Povodom

 

"Švajcarska kuća" i "muzika bez zvuka" 

 

Možda je Dinkić pevao i Nicoviću

 

 

Para vrti gde burgija neće, kažu. Ko od srpskih sudova traži pravdu, ako nije u milosti vlasti, ili nije ugledan građanin, kontroverzni biznismen, ili ako se pošteno bavi poslom svojim, može da ima velikih problema. Da ne prospava mnoge noći, očekujući da, u ime naroda, ostane bez stana, kuće, imovine, nasledstva, ili da bude obavezan da plaća nešto što nije dužan da plati. Dve priče govore da je put do pravde posut trnjem

 

M.G.

 

Biznismen Đorđe Nicović, predratni guverner Narodne banke SRJ, za desetak godina je postao vlasnik tridesetak društvenih preduzeća, koja danas vrede stotine miliona evra.

Kupovao je gospodin Nicović sve što je mogao, uglavnom tuđim parama, koristeći se zamljačkim vezama, pretnjama i mitom.

Tabloid je opisao muke šestoro građana koje je gospodin Nicović tužio sudu u nameri da ih iseli iz njihovih stanova u stambenoj zgradi "švajcarska kuća", koja se nalazi u Ulici Pere Martinovića broj 21.

Izgradnja "švajcarske kuće", sa velikim, komfornim stanovima, započeta je uz finansiranje Gold banke iz Beograda; kada je banka otišla u stečaj, vlasnici stanova u "švajcarskoj kući"  su banci isplatili ugovorene cene stanova i postali njihovi vlasnici.

Tabloid je opisao mahinacije kojima je gospodin Nicović preko svojih raznih povezanih firmi, bez prebijene pare, postao vlasnik celog objekta "švajcarska kuća".

U nameri da šestoro vlasnika stanova iz tog objekta iseli, jedna od Nicovićevih firmi tužila je Drugom opštinskom sudu u Beogradu vlasnike stanova Zorana Livaja, Duška Trifunovića, Vesnu Rajić, Dušanku Milić-Đurđić i Miloša Trifunovića, postavljajući tužbeni zahtev kojim se od suda traži da donese privremenu meru, kojom bi bilo naloženo tuženima da isprazne stanove ''od svih lica i stvari'' i predaju ih tužiocu.

Sudija Adela Popović odbila je zahtev za određivanjem privremene mere kao neosnovan, a njenu presudu potvrdilo je veće Okružnog suda u Beogradu.

Uvidevši da nije imao prohodnost i vezu pred sudom opšte nadležnosti, gospodin Nicović, preko svojih firmi, pomenute građane tuži Trgovinskom sudu u Beogradu!

O istoj pravnoj stvari ne mogu se voditi dva postupka, ali sudija Trgovinskog suda u Beogradu Jasmina Stanojević odbija prigovore tuženih vlasnika stanova o stvarnoj nenadležnosti Trgovinskog suda u Beogradu, kao i istaknuti prigovor presuđene stvari. Trgovinski sud nadležan je za presuđenje u sporovima između privrednih društava, ali sudija Jasmina Stojanović zaključuje raspravu, i 31. marta ove godine donosi presudu (u ime naroda), kojom usvaja tužbeni zahtev firme gospodina Đorđa Nicovića i, između ostalog, nalaže da se petoro građana iseli iz stanova i preda ih u posed novom vlasniku, koga je sudija odredila.

Nesanica za pet porodica trajala je do 29. septembra ove godine, kada im je uručeno rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu. Sudsko veće, kojim je predsedavala sudija Branislava Goravica, ukinulo je kao nezakonitu prvostepenu presudu sudije Jasmine Stanojević. Na devet stranica, što je neuobičajeno, viši sud je obrazložio svoju odluku, usvajajući žalbene navode i obavezujući prvostepeni sud da prvo utvrdi da li je stvarno nadležan, da li pred drugim sudom teče ista parnica.

Odmah po donošenju ovog rešenja, Nicović uspeva da predsednik Drugog opštinskog suda u Beogradu izuzme iz daljeg postupanja sudiju Adelu Popović. Valjda će neko od sudija da popusti pred stalnim pritiscima gospodina Nicovića?

 

                            ***

Rade Ćebić je u Valjevu, na zelenoj pijaci, držao kafanicu, SUR Ćebić, sa tri stola. On i njegova supruga Vesna posluživali su oko trista vlasnika pijačnih tezgi na pijaci kafom, ratlukom, sokom, pivom ili rakijom.

Gospodin Ćebić odlučio je da zatvori radnju. Njemu je život zagorčala izvesna Verica Obućina, nekadašnja čistačica u Domu zdravlja, koja je uzela otpremninu i postala zastupnik SOKOJ-a (Organizacija za zaštitu autorskih muzičkih prava) iz Beograda i Organizacije proizvođača fonograma Srbije, takođe iz Beograda. U lokalu sa tri astala g. Ćebić nije držao ni televizor ni kasetofon, ali ga gospođa Obućina redovno prijavljuje i utužuje pred Trgovinskim sudom u Valjevu. Dva puta je sud odbio tužbe protiv Ćebića, a tužile su ga obe organizacije. Te presude je potvrdio i Viši trgovinski sud u Beogradu, konstatujući, na osnovu saslušanih svedoka, da se u lokalu njegove supruge - ne sluša muzika.

Gospođa Obućina je bila uporna, podnosi nove tužbe. Trgovinski sud iz Valjeva ponovo odbija tužbu OFPS-a iz Beograda. Ovog puta sudija Nataša Knežević, čije veće u Višem trgovinskom sudu u Beogradu je, povodom ranije tuže OFPS-a protiv SUR Ćebić, oslobodilo radnju obaveze plaćanja nameta.

U potpuno identičnoj parnici, ovog puta sudija Nataša Knežević preinačuje presudu valjevskog suda i obavezuje vlasnika lokala da plaća ''slušanje zapisa zvuka'' sa kasefotona kojeg nema u njegovoj radnji.

Ćebići zatvaraju lokal, jer namete ne mogu da podnesu. Slučaj Ćebića preseljen je u Narodnu skupštinu Srbije. Pravda u ''ime naroda'' često je, u zemlji Srbiji - nepravda. Mlađan Dinkić je od SOKOJ-a dobio 300.000 dinara kao naknadu za emitovanje neke njegove pesme u lokalima, hotelima, kafićima... Možda su te pare otete od onih koji Dinkićevu svirku ne slušaju.