Natrag

Jagodina

Jagodina

 

Ko je i kako Jugoprevoz izdao Eurolajnu

 

Deset godina života bez plate

 

Pitanje ko je malom Eurolajnu iz Paraćina omogućio da jede i dokusuri veliku jagodinsku firmu Jugoprevoz, političko je pitanje. Učinjeno je to smišljeno i s namerom. To se zove državna politika brze privatizacije. Zato niko nije procesuiran, zato se kriminalcima ne sudi, zato se radnici ubijaju

 

 

Miodrag Milojević

 

Oštra ivica trotoara deli taksiste od radnika Jugoprevoza koji sredom drže skup na jagodinskoj autobuskoj stanici. Taksisti su pospani i nezainteresovani. Ništa ne znaju. Putnici se provlače pored skupa na jednoj i drugoj strani. Bela metalna ograda stanice podseća na zatvorski kvadrat. Ne šetaju zatvorenici jer vladaju sloboda i propast. Jugoprevoz je jagodinski autoprevoznik, nekad solidna firma sa 72 autobusa. Malo je reći solidna! Preko pruge ponosno stoji Upravna zgrada, najlepša u Srbiji. Crni ljudi na biciklima, čini se da za biciklima idu kontejneri, cela ulica, mokra i prljava, putuje sa mrtvim drvoredom. Kao da se isti narod umorno kotrlja.

A ovde na stanici je protestni skup. Ima, možda, pedesetak radnika. Prežalili su firmu, sve su joj oprostili. Radnici shvataju da nema govora o oporavku firme. Da bi sprečili kriminal i pljačku, radnici Jugoprevoza traže likvidaciju preduzeća, pokrenuli su stečaj.

- Koliko dugo niste primili platu?

- U proseku 43 plate! Ja lično, moj slučaj 51. Od 26 do 53 plate! Od oktobra 2004. godine platu nismo primili. Prugu nismo blokirali!

- Šta čekate?

 

 

Sve je namešteno

 

 

Gde su radnici, gde su radnički štrajkovi, tu je i Radiša Pavlović: - Ovo je jedina firma u Srbiji gde radnici traže stečaj, jer je tri puta propala privatizacija. Iza mojih leđa tri radnice povikaše u jedan glas: - Namešteno bilo, sve namešteno!

U međuvremenu, preduzeće je davano pod zakup privatnom paraćinskom autopreduzetniku Eurolajn, bez ikakve nadoknade. Samo da bi Eurolajn - radnici čitaju kako piše, Euroline - preuzeo radnike. Privatni autoprevoznik iz Paraćina je preko svojih krtica, rukovodećih ljudi jagodinske firme, uništio i razorio preduzeće.

Petar Petronijević, direktor Jugoprevoza, uzeo je socijalni program, prešao u Eurolajn  zadržavajući direktorsko mesto u Jugoprevozu.

- Uhodana šema. Dao je firmu Eurolajnu u zakup i otišao da radi kod zakupodavca.  Jugoprevoz ima magacinski prostor sa rezervnim delovima, procenjena vrednost rezervnih delova je oko tri miliona evra. Autobuska stanica u Jagodini, na ime staničnih usluga, ubira mesečno oko dva miliona dinara. Donedavno Eurolajn je besplatno koristio autobusku stanicu, mesečna naknada dignuta na simboličnih 30.000 dinara, sada je stečajni upravnik vezao ugovor na 300.000. -  I to je malo. Tražićemo licitaciju, hoćemo javno nadmetanje!

Jasno im je da stečaj znači i kraj firme. Prođe čovek, nosi motornu testeru. Radnici seku granu na kojoj sede. Radnici su se dugo premišljali. Kraj firme znači i kraj pljačke!

- Bunili smo se, išli prema vlasti, bili smo i u Vladi. Na kraju smo zaključili da moramo da idemo preko stečajnog postupka.

Radnici su konačno shvatili da nema spasa Jugoprevozu. Poslednji autobus stao je još letos.

Šalterska služba radi. To su radnici Eurolajna, do juče radnici Jugoprevoza. Šušti crna vetrovka. Upravo je, iza naših leđa, prošao Mija Grković. Trenutno radnik Eurolajna i šef stanice. Sa njim niko ne govori.

Sredstva za stečajni postupak uplaćivana su na ime Mije Grkovića. Kad su ispred sebe videli odlučnu radničku masu, direktori su povukli sredstva da onemoguće radnike u stečajnom postupku. Direktori su Miji Grkoviću garantovali posao u Eurolajnu i Mija je izdao radnike. Za to je Mija nagrađen mestom šefa stanice. Trenutno, Mija je zadovoljan. Mija povukao pare.

Radnici koji platu ne primaju godinama, ponovo samoincijativno prikupljaju sredstva. Treba skuputi dvesta hiljada. Dao je koliko je ko imao, neko hiljadu, neko jedanaest hiljada dinara. Po zakonu, radnici imaju pravo povraćaja iz stečajne mase. Otcepljeni i pobunjeni radnici imaju pravo na 59 odsto sredstava u stečajnom postupku. Šta su radili radnici koji protestuju: - Kako ko, bre. Bili smo vozači, kontrolori, kondukteri, šalterski radnici, služenici. Sve smo bili, šta nismo bili... Sad ništa nismo...

- Na ročištu smo preglasali direktore, izabrali Odbor poverilaca i druge organe stečajnog postupka.

- Zašto se niste požalili Palmi?

-  Kaki Palma! Išli smo kod Palme dva-tri puta, zamajavao nas je, obećavao, ništa nam nije pomogao.

 

Socijalni program

 

Napravljen je socijalni program pre privatizacije, propale su tri privatizacije, ogromna većina ljudi se opredelila za socijalni program, ali je neka karika u lancu zakazala, radnici koji se bune nisu dobili ni dinara.

Dobili su socijalni progam direktori i podobni među radnicima.

- Uzeli smo socijalni program, pare nismo dobili, staž nam nije povezan. Danas,  potraživanja na ime neizmirenih zarada tri puta premašuju socijalni program.

Radnici su razmišljali, okretali i obrtali. Došli su do zaključka da je stečaj jedini način da se kriminalu stane na put, da se zarade naplate.

Platu ne primate četiri godine, zašto ste radili? - Ništa nismo primali. Ništa. Samo kažu - nema para. Plaćali su nešto po ugovoru o delu,  hiljadu-dve dinara. Ko je radovan na poso, dobije nagradu - hiljadu dinara. Najveća nagrada - tri hiljade dinara. 

- Najveća anomalija je da je Pera Petronijević potpisivao radnicima Jugoprevoza socijalnu pomoć kao direktor Eurolajna. Bio je njihov radnik. Oni mu plaćali penziono, socijalno.

-  Pera, pa Pera... Davao pojednim radnicima. Ko je redovan za poso. Nama nije davao ništa. Samo za prevoz.

- Ja se zovem Dragan Belić. Ja sam 34 godine u firmi. Ostao sam do kraja, nisam uzeo socijalni program. Pera Petronijević sam sebe postavio za direktora. Nema kvorum, nema Upravni odbor, nema ništa... Pera je imao markicu za lečenje, ja nisam imao markicu. Nas pet radnika nije imalo markicu. Pošto i ja imam potraživanja, prišao sam ovoj grupi radnika. Video me Pera. Dobio sam suspenziju na tri meseca. A kada je došao dan ispred stečaja, Pera mi dao otkaz. Meni i petorici radnika koji smo ostali dosledni. Sad sam otišo na biro rada. Nemam socijalno, nemam materijalnu pomoć, platu ne primam... jer sam od Pere dobio otkaz u firmi.

- Kojoj firmi?

- Eurolajn, gde je Pera.

- Znači, bio si radnik Eurolajna? Zašto nisi poštovao Peru?

Klasična priča. pojedini, izabrani radnici tužili su firmu i dobili, u dilu sa direktorima, sudijama, autobuse koje su odmah rasprodavali.

Predrag zvani Peda Milićević tužio je firmu koju je u isto vreme zastupao na sudu. Na sudu se pojavljivao i kao tužilac i kao tuženi. Peda Milićeviuć je sudski veštak, po zanimanju mašinski inženjer, radnik Jugoprevoza. Firmu je tužio i u isto vreme zastupao i finansijski direktor Zdravković.

Jedna radnica se seti: - Davali su nam jedno vreme po 50 ili 100 dinara dnevno da kupimo doručak kad dođemo na poso.

U masi jedan šupljikav glas: - Ja sam napisao knjigu Deset godina bez plate. Sad tražim izdavača. To ima da se čita, tri dana ima da se čita. To ima da prođe u Ameriku. Knjiga. Deset godina - život bez plate.

Od čega ste živeli?

- A od čega danas živimo? Ja, na primer, imam 63 godine, živim, cepam drva.

 

Nismo ratni zločinci

 

Prvi protest radnika Jugoprevoza dvehiljadite godine zaustavila je policija.

Jedna radnica priča veselo: - Bili smo preteča radnika koji su blokirali prugu. Sa svih strana bili smo opkoljeni od specijalaca i policajaca kao da smo ratni zločinci. Sedam marica sa po 10 policajaca. Plus žandarmerija. Ukupno, više od sto policajaca.

Dugi, crni, oštri brkovi izdvajaju Miroslava Radosavljevića iz crne radničke mase: - Ja kažem policiji, gospodo, mi nismo ratni zločinci, mi smo radnici Jugoprevoza, mi tražimo svoje, ništa tuđe ne tražimo.

- Što nam i pripada u suštini.

- Policija mi je dolazila kući. Ja seo da ručam. Kažem, gospodo, imate li sudsko rešenje pošto ulazite u privatan posed.

- Nemamo. Doneli smo ti poziv.

- Poziv su mi uručili u 12 sati, a poziv je glasio u 10 sati. Potpisao sam i stavio datum.

- Zašto stavljaš datum?

- Na saslušanju, pitaju zbog čega sve ovo činimo? Gospodo, mi tražimo plate i to one zarađene. I da se uplati PIO. Otišao sam u penziju, beneficiju sam pretvorio u godine starosti. A to je na moju štetu.

- Išao sam i ja. Prijavu mi je pisao Pera Petronijević, direktor Eurolajna, ja sam radnik Jugoprevoza. Dobio sam poziv da se u pola deset javim u sobu 25. Pozvan sam telefonom.

- Imaš prijavu, pisao ti direktor?

- Koji direktor? Moj direktor ostao kod kuće. Direktora ja nemam, žena mi direktor. Ona mene zeza, šta ću ovde? U penziji sam, imam potraživanja prema firmi 26 plate.

Miroslav Radosavljević u policiji izjavio da će se ubiti: - Rekao sam inspektoru za privredni kriminal da ću, ako ne ostvarim pravo na svoje zarade, izvršiti samoubistvo i to na skver, javno. I to opet  kažem - javno!

- I ja ću isto!

Inspektor je pitao: - Pa zašto bi to uradio?

- Ubiću se radi sebe i nepravde. Da bi shvatio narod da je nepravda u ovoj državi, da je nepravda...

Saša Stamenković je najmlađi u grupi radnika, najtiši, brada brzo osvaja i pokriva njegovo lice: - Bio sam zamenik predsednika Upravnog odbora. Firma Jugoprevoz izdata je Eurojalnu na nezakonit način. Upravni odbor ima devet članova, bilo nas je šest, od tog broja dvojica su bila protiv. Ja sam napustio firmu, direktori su falsifikovanim potpisima produžili ugovor Eurolajnu. Moj potpis je falsifikovan - otkuda moj potpis kad sam izašao iz firme?

- Sve je išlo glatko dok se nije pojavila ova masa radnika. Eurolajn je u firmi imao svoje ljude koji su odrađivali posao za njega.

Očekivanja su bila velika. Očekivalo se da će komandir policije premlatiti oca. Sigurno je  da je smenjen načelnik SUP-a Jagodina, radnici ne mogu da se dogovore oko sudbine komandira policije. Kakve je sankcije snosio komandir čiji je otac radnik Jugoprevoza.

 

Prevare

 

Jedan radnik brzo reče: - Ko zna koliko je autobusa prefarbano i sada nose natpis Eurolajna.

- Autobus u voznom stanju prodat je kao staro gvožđe po 3,5 dinara kilo. Četiri kamiona prodato je za 800.000. Znate koliko je to?

- Prodati su kamioni, putnički mercedesi i jugići. Mercedes ''slonče''  noviji model, metalik, prodat je za pet hiljada maraka. Stoji autobus i odjednom ga nema, prodat.

Slučajno ili namerno, stečajna upravnica u preliminarnom izveštaju u stečajnoj imovini previdela celo radničko odmaralište na Prespanskom jazeru.

- Naknadno, stečajna upravnica je priznala da je imala informacije.

U grupi radnika nalazi se Stevan Najdovski, jedan od bivših direktora.

Stevan potvrđuje: - Postoji! Kako da ne postoji odmaralište!

Jugoprevoz ne zna šta sve ima. U Skoplju jagodinski Jugoprevoz drži firmu Jukoimpeks ili Centroimpeks, radnici ne znaju tačan naziv. Ne bune se mnogo. Firmu u Skoplju su, izgleda, prežalili. Ali nisu radničko odmaralište.

Jugoprevoz protiv Resavske banke.

- Čuvena Mira Resavka dobila je jedan spor samo zato što se niko od pravnika firme nije pojavio na ročištu. Radi se o velikom novcu. Mira Reasevka dobila je spor za četiri miliona evra.

- Imamo papire o kompenzacijama. Mira Resavka duguje Jugoprevozu oko tri i po miliona  evra. Otvoren je izvršni postupak. Da nije otvoren stečaj, Mira Resavka bi u izvršnom postupku uzela deo imovine. Kad se primenjuje Zakon o stečaju, automatski prestaju sve druge pravne radnje.

Pravni zastupnik Jugoprevoza bio je Tatomir Leković, advokat, koji se, slučajno ili namerno, nije pojavio na sudu i preduzeće je izgubilo spor.

Radnica nosi crni, muški kišobran: - Četiri miliona evra. Sitnica. 

Sud je presudio u korist Mire Rasavke, ali je naložio da Jugoprevoz naknadno pokrene proces protiv Resavske banke i naplati svoja potraživanja.

 

Pod šapom mafije

 

Policija redovno nadzire tužni skup na jagodinskoj autobuskoj stanici koji se održava  sredom. Policija prilazi radnicima: - Alo, gde idete, šta radite, gde ćete?

Jaka i dobro organizovana jagodinska mafija zabranila skupove i štrajkove. Veća je sloboda u Lapovu i Kragujevcu gde radnici iz Jagodine rado gostuju. Dva policajca redovno ih prate do ulaska u autobus: - Alo, odloženo vi, nemoj da idete!

Mlaz svetlosti, svetla bušotina na krovu Upravne zgrade. Okolo suva trava industrijske zone, napuštene firme, čopori malih pasa jurišaju preko žičane ograde.

- Sad ćeš da vidiš Upravnu zgradu. Da vidiš da imamo lepotinju, da ne lažemo, lepotinju imamo.

Bela Upravna zgrada, udaljena od kapije, može se videti jedino na filmu. Mogla bi se preurediti u restoran kakvog nema. Snop svetlosti u ugao sabija kancelarije. Fontane nema, svetlost sa krova dočarava žubor vode. Vidi se da je Jugoprevoz nekada bio izvanredna firma.

- Imamo i našu pumpu. Ono je naša pumpa, pet cisterne! Imamo pet cisterne sa 50 iljada litara bačve!

Na vrhu zgrade u kojoj nema grejanja, možda je ogrnuta bundom, sedi stečajna upravnica. Sama, zamišljena i zagledana u daljinu. Na kapiji obezbeđenje.

Momak u tamnoj uniformi je iz Jagodine, poznaje radnike, principijelan je i korektan. On vrši svoju dužnost.

- Alo, ti mene nemoj da pipaš rukama i vodi računa kako se ponašaš! Stan'te malo, nisu ovo kriminalci.

- On čovek ništa nije kriv.

Ko je tebe dao taj spisak! To je njen rukopis. Sneža, stečajna upravnica!

Radnici su ponekad zlobni. Naročito ispred kapije: - Pitala Peru Petronijevića da l' sme da nas pusti.

- Je l' ona normalna? Ona, jebo te bog, naredila da ne može da uđe predsednik skupštine...

- Alo, alo, alo, ovaj dečak iz obezbeđenja neprijatan...

- Nisam ja neprijatan, naprijatno mi... Nije ovo moja dedovina...

- Nije tvoja! Ovih ljudi ovde jeste!

- Nemoj, naš dečak iz Jagodine. Kako si...

- Jebo te bog blesavi! Nismo mi, bre, krvni neprijatelji.

Možda su sve kancelarije zapečaćene crvenim voskom. Razgovor sa stečajnom upravnicom, moguće je, počinje u atmosferi napetosti. Možda ona nosi kratku kosu, u prvi plan ispadaju naočari sa crnim okvirima. Možda je na spratu veliko ogledalo.

Možda je razgovor stečajne upravnice i ozlojeđenih radnika počeo baš ovako: - Treba nam prostorija za Odbor poverilaca. Ono, što mi znamo, da nije izdato pod zakup.

Predlažemo prostoriju Karavan turističke agencije. Lokacija odgovara, da ne bi rekli da ometamo rad stanice. Stečajni upravnik jedino je lice koje raspolaže imovinom.

- Stečajni upravnik je Agencija, nisam ja. Ja sam angažovana ugovorom, u ugovoru su tačno određene moje nadležnosti.

- Vodimo zapisnik. Ovo je za nas zvanični sastanak!

- Ovo nije zvanični sastanak. Ja sam vas pozvala...

- Koga još ima u zgradi? 

- Samo obezbeđenje.

- A bivši rukovodioci?

- Bivša odgovorna lica dužna su da mi dostave podatke. I da dođu na moj poziv.

- Imaš pravo sa njima da komuniciraš, a nama onemogućavaš rad! Oni su uzeli socijalni program i potpuno su isti kao ovi ljudi. Mi imamo dokumentaciju za koju oni tvrde da ne postoji.

- Vi njima, koji su činili krivična dela koja se dokazuju, vi im dozvoljavate ulaz u prostorije gde je dokumentacija...

- Oni moraju da dostave dokumentaciju na moj poziv.

- Zašto nemate vaše ljude koji bi to radili? Oni nemaju prava. Izvući će dokumentaciju.

Hard-diska nema, nema pola dokumentacije.

- Potpuno mi nije jasno vaše izlaganje ili sam ja glup. Da li ima neki zakon o stečaju?

U cilju potencijalnog ugrožavanja stečajne mase ova lica treba ukloniti. Površinu u krugu firme smanjili ste, niste prijavili četiri hektara koje uzurpira druga firma.

Tri autobusa, na remontu u Želvozu, nigde ne spominjete...

- Ne možete pričati napamet! Postoje zemljoknjižne knjige.

- Kozu pod hitno odvojite od kupusa! Molim vas, gospođo, odvojite kozu od kupusa!

- Imamo informaciju o tri autobusa. Ali, dok nama firma Želvoz ne dostavi zapisnik da su ti autobusi kod njih, dok nama Makedonija ne odgovori za kućice, mi ne znamo da li imamo kućice.

 

Svi u policiju

 

Radnici znaju. Ali mafija ima duge ruke. Šta ako su jagodinski direktori u sprezi sa direktorima Želvoza iz Smedereva? Ako se, na putu između Jagodine i Smedereva, izgube tri autobusa?

- Idemo u SUP! Svi u SUP! Svi u SUP!

- Ja sam predsednik Odbora, molim vas. Ne smeš da dozvoliš ovim ljudima pristup. Oni su uništili firmu, ti im dozvoljavaš da uništavaju i dalje.

- Mi imamo kopije dokumenata koja ti nemaš. Mi mora da idemo u SUP ako se ovi ljudi ne odvoje do dokumentacije.

 - Pravo u kriminalističku! Ja imam 50 prijava protiv tih ljudi, oni su uništili hard-disk, sistem, sitem su uništili. Doći će čovek koji će ga osposobiti za dva minuta.

Mi se borimo protiv tih lopova, više neću da ih vidim u firmi.

- Snežana, imaš saradnike, a ti biraš neprijatelje. Mi te uvažavamo...

- Ne morate vi mene da uvažavate. Ima ko mene uvažava.

- Da bi zaštitili stečajnu masu, moraš da ih odstraniš iz firme.

- Da vam dostavim informaciju, gospođo Dimitrijević, kolege znaju. Prevariće vas! Da li sekretarica koja je otišla, da li ona i Pera Petronijević, Zdravković, Stojadinović, imaju prava da prodaju imovinu Jogoprevoza kad je Jugoprevoz u postupku privatizacije? A oni su to uradili. Mi imamo dokaza!

- Oni mogu da uđu. Ja sam njih pozvala...

-  I sami rade tamo! Stvarno sramota! Oni ne mogu bez vas ili nekog od vaših ljudi iz Agencije da rade tamo. Idemo kod Palme!

- Vi treba da zaboravite svoje nesuglasice...

- Nisu to nesuglasice. Lopovi, čoveče, uništili sitem, i vi ste ih opet pustili da prikriju ono zašta ih ispituje SUP.

- Da pitam ja vas. Gde je meni, predsedniku Odbora poverenika, prostorija za rad? Nisam ja predsednik poverenika u mojoj kući... Jednu prostoriju ste dužni da nam obezbedite, mi smo je izgradili, srušićemo je i vas isterati odavde.

- Prekjuče sam bio u kriminalističkoj, davao izjavu protiv ovih ljudi... Šest meseci se borimo da bismo odveli firmu u stečaj, da bismo sprečili lopove. Vi im dozvoljavate da odnose dokumente.

- Napišite zahtev za prostoriju...

- Kako su oni pozvani? Jesu li oni pisali zahtev? Pokažite mi poziv!

- Kako su pozvani? Usmeno.

- Usmeno, za njih može i usmeno. Zovem predsednika veća, Jovića! Molim sudnicu sudije Branislava Jovića?

- Ima ročište.

- Imamo prostora da napunimo stečajnu masu. Ovde je četiri hektara.

- Agencija se mora izjasniti. Za sve što vam treba, vi treba da se obratite Agenciji! - rekao je preko telefona sudija Jović.

Radnici biju poslednju bitku. Jagodina se ne osvrće. Autobusi Eurolajna krstare Jagodinom. Reklo bi se, sve je u redu. Direktori pretresaju i čerupaju dokumentaciju.

Dve kamene kule, traka železnice, zagušljiv vazduh. Nebo nad Jagodinom, na nebu beli oblak, hiljadu vrana u sudaru sa olujnim vetrom.

U sumrak demonstrativno napuštam Jagodinu.

- Zašto bi to učinio?

Zbog kriminala, zbog jednog čoveka koji će izvršiti samoubistvo na skveru, o čemu je obaveštena policija. Zbog čoveka sa fotografije, zbog Miroslava Radosavljevića.

Hiljadu vrana na nebu, hiljade glasova uzvraća sa zemlje, na javi i u snu: - Nepravda je u ovoj državi! Nepravda je u ovoj državi!

Radnici ne znaju, a voleli bi da znaju, šta je Pera Petronijević sa saradnicima poneo u miraz Eurolajnu.

- Ko bi to znao? Pera i kompanija... Možda su sada suvlasnici, akcionari...

Pitanje ko je malom Eurolajnu omogućio da jede i dokusuri veliku jagodinsku firmu Jugoprevoz je političko pitanje. Učinjeno je to smišljeno i s namerom. To se zove državna politika brze privatizacije. Zato niko nije procesuiran, zato se kriminalcima ne sudi, zato se radnici ubijaju.

- Imamo šta da prodamo. Imamo Upravnu zgradu, imamo našu lepotinju... Ima magacin, tri miliona evra rezervnih delova...

Neću da čujem za samoubistvo na skveru. Odlazim. Neću se javiti Miji Grkoviću, šefu stanice, radniku Eurolajna. On je izdao radnike.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane