EPIZODA (12)

Nismo mi od juče

Zoran Milojević

I bi međunarodni sajam knjiga, i sredismo utiske svoje. O svom utisku još razmišljam. Pre promocije mog romana U otadžbini bez otadžbine, u sali Borislav Pekić događala se promocija dve zbirke pesama makedonskih pesnika. Među desetak prisutnih bio je i Njegova ekselencija ambasador Makedonije. Promocija na makedonskom jeziku. Valjda je zato sala bila prazna.

Srbi govore engleski, crnogorski, a u poslednje vreme i ruski. Posle promocije Njegova ekselencija je razgledao izložbu fotografija posvećenu Teodoru Manojloviću. I hod i pogled ambasadora kao da su uzvikivali: Ja sam nevin! Ja sam nevin! Možda mi se to samo učinilo ili bih ja voleo da to kaže, zbog Vlatka Stefanovskog, zbog Darka Pančeva, zbog mnogih iz Makedonije koje volimo. Ipak, beše mi žao ambasadora i htedoh da mu kažem: Nije važno, ambasadore, Kosovo jedno manje ili više, to nije mnogo kad se broji!

Za to vreme na Kosovu Bil Klinton. Saksofonista uživa u pobedi nad Srbima i njihovom etničkom čišćenju. Digli su mu spomenik visok šest metara. Pomislih: Bože, kako će to biti divan prizor kada taj spomenik bude padao sa postolja! Biće tu i zvanična delegacija NATO. Verujte mi na reč, sem nje ništa drugo nemam.

Na delu je bila višenedeljna reklama za koncert Josipe Lisac. Zovnem nadležne pa pitam: A kada će gostovati Drago Diklić? Neki "cvrkut" s druge strane me zamoli da zovem za deset minuta, dok ona "ne pribavi informaciju". Ne budem lenj, zovnem ponovo! "Cvrkut" daje informaciju: Nažalost, gospodin Drago Diklić neće doći, čovek je umro. Čekajte, rekoh, ne ostavljajte nas bez Beti Jurković, Ane Štefok ili bar bez Ljupke Dimitrovske! Dragi gospodine, ljubazan je "cvrkut", bićete na vreme obavešteni. I sad čekam i razmišljam: ima tu prostora i za Kiću Slabinca, Jožu Kob-Tompsona. Ne potcenjujete vi nas, Srbija je ovo!

U emisiji Trenutak istine neka žena je izjavila da je bila srećna kad joj je umro otac koji ju je silovao od detinjstva. Raznorazne babe iz nevladinih organizacija digoše glas protiv "neetičke izjave" silovane ćerke. Uputio sam predlog nevladinim organizacijama da optuže silovanu ćerku, a da odbranu lika i dela oca izvrše pod sloganom: Oče moj, hvala ti što si se odlučio, dok si me mladu razdevičio!

Prijatelji mi ukazuju na to da se "stanovnici" emisije Farma sjajno snalaze u njoj. Gaje piliće, muzu krave, cepaju drva, mese hleb. Ja se tome ne čudim. Znam mnoge, njima slične  "stanovnike" kojima i jeste mesto u seoskom domaćinstvu. Bilo bi to sjajno: sela bi oživela, "građani sela" bi mogli da se redovno kupaju i friziraju, selo ne bi gorelo, a baba bi mogla da se češlja do mile volje.

Francuzi poručuju: nije vreme za kandidaturu u EU! Nemci savetuju: korak po korak! Holanđani viču: uhapsite Mladića! Rusi nas podržavaju! Moj prijatelj Laza Klomfer to komentariše: Šta, bre, oni meni šta ću ja da radim? Ma, neću kako oni oće! Ako se iznerviram, neću ni kako ja oću! Nismo mi od juče! Jašta, bato!