Natrag

Govoreći otvoreno

Govoreći otvoreno

 

Svetsko fudbalsko prvenstvo u Južnoj Africi: odbrojavanje počelo

 

 

Na terenu dobiješ, u svlačionici izgubiš

 

Ovih dana se u sportskoj javnosti često pominje Montevideo i knjiga o prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine. I ne samo to: grupa uglednih beogradskih autora prihvatila se posla da ovekoveči taj događaj i najveći uspeh srpskog fudbala u istoriji - treće mesto i bronzanu medalju na jednom svetskom šampionatu

 

 

Nikola Simić

 

Idemo odmah u suštinu stvari: mi smo na svim svetskim prvenstvima na kojima smo učestvovali lako dobijali na terenu, ali smo gubili u - svlačionici. Tačnije, ubijala nas je loša atmosfera koja je stvarana oko državnog tima. Ta atmosfera poraza bila je prisutna na skoro svim dosadašnjim učešćima reprezentacije Jugoslavije, čiji smo kao reprezentacija Srbije "pravni" i sportski sledbenici, pa se postavlja logično pitanje - kako to da nismo uspevali da izvučemo neke korisne pouke, već smo se stalno učili na sopstvenim greškama i bili takoreći - hronični ponavljači.

Pre tog prvog svetskog prvenstva, 1930. godine, sve je krenulo naopako kada je odlučeno da sedište fudbalskog saveza iz Zagreba bude premešteno u Beograd. Tada su Hrvati odlučili da bojkotuju državni tim, nisu se odazvali, pa je na prvo svetsko prvenstvo krenula grupa srpskih igrača. Već na samom startu bili su otpisani i prežaljeni. Međutim, proradio je inat, pa su srpsku reprezentativci osvojili prvo mesto u grupi. Polufinalni meč trebalo je da igramo sa domaćinima. Legenda kaže da smo poveli, pa su onda Urugvajci izjednačili, da bi vodeći gol domaćini postigli tako što je neki policajac vratio loptu u igru nakon što je već bila izašla iz terena. Domaćini su iz te sporne situacije postigli vodeći gol i posle toga napunili mrežu Srba - rezultat je bio 6:1 za Urugvaj, tako da ni FIFA ni naše rukovodstvo nisu imali mnogo "materijala" za žalbu.

 

100 dolara za titulu prvaka sveta

 

Zanimljivo je da smo samo dva puta, naravno kao Jugoslavija, učestvovali na svetskim prvenstvima koja su igrana van Starog kontinenta. Posle Urugvaja, bilo je to u Čileu 1962. godine, kada smo osvojili četvrto mesto. Sa tog svetskog šampionata ostala je upamćena priča da je razdor u našoj ekipi nastao zbog premija i da je to presudno uticalo da ne osvojimo možda i nešto više, iako smo, kažu, imali tim za svaki respekt. Ostalo je, međutim, upamćeno da je Dragoslav Šekularac na tom šampionatu izabran u idealni tim prvenstva i da je zaradio epitet velike fudbalske zvezde čitave planete.

Iz razgovora sa jednim od učesnika tog šampionata, Vladicom Popovićem, inače jednim od najboljih igrača tog šampionata, saznali smo jednu zaista neverovatnu priču o tome zašto naš tim nije mogao više:

"Sećam se da su igrači tražili premije, nešto sitno, i da su nam iz rukovodstva obećali po 100 dolara ako postanemo svetski šampioni. Naravno, to nismo uspeli, bili smo 'samo' četvrti pa nismo dobili ni tih 100 obećanih dolara. Za igrače je", objašnjava Vladica Popović, "uvek najteža prevara kada se nešto obeća a ne ispuni".

Biće da se najzanimljivija priča o učešćima našeg tima na mondijalima dogodila u Španiji 1982. godine. Stručnjaci kažu da smo tada imali najbolji tim uopšte na svetskim prvenstvima, ali... Dogodilo se da su se još pre starta šampionata posvađali igrači i rukovodstvo fudbalskog saveza oko izbora sponzora za kopačke. Fudbalski savez je imao ugovor sa "Adidasom", dok su neki igrači imali individualne aranžmane sa "Pumom". U tom ratu niko nije hteo da popusti.

O tim događajima Vladimir Petrović Pižon, koji je bio jedna od vedeta tima, kaže:

"Pred svetsko prvenstvo u Španiji pripremali smo se u Novom Sadu. Kada su nam ljudi iz Saveza, koji ni za šta nisu imali sluha, naredili da igramo u kopačkama 'Adidasa', sve se iz temelja promenilo. Više to nisu bili ti igrači. Inače, da ne zaboravim, radilo se o 20.000 maraka koje bi neki reprezentativci izgubili zato što su bili promoteri druge firme - 'Pume'".

Kasnije je selektor Miljan Miljanić preuzeo svu odgovornost na sebe da bi koliko-toliko zaštitio igrače, ali je doček na aerodromu bio uz mnogo psovki i mnogo pljuvanja.

