Natrag

Feljton

 

Feljton

 

Idi Amin Dada - Poslednji kralj Škotske (1)

 

Od majke Pepsi i oca neznanog vojnika

 

 

O jednom od najvećih diktatora Afrike 20. veka Idiju Aminu Dadi ispričane su mnoge priče, ali u storiji The Last King of Scotland (Poslednji kralj Škotske), autor Džil Foden slaže mozaik istine i imaginacije onoga što je poznato i onoga što se nagađa o Idiju Aminu. Tabloid u nekoliko nastavaka prenosi Fodenov roman, koji na najbolji mogući način razotkriva kako je Idi Amin, od vojnika koji se potpisivao palcem, postao nezaobilazna politička figura Afrike prošlog veka 

 

Prevod: U. Grbić

 

 

Mnogi su pokušavali da saznaju nešto o tome odakle i kako se Idi iznedrio u svet političkih velikana Afrike. Na kraju krajeva, ko zna odakle bilo ko od nas dolazi, ko može da prodre u uzroke? Sasvim je moguće da je Idi možda u dalekom srodstvu spoj tucača kamena i sobarice koju su prevarili na putu. Ali ovo je priča Nj.e., kako su mi je prepričali on sam i drugi. Njemu se nije moglo uvek verovati.

Ne bih se iznenadio ako bi rekli da je Idi, u regionu plemena Kakva duž granice sa Sudanom opasane sitnim rastinjem, gde se rodio, u materici proveo 11 meseci. Ili nešto tako neverovatno. Bila je, ukoliko sa sigurnošću može da se tvrdi, Nova godina 1928. (mada je mogla biti i 1925) kad je on "došao" na ovaj svet, u seocetu nedaleko od prašnjavog sela pod nazivom Koboko. Ko zna kakve su sve kletve udarale po slamnatom krovu kolibe te noći, kakvi li su se blagoslovi izdizali nad podom od nabijene zemlje?

Ovakva pitanja su svojstvena stanovnicima Kakva.

Nedavno sam u biblioteci Fort Vilijama pronašao odličnu knjigu Džordža Ajvana Smita. On kaže:

"To je neplodan region gde postavljaju kamenje po brdima da bi prizvali kišu. Plemenski mudraci suočeni s pitanjima života i smrti, ljudske nade ili straha, odgovore su tražili tako što bi kokošku vezali dugačkim kanapom, koji bi zatim pričvrstili za kolac, tako joj odrubljujući glavu. Usled refleksa i samrtnih muka, ona bi poletela. Kanap je njen let ograničavao unutar kruga, slično satelitu koji kruži oko zemlje. Odgovori na duboke ljudske nemire nalazili su se u smeru u kojem je telo mrtve ptice okrenuto u trenutku smirivanja, kao poslednji napeti škljocaj točka na ruletu. Sujeverje i vizije obuzimali su plemena i narode poput večernje izmaglice na Nilu.

U ovakvom pejzažu sva moć bila je u rukama stena i drveća, potoka i životinja. A kao i svugde, i tu je moć bila ona sila koja je određivala međuljudske odnose. Samo što je ovde sve bilo ogoljenije." Debelom tamnom olovkom sam podvukao mesto gde Smit kaže:"Kakve ne pitaju:Ko si ti?, nego: Šta si ti?Kakav si čovek? Jesi li veliki čovek? Da li si rob?"

 

Pohotnica ili vračara

 

Narod Kakva, njih oko 60.000, prepoznatljivi su po nekoliko plemenskih obeležja: tri paralelna uzdužna reza na obrazima. Kasnije, tokom Aminovog režima, oni će postati poznati kao "stojedanaestice". A ljudi koji su imali ta tri reza u obliku 111 ulivali su strah onima koji ih nemaju.

Ali vratimo se Idijevoj majci. Ona je pripadnica plemena Lugbare s Nila. Zatrudnela je sa Kakva čovekom. Ona je ta retkost, ropkinja koja ima moć. Jer, iako je trebalo da se porodi da bi izbacila teret od šest kilograma u znojnu noć, po mnogim pričama smatrana je vešticom.

Ali, čujmo nakićene priče ostalih istoričara. Ona nudi amajlije i fetiše na pijaci: kičme ptica i lobanje sitnijih gmizavaca, tucani prah kore retkog drveća, bobica, korenja, zrnevlja kafe i školjki... Dete sa grčevima ili prezaduženi ujak, seoski lopov ili pacovi koji buše pletene košare kukuruza, to su njene odgovornosti, to je vrsta problema koje će njeno bajanje rešiti.

Ostali, sasvim suprotno, tvrde da je išla za vojskom. Sa nadimkom "Pepsi Kola", ona se nudila pod platnima, u šatorima na borbenim linijama. Drugi još uvek pričaju kako je "Pepsi" bila luda starija žena, posednuta đavolom, koju Aminova prava majka nije uspela da izleči, pa je izašla na loš glas. Ko će ga znati?

Pohotnica ili vračara, to su mogućnosti. U suprotnom smrt od gladi, tu sumnje nema: zemlja je plodna, ali Pepsi (ako je to ona) nema zemlje, putnica je čiju dvojnost seljaci mogu da razumeju samo onda kad se, iz nužde, kad sve drugo propadne, okrene magiji. Gledajući s motikama u rukama, povijeni nad svojim parčetom zemlje, u neobičnu pojavu koja promiče drumom sa bebom zavijenom u raznobojnu kretonsku nosiljku na leđima (kreton vrsta tanke tkanine), oni shvataju šta je Pepsi. Dozivaju je sebi, licitiraju za njene usluge i daju joj hranu za njih. Zatim, sledećeg jutra, pošalju je dalje: Lugazi, Buikve, i na kraju Jindža.

A, otac, on je nepoznat; većina veruje da je bio vojnik, pešadinac, s ponašanjem pešadinca. Možda pijan od piva, s puškom naslonjenom na stolicu, on prodire u Pepsi protivno njenoj volji, ignorišući njeno cmizdravo preklinjanje da joj plati. A možda vode ljubav sa uzajamnom željom i pažnjom, jedno drugome kao puter tope jade zbog teškog života. Ili možda fini mladić ima nameru da napravi svoje sinove u braku, ali u nemaru zaboravlja. Ako je tako, da li je 300.000 smrtnih slučajeva posledica jedne nesreće na porođaju ili bi da nije njega došao neki drugi tiranin, siguran kao parni motor ili kombajn?

I tako otac nestaje, kao što to očevi čine, a majka nudi svoju utrobu u Jindži gradu Kraljevih afričkih strelaca, gradu fabrika i skladišta, gradu smrdljivih isparenja i jutanih džakova, gradu izvorištu Nila i velike železnice koja teško klopara na obali. Idi, on tamo buja, od malena dovoljno krupan da ostavi svoj pečat u prašnjavim tučama u koje deca uleću.

A onda praznina. Neki kažu da je Idi radio kratko vreme kao poslužitelj u hotelu Imperijal u Kampali, a zlatna dugmad mu se caklila. Drugi opet govore u stvari ovo, a on kaže da je u kutijama pored puta prodavao slatki keks.

 

Vojnička karijera

 

U svakom slučaju, 1946. godine bio je prijavljen u četvrti puk Kraljevih afričkih strelaca. KAS, četa E. Otisak palca je potpis prihvatljiv za prijavljivanje. Izdaju mu se sledovanja i oprema. Sedam godina se Idi probija, neko vreme možda i kao kuvar. Ali njegove vojničke zasluge uskoro postaju očigledne, i on postaje pučki major-narednik.

Kakav li je to bio napredak? U časovima dokolice često bih zamišljao Idija u centrima za obuku kako se pentra uz merdevine od kanapa. Ili na izdatu komandu, s pripravnim bajonetom, trči svom snagom na drveni plato gde vise povešani krpeni vojnici. Onda se povlači, dok mu oprema pod konac stoji složena u podnožju zelenog kreveta na točkiće, da bi zatim čvrsto zaspao na stomaku punom pirinča i piva.

Već je dvometraš, a zapazili su da mu je uniforma uvek uredna i čista i da briljira u sportovima. Boks i ragbi su mu jača strana. Kasnije će postati bokserski šampion Ugande. Ima nekih informacija da je Idi izazvao Mohameda Alija na borbu.

Vojne operacije 1953. i 1954. godine u Keniji protiv ozloglašenih tamošnjih boraca za slobodu Mau Mau bile su konkretan posao u kojem se pokazao. Sećam se prilike u kojoj je o tome govorio, tih glomaznih šaka kako sa govornice pokazuju pokrete njegove specijalne tehnike davljenja pred užasnutim posetiocima konferencije Afričkog jedinstva, na kojoj su bili i delegati iz Kenije.

Kasnije je usledio lov na kradljivce stoke među nomadskim plemenima Turkanom i Karamodžongom koji naseljavaju daleki sever istočne Afrike. Potraga za šiftama   razbojnicima sa zastarelim puškama iz Prvog svetskog rata ili "sačmarama" domaće izrade, povezanih žicom i sa punjenjem kroz cev, odvela je njegove trupe preko granice sa Somalijom i Sudanom, klipšući kroz pustinju, sravnjujući sela sa zemljom ili ih, sve pod britanskim okriljem, pljačkajući za hranu.

U međuvremenu je jedan ekscentrični škotski oficir neke od pripadnika KAS-a obukao u kiltove kaki boje. To, kao i kasnije mešanje sa škotskom vojskom, ostavilo je na Idi Amina značajnog traga. Kada ga je kasnije tokom karijere jedan kanadski novinar upitao zašto je od kraljice tražio škotske telohranitelje, on je odgovorio: "Svi oficiri koji su me unapredili u majora bili su Škoti. Jedan je sada, mislim, glavni zapovednik u Škotskoj i bio bih srećan kada bi bilo ko odande došao u moju pratnju ili bio moj telohranitelj i s njima ću razgovarati o njihovoj tradiciji jer sam s njima dugo, a to su hrabri ljudi na bojnom polju. Dobro se sećam da oni uoči polaska u rat noću sviraju u svoje gajde i da su veoma hrabri. Rado se sećam zajedničkih iskustava iz Drugog svetskog rata u Severnoj Africi."

 

 

Vreme raspleta

 

Poput železnice Sesila Roda od Kejpa do Kaira, Idijev prodor u severnu Afriku u to vreme postao je mit, koji je prerastao u pripovedanje. Postoji jedna priča o prebijanju u bordelu u Mogadišu, italijanizovanoj prestonici Somalije, što je malo verovatno. Mada je sever kao pojam važan za Idija: upravo je to zemlja koja ga je zadojila, ti granični predeli arapske i bantu Afrike gde je sve nesigurno. Tu žive Nubijci, muslimanski Nubiji, kolonije crnih plaćenika koje je pre mnogo godina uvezao kapetan Lugard, lukavi britanski vojnik, da za njega rade prljave poslove. Na ove izmeštene ljude Idi će se oslanjati dovozeći ih kamionima da se prijave za vojsku ili da popune redove Jedinice za javnu bezbednost i Biroa za državne istrage, gde je ovo potonje deo njegovog programa islamizacije. Uplašeni zbog mogućnosti  nezavisnosti Ugande, u kojoj za njih kao kolonijalne krvnike ne bi bilo mesta, bili su više nego srećni da se povinuju.

Godine 1959, nakon pohađanja tečaja u Nakuru u Keniji (učio je engleski), Idi je unapređen u "efendiju", mlađeg oficira. Uoči nezavisnosti, dok Obote preuzima dizgine moći, "sitan" problem ubistva nekih Turkana umalo nije dospeo na sud. Ali britanska administracija je sve to gurnula pod tepih. Konačno, to su bila nova vremena. Veliki dan je nastupio samo šest meseci kasnije.

Sva kraljevstva Ugande će se ujediniti, glasio je plan, pod federalnom vladom. I tako je i bilo: 9. oktobra 1962. podignuta je zastava slobodne Ugande. Idi je unapređen u kapetana, uz oprost svih prekršaja, i preuzima komandu nad jednim bataljonom u novoj vojsci Ugande. Šalju ga u Britaniju na oficirski kurs usavršavanja, u školu za pešadiju u Viltšajru, kao i u Stirling gde je zbog, kako je kasnije izjavljivao, "ljubaznosti i dobrote Škota, još više zavoleo taj narod".

Najinteresantnije od svega je da u tim ranim godinama Idi odlazi na put u Izrael, na kurs padobranstva. Priča kaže dalje kako je dobio svoj letački znak a da nijednom nije skočio.

O, Izraele koji si mogao da budeš Uganda! Često sam se pitao šta bi se zapravo dogodilo da je do toga došlo da otadžbina cionista bude tamo, kao što je predlagano, da su po savanama sinagoge, kibuci u bunduu. Da su Afrikanci a ne Arapi bili ti koji su se borili za svoju teritoriju. Da je optužnica protiv Ajhmana podignuta u Kampali.

Ali nije bilo tako. Umesto toga, Izrael je zanimala zemlja koja je mogao da bude, u obliku vojne i ekonomske pomoći.

Jedno drugo pleme, Baganda, koje je u vladi predstavljala stranka Kabaka Jeka ("kralj jedini") u međuvremenu je pokušavala da učvrsti svoj položaj. To je usledilo nakon ponovnog postavljenja samog Kabake, Mutese II, kralja Fredija, koga su Britanci deportovali zbog političkih razmirica. Sada se vratio Edvard Vilijam Frederik Dejvid Valugembe Luvangula Mutesa II, profesor Svemoćne Sile i Znanja, lord Klanova i Zemlje, Otac svih Blizanaca, Kovačev čekić, Topilac gvožđa, Moć Sunca, Prvi oficir reda Štita i Koplja, Kuvar sa svim drvima za potpalu "ponovo je na tronu".

A Oboteu se to nije dopadalo. Baš kao što se kralju nije sviđao Obote. "Moj prvi ubod slutnje", pisao je, "pojavio se kad sam posmatrao kako Milton Obote podiže zastavu nezavisnosti. Nije postojao precizan razlog za moju uznemirenost. Više je to bio osećaj nepoznate promene naglaska, jaz između onoga što je odgovarajuće i što nije."

Najveće od svih ugandskih kraljevstava, moćna dinastija u svoje vreme, Baganda je svoje ima podarila državi. Upravo je čukundeda kralja Fredija Mutesa I bio taj koji je primio Džona Haninga Spikija, kočoprenog Škota, otvarajući svoje visoke dveri od trske da bi dočekao u iscepanoj odeći putnika s kraljevskom veličanstvenošću.

"U poređenju s njima ja sam izgledao kao siromašak", pisao je Spiki. "Nosili su urednu odeću od kože koja je podsećala na najbolji žuti rebrasti somot, zategnutu i dobro skrojenu, kao da je učvršćena štirkom, a preko toga su za ogrtanje nosili pačvork od komadića antilopine kože, i zapazio sam da su zašivani isto tako dobro kao što bi ih bilo koji engleski rokavičar ušio."

Spiki je Mutesi na dar odneo pušku, a ovaj je smesta dao slugi da je isproba na prvom slučajnom prolazniku izvan kapija palate. Bila je ispravna. Kao i pokloni koje su ostali doneli: bicikl sa najboljim bramagem sajlama koje su se okretale u prašini i muzička kutija. Ovo poslednje, legat jednog drugog Škota Aleksandra Mekeja, pevušilo je Hajdnovo "Stvaranje" u hladu mangovog drveta.

Ali sada se mašinerija ne obrće baš tako dobro. Pošto Obote osvaja teritoriju i stavlja je pod svoju vlast, Baganda pokušava da se otcepi. Šuškalo se da se lojalisti naoružavaju, s ciljem da zbace federalnu vladu iz kraljevstva. U maju 1966. godine Obote odgovara tako što naređuje Aminu, koji je tad već bio glavni načelnik personala, da ospe paljbu na Kabakinu palatu. Kralj Fredi beži u Englesku, gde prema izveštaju patologa umire od trovanja alkoholom. Bagande veruju da su mu Oboteovi agenti nešto sipali u vino.

Ključna godina, 1969. Pokušaj atentata na Obotea. Metak mu prolazi kroz obraz, ali on ostaje u životu. Amin čuje pucnjavu, pomisli da je on meta i pobegne glavom bez obzira. Svoje ružičaste tabane isekao je dok se pentrao bosonog uz baštensku ogradu od bodljikave žice. Obote, oporavljen, kao iz pijeteta uvodi "Pokret na levo", "Povelju običnog čoveka".

U Vašingtonu i Londonu, Tel Avivu i Johanesburgu, državnici razbijaju glavu za svojim stolovima. Sada, samo istinski plava, Kenija stoji između Južne Afrike gde đavoli komunizma vrebaju, i arapskog severa gde novac od saudijske i libijske nafte podgreva antiizraelsko raspoloženje. Inače, crvena traka klijentskih država Sovjetskog Saveza steže se oko sredine Afrike. Nešto mora da se uradi, govore ljudi za stolovima.

U međuvremenu Amin ide za svojim ličnim planovima gradeći individualnu mrežu podrške, koju čini nubijski i južnosudanski personal odan samo njemu, koji on finansira profitom od prodaje slonove kosti, dijamanata i zlata. Pobunjenici iz Konga nabavljaju plen i teretnim kamionima prebacuju ga preko granice, voljni da ga razmene za oružje. Amin se oseća dovoljno sigurnim da krene na hadžiluk u Meku. Obote, sumnjajući na njega, naređuje da ga uhapse, a zatim leti za Singapur. Ali već je kasno. Aminovi planovi se već sprovode.

 

 

Sećanje na prevrat

 

Njegova eselencija lično mi je kasnije, tokom jednog od naših snimanih sastanaka, pričao kako su u noći prevrata pronašli naoružanje u Oboteovoj kući, u sanducima s natpisom: Poklon Crvenog krsta Sovjetskog Saveza. "To dokazuje da je Obote bio komunista", rekao je. "Zato je otišao u Tanzaniju."

Obote u to vreme za novine govori kako je Amin lično preturao po njegovim stvarima: "Razvalio je vrata i onda ušao i sve uzeo, uključujući i moj donji veš i moje knjige, nekih sedam hiljada tomova. Ne znam da li će ih pročitati."

Sa svojim mehanizovanim jedinicama koje drže kontrolu (neke su u tenkovima koje je vojsci Ugande dao Izrael), Amin saziva sastanak na verandi Komande garnizona, jer je promenio ime svojoj kući u Kampali i nazvao je Prins Čarls drajvu. Njegove pristalice posedale su oko njega, čekajući da vide šta če da uradi. Konobari su služili čaj i kafu.

Među ostalim zvanicama predstavljen je i jedan policajac, dobar čovek i odan svojoj službi. Konobari mu pune šolju. Amin se zavali u svoju stolicu: "Doveli su mi tog Oboteovog čoveka, mogao sam da naredim da ga ubiju. Ali nisam, već sam ga ponudio kafom."

Policajac unezvereno gleda levo-desno. Počinje da se guši i pada onesvešćen na pod, uz zveket ispustivši šolju i tacnicu na tvrdi parket. Konobari su bili previše uplašeni da bi pritrčali.

Ignorišući celu scenu, Amin nastavlja: "Vidite, ja nisam ambiciozan. Niti sam tribalista. Imam tri žene, sve iz različitih plemena, koje žive sa mnom u ovoj kući."

Okupljeno društvo, mahom vojnici, i nekolicina javnih službenika, pogledali su ka ulaznim vratima kuće očekujući da se žene pojave i prošetaju pred njima. Ali njih nema.

"Ja sam", kaže Amin, "naredio vojnicima da pomažu narodu. Ako umru svi Vananki, ko će ostati da izgradi Ugandu?"

Napolju, zvuk puščane paljbe prolama se kroz noć.

"To moji ljudi", objašnjava Amin, kao po uputstvu, "pucaju u vazduh. Baš su razdragani."

Gleda oko sebe klimajući glavom, kao da izaziva nekog da mu protivreći. Policajac sedi na podu u barici kafe, naslanjajući kolena na svoje uzbuđene grudi.

A zatim Amin nastavlja tamo gde je stao: "Zaista, trenutno javno slavlje koje je svuda dočekalo dobrodošlicom moj dolazak na vlast, bez sumnje, svakoga je uverilo da je moj dolazak veoma popularan čin. Šta bi inače bio razlog ovolike sreće i uzbuđenja u narodu?"

Opet zastaje. I svi ostali zastaju, takođe, ili ostaju sleđeni: kao da se igraju u školskom dvorištu, dok Amin ne odgovori na sopstveno pitanje.

"Reći ću vam. Javnost je tako odreagovala zato što je osetila veliko olakšanje zbog zbacivanja jednog tlačiteljskog i nepopularnog režima. Ogromno teško breme spalo je sa pleća celog naroda, tako da su maltene podivljali od radosti."

Stavlja ruke na vrh glave i pomera kožu levo desno, kao da pomno smišlja šta da kaže sledeće. Pogleda u plafon, preko kojeg polako prelazi jedan geko, jedna vrsta guštera. A onda opet nastavlja: "Oboteov režim je jedno veliko licemerje. Bio je sve osim socijaliste. Obote je posedovao dve palate u Entebi, tri u Kampali, jednu u Jindži, jednu u Tororu i jednu u Mbaleu. Sve te palate trebalo je opremiti i održavati, što je narod skupo koštalo, pa ipak su sve osim jedne ostale puste i nekorišćene gotovo sve vreme. Nije ni čudo što su građani Jindže u svom velikom veselju napali i oštetili takozvanu Predsedničku palatu u Jindži, a da nije bilo vojske potpuno bi je uništili. Oboteov način života je takođe bio sve samo ne socijalistički. Bio je ogrezao u piće, duvan i žene i svugde sa sobom vukao je veliku svitu. Oboteov Pokret nalevo i Povelja običnog čoveka samo su mlaćenje prazne slame."

                                                      

                                                         (Nastaviće se)

 

 

 

"Vidite, moja vlada čvrsto veruje u mir i međunarodno bratstvo među ljudima. Mase koje se vesele zbacivanju vladara pamte Oboteova zlodela, kao i njegovu inertnost, nesposobnost i političku nemoć u vreme velike nevolje. Istorija će sigurno otkriti još pregršt njegovih slabosti. Što se mene tiče, ja samo mogu da poželim puno sreće i 'dobro more' ugandskoj drugoj republici. Ako nam bilo ko spolja bude zadavao probleme, dobiće po nosu. Naše vazduhoplovne snage su sposobne, naša vojska je mehanizovana. Napadačima pripremamo toplu dobrodošlicu. Borićemo se protiv njih, i to ćemo se boriti uspešno, sačekaćemo ih na kopnu."

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane