu bi sabiranje trajalo malo duže...

 Zato što javnost operiše različitim podacima o pravoj visini poklonjenih dobara i novca tokom prve demokratske decenije, i zato što se nijedan od zvaničnih podataka ne slaže sa onim prethodnim, lako je poverovati da će to zauvek ostati tajna. A gde ima tajni ima i nečistih savesti, ucena, potkupljivanja, "držanja u fioci" i sličnih delatnosti, uobičajenih za društvo koje se još valja u blatu običajnog, dogovornog, uličnog i kafanskog prava i isto takve države.

Nekadašnja Savezna Republika Jugoslavija, kao privremena tvorevina dvaju zbratimljenih režima, predstavljajući sebe kao ozbiljnu pravnu državu, donela je i Zakon o donacijama i humanitarnoj pomoći (Službeni list SRJ, broj 53/2001, 61/2001). Prema tom zakonu, primaoci donacija mogu biti državni organi, lokalna samouprava, javna preduzeća i druge organizacije koje ne ostvaruju dobit, kao i domaće i strane humanitarne organizacije. Pomoć iz inostranstva može biti u robi, uslugama, novcu, hartijama od vrednosti, imovinskim i drugim pravima. Primalac donacije i pomoći, po osnovu ovog zakona ne može biti politička stranka...

Naravno, ovaj zakon je sadržavao i kaznene odredbe, pa je tako, na primer, predviđao da će se novčanom kaznom od 90.000 do 450.000 dinara kazniti kao privredni prestup domaće ili strano pravno lice ako zaključi ugovor o uvozu robe koja je predmet donacije odnosno humanitarne pomoći koja ne ispunjava uslove za stavljanje u promet.

Ovako smešna pretnja države samo je ohrabrila donatorske lešinare. Posle petooktobarskog prevrata, nekadašnja opozicija ulazi u period karnevalskih bahanalija trošeći ogromna sredstva pristigla u vidu finansijske pomoći demokratskim promenama.

 

Bitka nad otvorenom kasom

 

Prvih meseci nakon dolaska novih vladara, vlada Japana, jedan od najvećih donatora porušene i opljačkane Srbije, poklonila je autobuse za gradska saobraćajna preduzeća i specijalna vozila za bolničke centre i hitnu pomoć. Jedna donatorska delegacija se uputila za Niš, i tamo doživela pravi šok. Osim što ih je domaćin poveo na neopisivo kafansko prežderavanje u čast njihovog dolaska, pokazao je i sopstveni vozni park, višestruko skuplji od svega što su Japanci donirali! Nešto kasnije, ambasador ove daleke i prijateljske zemlje, dajući izjavu ovdašnjim medijima, gorko je konstatovao kako bi i Japan zapao u teško siromaštvo kad bi im rukovodioci jeli tolike količine mesa.

Stizali su krediti i donacije za strukturno prilagođavanje za socijalni, privatni i finansijski sektor u iznosu od 160 miliona dolara (Svetska banka), rehabilitaciju prenosne elektroenergetske mreže u Srbiji (120 miliona evra od EIB i EBRD), CRDA program za projekte na lokalnom nivou na teritoriji Srbije u visini od 102,9 miliona dolara (SAD), obnovu železničke infrastrukture u Srbiji u visini od 70 miliona evra (EIB), obnovu Beograda - javni prevoz, daljinsko grejanje, vodovod u Makišu 2 i Kaluđerici, sa 60 miliona evra (EBRD), rehabilitaciju železnice od 57 miliona, rekonstrukciju putne mreže i Aerodroma Beograd od 50 miliona evra (EIB), rekonstrukciju mosta Sloboda u Novom Sadu za šta je od EU dobijeno 44 miliona evra, popravku i održavanje toplana u Beogradu, Novom Sadu i Nišu sa 25,6 miliona evra od Nemačke, popravku vodovodnog sistema u istim gradovima za šta je dato 23,3 miliona evra...

Od 46 miliona evra donatorske pomoći Evropske unije urađena je reforma poreskog sistema u Srbiji. Od donatorskih para uvedena je Agencija za kontrolu lekova, urađeno je obeležavanje stoke u vrednosti od 30 miliona evra, povezane su veterinarske stanice i izgrađene laboratorije za kontrolu hrane, što je zahtevala EU kako bi se Srbija uskladila sa evropskim standardima. Kako su donatorima prikazivani zvanični troškovi a kako su izgledali stvarni, nije teško pretpostaviti.

Istovremeno, dok su sredstva stizala, nastao je obračun među petooktobarskim pobednicima oko direktorskih i rukovodećih funkcija u upravnim odborima ovih preduzeća. Zašto, postalo je jasno kad su počele prve afere sa nenamenskim trošenjem sredstava, zapravo multimilionsku pljačku (slučaj Železnica Srbije, elektromafije i sl.).

Prema podacima Narodne banke Srbije, preko čijeg računa se uplaćuju donacije u devizama, najveći iznos novčane pomoći Srbija je dobila 2002. godine, i to punih 128,7 miliona dolara, dok je vrednost donacija bila najmanja 2004. godine, tek 8,6 miliona dolara.

 

To sam vama danas izorao!

 

Prva donatorska konferencija sa idejom obnove ondašnje Savezne Republike Jugoslavije, održana je u Briselu 29. juna 2001. godine, a zemlje učesnice su tom prilikom objavile da je sakupljeno 1, 28 milijardi dolara u robi i novcu, što je nekoliko meseci kasnije i bilo realizovano.

Ali u kasnijim izveštajima Ministarstvo finansija je tvrdilo da je Srbija dobila 549,68 miliona evra i da su to mahom bila sredstva humanitarne pomoći koja se najbrže i najjednostavnije realizuju, jer obično predstavljaju nabavku određenih dobara za potrebe stanovništva. No, u koje svrhe je otišlo nekoliko stotina miliona evra novčane pomoći, teško je sa sigurnošću utvrditi.

 Činjenica je da je novac dolazio u ogromnim količinama na račun države kojom su upravljali petooktobarski osvajači vlasti, ali i na račune pojedinaca unutar tek skrpljenje koalicije i oko nje. Mogućnosti naplate prvoboračkih zasluga bile su nesagledive. Mnogi su se primakli institucijama koje su i u prethodnom režimu važile za mesta gde se obrće veliki donatorski novac. Primera ima puno, ali neki od njih svakako predstavljaju model prema kome je kasnije i nastala menadžerska Srbija uneređena svakojakim lopovlukom, lakonski nazvanim liberalni kapitalizam.

Među istaknutim pribavljačima, distributerima i potrošačima donatorskog novca nalaze se i čitave političke stranke i njihovi istaknuti članovi kao što je slučaj sa strankom G17 i još uvek važećim ministrom zdravlja Tomicom Milosavljevićem, njegovim politički istomišljenikom, takođe ministrom, Mlađanom Dinkićem, i sklonjenim ali ne i zaboravljenim Miroljubom Labusom za vreme čijeg mandata je u Srbiju ušlo na stotine miliona bespovratnih evra i dolara.

 Ova trojica ljudi (naravno i drugi slični njima, ali manje važni) bez svoje sabraće iz Demokratske stranke, i još nekoliko satelitskih ličnosti i grupa, zahvaljujući stranim donacijama stalno su sebe prikazivali kao srpske Majke Tereze, dok su u međuvremenu punili stranačke kase i izvodili postupak konverzije (od malih birokrata i kabinetskih miševa do neprikosnovenih vođa), te tako opstali celu deceniju u državnom vrhu kao takozvana finansijska vlast. Donatori su na ovu okolnost gledali kao na nužno zlo tipično za zemlju u tranziciji.

Da je bilo drukčije, Srbija ne bi u ovoj deceniji dobila bespovratnu međunarodnu pomoć u iznosu od ukupno 4,5 milijardi evra, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija. Evropska unija se, usvajanjem svojih budžeta, obavezala čak i na to da od 2000. do 2013. godine za različite projekte po osnovu donacija i povoljnih kredita odobri Srbiji oko 2,8 milijardi evra. U proseku, godišnje se u te svrhe realizuje pomoć od oko 350-400 miliona evra. Najviše novca iz pomoći EU do sada je u Srbiju došlo za potrebe takozvane budžetske podrške - 19,3 odsto od ukupne sume, potom za sektor energetike 16,9 odsto i saobraćaja 12,2 odsto.

 

Ustanak o jednom trošku

 

Donatorska pomoć Srbiji sve je ređa. Moraju se pripremati mnogo kompleksniji razvojni i drugi projekti, pa je zbog toga i došlo do smanjenja donatorskih sredstava. Najveći problem zemalja donatora sa Srbijom jeste taj što za veliki novac koji im je na raspolaganju imaju malo ili uopšte nemaju projekata spremnih za realizaciju, što podrazumeva detaljan plan, dobijene dozvole, poznatu lokaciju, pripremljenu tendersku dokumentaciju, kontrolu i izveštavanje o realizaciji projekta.

Da je donatorstvo na izmaku, barem što se ove zemlje tiče, govore podaci iz prošle godine kad je u Srbiju ušlo 165,77 miliona evra bespovratne pomoći. Ili u Srbiji više nema nikoga ko je spreman da potroši vreme na stvaranje korisnih projekata za zajednicu u kojoj živi, ili su se donatori umorili od sipanja u bure bez dna.

Sve je postalo još jasnije kad je ove 2009. godine zvanična Rusija zatražila precizne projekte u koje je spremna da uloži novac, bilo da su u pitanju krediti, donacije ili nešto treće. Jednostavno, tih projekata nema. Srpska politička oligarhija, navikla na trošenje donatorskog novca bez kontrole, moraće da se suoči se sa drukčijim pravilima koja uspostavljaju ovako netipični darodavci.

Sa druge strane, nevladin sektor ima višegodišnje iskustvo u pisanju projekata, njihovoj realizaciji, ali pre svega u načinu prikazivanja trošenja budžeta. Ovo bi, kao naučnu delatnost, svaki prosečni službenik NGO sektora mogao da predaje većini srpskih ministara.

 Eto konačno i razloga zašto su sve srpske vlade, krpljene teškom mukom od oktobra 2000. godine do danas, osnivale brojne vladine agencije u kojima glavnu reč vode ljudi iz nevladinih organizacija. Ova godinama trenirana birokratija, upoznata do detalja sa pisanim i nepisanim pravilima donatora, te njihovim sklonostima, volji da nešto finansiraju ili ne, političkoj ili nepolitičkoj orijentaciji, veoma često vodi glavnu reč kad je u pitanju donošenje ključnih odluka važnih za funkcionisanje države.

 U tom smislu su sve donacije koje je primio nevladin sektor iz inostranstva višestruko isplaćene. Treba se samo setiti koliko je novca neposredno uoči Petog oktobra predato raznim centrima za ljudska prava, humanitarnim fondovima, organizacijama kao što su bile Otpor ili CESID, te nebrojenim grupama i pojedincima koji su novac dobijali za rušenje ondašnjeg režima. Da paradoks bude veći, u otimanju donatorskih sredstava učestvovali su i pripadnici tadašnjih službi bezbednosti, i to organizovano, sa ciljem da donacije nikada ne stignu do političkih neprijatelja! U tome su im vrlo svesno pomogle sve tadašnje opozicione tvorevine, završno sa medijima, što je i dovelo do toga da Peti oktobar bude samo još jedan službin ustanak, ili sklapanje večnog mira između dve osvedočene lopovske ideologije. Do neke treće, poštenije ideologije, Srbija će se načekati.

 

Veza sudbine i zanata

 

Uprkos tome što je zvaničnih četiri i po milijarde evra bespovratnih sredstava ušlo u Srbiju, i što je najmanje još toliko otišlo u ruke nevladinog sektora, i danas je, skoro deset godina od demokratskog prevrata, stvarna slika Srbije i dalje ružna. Veliki broj škola u unutrašnjosti još uvek nema ni pristojan toalet, nema nijedan kompjuter, komunalna infrastruktura i dalje je u jadnom stanju (samo u Kragujevcu je kanalizaciona mreža bila stara 70 godina!)...

Evropska unija na svakih šest godina donosi svoj budžetski okvir, pa je tako od 2000. do 2006. godine za Srbiju odvojeno 1,4 milijardi evra, a isti iznos predviđen je i za period 2007-2013. godine.

 Opet po zvaničnim podacima, od 2001. godine srpska javna preduzeća dobila su više od dve milijarde evra donacija, od čega je, na primer, oko 800 miliona evra dobila Elektroprivreda Srbije, i više od tri milijarde evra kredita, od čega pola milijarde evra još nije povučeno jer nije poznato kako taj novac treba potrošiti! Ali zato spoljni dug Srbije, prema podacima Narodne banke Srbije, dostiže 31. avgusta 2009. godine 21,7 milijardu evra! Samo u 2010. Srbija će morati da plati 3,5 milijardi evra poveriocima!

 Nasuprot ovim opominjućim činjenicama, usvajajući budžet Pokrajine za 2006. godinu, poslanici vojvođanske skupštine odredili su pomoć nevladinom sektoru od 425 miliona dinara, što je u tom trenutku bilo čak za 18 odsto više od dotacija za poljoprivredu!

Konačno, u vrhu srpske vlasti danas nema nikoga ko je spreman da prizna kako je pljačkom donacija, nenamenski potrošenim kreditima i prežderavanjem iz budžeta, već odavno potrošeno više mostova preko Save i Dunava, više zaobilaznica oko Beograda i barem jedan Koridor 10.

Orkestar na vlasti tvrdiće suprotno dokle god bude mogao. Govoriće kako smo malo dobili i kako nam još treba, kako bi ostao još neku godinicu tu gde jeste. Nažalost, ni alternativa im nije ništa poštenija. Sve su to oprobani maheri višestranačkog jednoumlja, građani posebnog kova kojima je politika sudbina a otimačina zanat.

 

 

 

Donacije Evropske unije Srbiji, 2001-2010.

 

Evropska unija je do sada u Srbiju uložila dve milijarde evra bespovratne pomoći, a za pet godina uložiće još jednu milijardu. Poznato je u koje svrhe je stigao taj novac. Ali, na kakav način je potrošen, to je već druga priča. Svaki građanin Srbije u susretu sa državnom upravom može da proceni da li mu je bolje ili gore nego što je juče bilo, te koliko su ta sredstva potrošena za opštu dobrobit, a koliko je otišlo na zadovoljstvo malih grupa i pojedinaca, pa čak i finansiranje političkih stranaka.

 

 

Politika i demokratija

 

Reforma javne administracije: 108.100.000

Sudstvo: 100.370.000

Lokalna samouprava: 112.020.000

Manjine, ljudska prava i izbeglice: 63.500.000

EU integracije 38.200.000

Mediji 15.600.000

Građansko društvo 19.960.000

 

Ukupno 460.750.000

.................................

 

Ekonomija

 

Razvoj preduzeća, privatizacija, klima 91.700.000

Zdravlje 78.600.000

Regionalni razvoj, prekogranična saradnja 117.163.000

Zapošljavanje 67.250.000

 

 

Usklađivanje sa EU

 

Transport: 136.000.000

Trgovina, poljoprivreda, voda: 82.380.000

Carina, kontrola granice: 21.300.000

Energija: 486.000.000

Reforma statistike: 8.950.000

Zaštita životne okoline: 52.100.000

Programiranje fondova: 13.000.000

Programi za obrazovanje i zajednicu: 59.700.000

Nuklearna postrojenja: 17.460.000

Turizam: 1.000.000

 

 

Ostalo: 23.881.000

Podrška budžetu: 100.000

IPA programi za 2011. godinu: 202.700.000

 

Ukupno 2.019.934.000

.......................................

 

 

 

Ko su donatori nevladinih organizacija?

 

Srpska javnost malo zna o tome ko su velike svetske nevladine organizacije, koliko novca imaju i čime se bave, te koga sve u Srbiji finansiraju. Neke od njih već dugo predstavljaju referencu beogradskom Centru za podršku nevladinim organizacijama, a neke se naprosto ne pojavljuju kao stalni nego kao povremeni priložnik određenom pokretu, ideji ili projektu...

 

Čarls Stjuart Mot fondacija,

Evropska komisija,

Fond za otvoreno društvo,

Freedom House,

German Marshal Fund of the United States,

Holandska ambasada, Institut za otvoreno društvo,

New York (USA),

Kanadska ambasada,

Katolička služba pomoći,

Know How Fund (Velika Britanija),

Međunarodna pravoslavna dobrotvorna organizacija (IOCC),

Međunarodni centar za neprofitno pravo (ICNL),

Međunarodni Olof Palme Centar/SIDA (Švedska),

Privredne organizacije, Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP),

USAID/OTI,

Europe Online Communications, Californija (USA).

 

 

 

 

Počelo od točkova džipova

 

Poznavaoci srpske donatorske blamaže smatraju da je prva stvarna donatorska aktivnost u vezi sa "novom demokratskom vlašću" bilo finansiranje DOS-ovih uzdanica i "svrgavanje Slobodana Miloševića".

Naime, neposredno posle 5. oktobra 2000. gotovo svi zapadni mediji su preneli da su koalicioni partneri okupljeni oko Đinđića i Otpora na ime troškova poslovanja u "svrgavanju Miloševića" pretežno "na ruke" dobili između 80 i 120 miliona nemačkih maraka. Dokumente o raspodeli tih sredstava objavili su i neki od srpskih medija. Centri za "isplatu", tačnije distribuciju novca bili su Budimpešta i Segedin, u koje su tadašnji DOS-ovi lideri putovali gotovo svakodnevno i novac donosili u točkovima džipova.

Pored tih "kolektivnih" troškova, svih 18 DOS-ovih lidera, plus još neki koji nisu bili prvi u strankama ali su spadali u "viđenije", pojedinačno su, gotovo cele 2000. godine, dobijali na ruke po 5.000 maraka mesečno.

Te godine je većina DOS-ovskih lidera iz redova siromašnih intelektualaca skočila u stalež ozbiljnih srednjaka, a i budući predsednik Srbije Boris Tadić je, umesto autobusom, počeo da se vozi svojim novim pežoom.

 

 

Rang-lista utopista

 

Među najvećim donatorima Srbije su Evropska komisija - 1,2 milijardi evra, Nemačka - 840,12 miliona evra, SAD - 473,12 miliona evra, Italija - 208,47 miliona evra, Švedska - 126,25 miliona evra, Norveška - 101,12 miliona evra.

Slede zatim Japan, Španija, Holandija, Poljska, Velika Britanija, Austrija, Francuska, Grčka, Češka, Danska, sa donacijama koje se kreću u rasponu od deset do sto miliona evra.

 

 

Ma zna se otkud pare

 

Lako se može pokazati da je samo za vrednost donacija koje su ušle u ovu zemlju, a kojima se ne zna trag, bilo moguće kupiti sve što je u ovoj zemlji prodato a predstavlja strateške privredne resurse zemlje. 

Na jeziku brojki, to znači da je za vrednost samo zaturenih donacija bilo moguće kupiti 10 NIS-ova, ili pet kompletnih RTB Bor, ili tri kompletne duvanske industrije, ili kompletnu poljoprivrednu proizvodnju cele Vojvodine, ili dva puta napraviti kompletan Koridor 10. Otuda tolika plejada anonimaca, koji su preko noći došli u posed neverovatnih bogatstava?