Jedan drugi akter tog meča, golman Dragan Pantelić, imao je, međutim, drugačije viđenje debakla u Španiji:

pance, sa kojima smo igrali u grupi, svi su favorizovali. Onaj čuveni sudija Sorensen svirao je protiv nas penal izvan šesnaesterca. Ni to mu nije bilo dovoljno - dozvolio je Špancu Huanitu da ga ponovi. Tačno je da je Miljan Miljanić preuzeo svu krivicu na sebe, ali ja ni dan-danas ne vidim u čemu je Čiča grešio. Zamerali su mu što je forsirao jedne igrače, a zapostavljao druge, ali se zaboravlja jedna bitna činjenica - da je tada postojala strašna konkurencija i da nisu ni mogli svi da igraju.

Ipak, iza svetskog prvenstva 1982. godine ostala je, kao ključni problem, ta priča o svađi igrača i rukovodstva Saveza. Tim pre što su čelnici Saveza tvrdoglavo nastojali da na silu reše probleme, pa su neki igrači pre istrčavanja na teren morali imalinom da mažu kopačke kako se ne bi videla marka obuće.

 

Svađe, tuče i familijarnost

 

Na dva svetska prvenstva koja su odigrana u Nemačkoj, 1974. i 2006. godine, takođe je pala velika senka uništene atmosfere. Primera radi, u Nemačkoj se 1974. godine desilo da je baš za vreme Mondijala dolazio Tito u posetu domaćinima. Rukovodstvo Saveza nije smelo da "zagrize metak" i da na vreme odredi premije igračima. Stalno se nešto odlagalo, mutilo, lagalo... da bi se na kraju ispostavilo da "drug Tito ne dozvoljava da se daju bilo kakve devizne premije". U prvi plan je, dakle, stavljen patriotizam, a rezultat u drugi, i to je, takođe, bila uzbudljiva priča o našem gordom posrtanju.

Trideset dve godine kasnije naša reprezentacija (Srbija i Crna Gora) ponovo se našla na svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Bilo je to 2006. godine. Selektor je bio Ilija Petković. Nažalost, posle odlično odigranih kvalifikacija, poznati stručnjak nije se najbolje snašao u pripremi tima za Mondijal. Obećavao je velike istorijske uspehe, drogirao fudbalsku naciju nerealnim obećanjima, da bi pred sam polazak u ekipu uvrstio i svog sina Dušana Petkovića, za kojega objektivno nije bilo mesta u toj ekipi. I, atmosfera je u rekordno kratkom vremenu prosto uništena. Prvo su se na treningu potukli Kežman i Vidić. Taj incident nije mogao biti sakriven ili zataškan, pa su novinari svakodnevno izveštavali o tome. U međuvremenu se i selektorov sin Dušan "naljutio" zbog prozivki i napustio pripreme. Neki kažu da nije ni smeo u Nemačku, jer ga je tamo tražila policija zato što je svojevremeno pružao utočište nekim našim viđenijim kriminalcima. No, ta priča nikada nije izvedena na čistac. Na Mondijalu u Nemačkoj smo igrali očajno, izgubili sve tri utakmice u grupi, ukratko - žestoko smo se obrukali.

Nešto bolje smo prošli na Mondijalu u Italiji, 1990. godine. Sa Ivicom Osimom smo, prema računicama, zauzeli peto mesto, i to je proglašeno velikim uspehom, mada je vaš reporter (koji je bio na tom šampionatu) govorio i pisao da smo mogli i morali mnogo više, jer smo imali sjajan tim koji su predvodili Savićević i Piksi Stojković. Ali, tu se već umešala politika. Počelo je tiho rastakanje Jugoslavije: podele su bile vidljive, raspolućenost tima takođe. Stekao se utisak da ni Osim, kao selektor, nije uspeo da izdrži i amortizuje pritiske pa su se u timu našli neki vremešni igrači, prema kojima je selektor imao "moralnu obavezu", osim obaveze da igraju najbolji i da ponovo ostvarimo istorijski rezultat.

Konačno, evo nas gde smo. Selektor Radomir Antić je uspeo da, posle havarije sa Špancem Havijerom Klementeom, stabilizuje reprezentaciju Srbije (prvi put pod tim imenom) i da orlove odvede na SP u Južnu Afriku. Stiče se utisak da su oni "fini radovi" sa kompromitovanjem atmosfere kratko trajali. Sve se svodilo na priču da li će Antić produžiti ugovor pre Mondijala ili posle, koliko će novca tražiti, odnosno koliko će Savez koštati plasman na svetsko prvenstvo i hod kroz kvalifikacije za prvenstvo Evrope koje se igra 2012. godine.

Završilo se tako da su svi vuci siti i ovce na broju. Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj javnost ne zna kolika je plata fudbalskog selektora. To je "veeeelika tajna". Daleko veća nego, primera radi, plata predsednika Tadića, premijera Cvetkovića, predsednice Skupštine... Mašala.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane