mobilna verzija




           
Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Grupa opasnih kriminalaca, pristiglih devedesetih godina u Novi Sad, danas potpuno vlada Vojvodinom, njenom privredom, politikom, pa čak i sportom

 

Dno dna na vrhu vrhova

 

Večno zabrinuti za svoju ekonomsku sudbinu, vojvođanski autonomaši ("di su naši novci") mogli bi za promenu da se osvrnu na svoje dvorište i pogledaju ko ih i kako pljačka usred Novog Sada. Pošto su većinu njih, nažalost, ti pljačkaši već odavno kupili, Tabloid je, uz osvrt na neka prethodna istraživanja, sam ponudio odgovor na pitanje u zagradi

Mile Ješanov

Arpad Nađ

Vojvodinom danas haraju najgore barabe i najcrnja ološ, svi odreda primitivni i bez obrazovanja, ali prepuni para i mitomanije o sebi i svojoj važnosti. Njima su u najponiznijoj usluzi sve pokrajinske institucije, njima se daju najbolji poslovi i nabolje lokacije za gradnju, sa njima je dobro biti dobar, a za mnoge kukavičke podanike ovih bandita - bez njih nema života.

Ne postoji danas niko u Vojvodini ko nije u njihovim rukama i koga oni nisu potkupili ili stavili u svoju službu, direktno ili indirektno. Došli su iz severnodalmatinskih vukojebina ranih devedesetih godina kao liferanti koji zarađuju na tuđoj krvi, registrovali u Srbiji nova preduzeća, pa još dok je trajao rat varaju i pljačkaju svoje izbegle sunarodnike, uglavnom sirotinju, sve govoreći kako su baš oni velike patriote i veliki Srbi, da većih nema, te da svojim biznisom samo potpomažu tu nacionalnu stvar. Sa druge strane, ološ je prepoznala ološ, pa je ova grupa kriminalaca potkupila ondašnje inače trulo i primitivno političko vođstvo Republike Srpske Krajine, što je i ubrzalo kraj jedne krvave avanture.

 Odatle pa do Novog Sada nije bilo daleko. Narod nije znao da čita mape, ali je, srećom, naučio da vozi traktor. Organizovana kriminalna grupa u sastavu Mirko Dubroja, Slobodan Dubroja, Predrag Matijević i drugi, sa svojim satelitima, vazalima, potkupljenim policijskim službenicima, političarima, sudijama, tužiocima i ostvarenim vezama sa sebi srodnim mafijašima, za manje od jedne decenije potpuno je zavladala Novim Sadom i Vojvodinom.

 

Ni ćureći smrad nije za otpad

 

Osnivač i vlasnik industrije mesa i mesnih prerađevina Matijević, vojvođanski "kralj bataka", široj srpskoj javnosti postaće poznat tek kad ga je policija privela, saslušala i pustila da se brani sa slobode zbog sumnje da je pri kupovini akcija Ugostiteljsko-turističkog preduzeća Sloboda iz Novog Sada (bungalovi na Ribarskom ostrvu, restorani Mandarin, Šaran, Zlatna greda...), a uz pomoć bivšeg i tadašnjeg direktora te firme Zdravka Atlagića i Milisava Grujića, u zabludu doveo ostale zainteresovane kupce. Njih trojica su prilikom procene vrednosti firme prikrili postojanje dva vredna objekta, čime je atraktivnost firme bila znatno umanjena, pa na taj način i broj učesnika na njenoj aukcijskoj prodaji. Naravno, osim potencijalnih kupaca, oštećeni su bili i mali akcionari koji su Predragu Matijeviću prodali svoje akcije.

Ali, da bi sagledavanje Matijevićevog poslovanja bilo jasnije, treba krenuti od njegove poslovne ideologije...

Naime, Petar Matijević i njegova porodično-poslovna dinastija od početka je čvrsto na temeljima patriotskog kapitalizma i nikada nije odstupila od najprljavijih metoda takozvanog liberalnog profita. Jasnijim rečnikom, sve su igre bile dozvoljene. Sa državom i njenim potkupljivim institucijama pre svega.

Primera ima bezbroj, ali jedan, tako karakterističan, svakako treba pomenuti. Matijević uvozi 500 tona ćurećih bataka iz Italije. Roba je stigla u smrznutom stanju, i to sa perjem na koži! U tadašnjem Institutu za meso izveštaj o analizi pokazuje da je rok upotrebe istekao 30. juna 2001. godine, znatno pre uvoza iz Italije, te da je zdravstveno neispravna. Međutim, ona se ipak pojavljuje na tržištu. Stručna analiza je rekla svoje: "...Kad pokušate da skinete perje sa odmrznutog bataka, čitava koža otpada".

 Ovaj problem je rešen tako što su bataci dimljeni! Naravno, kriminalna zarada podrazumeva uvoz neispravne robe, ali tek ako postoji prolaz kroz državne institucije. U ovom slučaju, Italijanima je bilo skupo transportovanje i spaljivanje 500 tona neispravne robe, pa je Matijević dobio skoro poklonjeno smeće, koje je prodavao u Srbiji za tadašnjih nemačkih 5,5 maraka po kilogramu u maloprodaji. Od tog novca finansirao je potkupljivanje svakoga ko mu je bio potreban da obavi prljavu transakciju. Ovo je samo jedan od brojnih prljavih poslova kojima se Matijević bavio, mada ne treba zaboraviti i skandale koji su ga pratili u vezi sa zagađivanjem okoline, kad je najveći deo otpada zakopavao uz opasnost od prodiranja do podzemnih voda, i pored toga što je formalno potpisao ugovor sa kafilerijom Proteinka iz Sombora, čiji je posao zbrinjavanje tog otpada.

Koliko vešto barata tranzicionom terminologijom, treba videti na primeru kupovine poljoprivrednog preduzeća Galad iz Kikinde. Na posredan način, sa izvesnim Živanom Pejićem iz Rume, koji je posedovao 56 odsto kapitala, i Perom Gašićem iz Nakova, potpisuje dokument o preuzimanju većinskog paketa akcija ove kikindske firme. Matijević je tada javno saopštio kako će pokušati da sanira dugove koji iznose 285 miliona dinara i da obezbedi normalno poslovanje preduzeća. Pokušaću, bio je precizan u izražavanju. I tako, ni na šta se ne obavezujući, ovaj akrobata dobija u ruke planski osiromašeni kombinat i 2.600 hektara najplodnije zemlje na Balkanu. Da bi gorka ironija bila još gorča, Matijević se u ovoj priči pojavljuje kao spasitelj, istina dovoljno oprezan da ne obeća ništa veliko.

Brzo je gospodin Matijević napravio novac i imperiju, ali su i nevolje došle još brže. Njegovog sina Bojana Matijevića otela je 19. aprila 2001. godine grupa bivših pripadnika srpsko-crnogorske vojske i policije. Oslobođen je nekoliko dana kasnije, na crnogorsko-albanskoj granici (23. aprila, prim. red.) uz otkup od 980.000. maraka. Otmičari su kasnije uhapšeni.

Već tokom 2003. i 2004. godine poljoprivrednici su blokirali i puteve u Vojvodini, sa zahtevom da cena pšenice bude deset dinara. Ključni čovek-razlog te pobune, Petar Matijević, novopečeni milioner i vlasnik čak 15.000 hektara najbolje vojvođanske zemlje, složio se tada da pšenica košta tri dinara. Njemu je ovo bilo sasvim prihvatljivo jer je besplatno koristio poljoprivredno zemljište, iako je, u ovom slučaju, kupio samo društveni deo jednog agrokombinata.

 

Da ovo Špiro vidi, pa da se zastidi...

 

Polupismeni mesar Petar Matijević, izbeglica iz Knina, uprkos svojoj seljačkoj drskosti (on to čita kao originalnost), u nečemu je nalik svim srpskim tajkunima. To su njegove kumovske veze. Tu je već poznati ratni i posleratni profiter Mirko Dubroja, vlasnik preduzeća Karin Komerc, srebroljubivi i beskrupulozni primitivac dostojan uloge u dobroj klasičnoj komediji, i kumov kum Vojislav Gajić, takođe priprosta i nezasita ličnost. Dubroja se proslavio, odmah po dolasku u Novi Sad, tako što je u početku preorao dva-tri srpska groblja, zarad širenja svojih poslovnih interesa, a sve uz saglasnost potkupljene DS-DZVM koalicije. Dubroja nabavlja vozni park bagera tako što je prodao tridesetak ukradenih mercedesa koji su stigli sa pogrešnim ključevima iz Nemačke!

 MIKOM, ovlašćeni distributer mercedesa u Srbiji, nabavlja mu te ključeve pa se za slučaj zainteresovala i policija, ali je ova trojka izbeglica iz Hrvatske (Matijević, Dubroja, Gajić) i ovom prilikom platila gde treba.

Novosadski radikal Milorad Mirčić je za uslugu zaštite, u vreme dok je njegova partija bila glavna vlast u vojvođanskoj prestonici, od Petra Matijevića dobio plac da zida hotel u zoni nacionalnog parka Fruška gora! Ohrabren odličnom saradnjom sa vlastima, Matijević kreće u rušenje nekoliko zgrada pod zaštitom države, u najprestižnijem delu Novog Sada, i gradi na istom mestu arhitektonski neprikladna zdanja. Koliko je država ogrezla u saradnji sa poslovođama ovdašnjeg kriminala govori i podatak da je Matijević ovaj posao obavio uprkos tome što su vlasnici srušenih zgrada živi, te da zakonom još nije rešeno pitanje imovine oduzete od 1945. godine i dalje.

Zavod za izgradnju grada Novog Sada, a u duhu kriminalnih zakonskih rešenja ministra Olivera Dulića, prema kojima su novoverni vlasnici onoga nad zemljom istovremeno i vlasnici i zemlje i onoga pod zemljom, dao je i Petru Matijeviću takvu mogućnost. Da otme već oteto, da uzme već uzeto, da privatizuje nacionalizovano, čim je država prešla od zaštite kulturno-istorijskih objekata na zaštitu rušitelja zaštićenog.

Ali, nije ni mesar Matijević bez ambicija u kulturi. Osnovao je Fondaciju Dr Špiro Matijević, iz koje svake godine dodeljuje istoimenu književnu nagradu. Fondacija i priznanje nose ime i čuvaju uspomenu na njegovog tragično nastradalog brata.

 Špiro Matijević (rođen 1943. u Kolašcu kraj Knina), bio je književnik i prevodilac, profesor univerziteta u Tuzli, gde je i izgubio život tokom rata u BiH. Novčani iznos književne nagrade je oko 10.000 evra, a njen prvi dobitnik bio je niko drugi nego Matija Bećković, i to za knjigu poema pod nazivom Kad budem mlađi! I novosadski književni kritičar Sava Damjanov beše angažovan za novčani ekvivalent od dva litra špricera kako bi ova nagrada dobila na težini, a sama Fondacija ima i pristojan internet-sajt.

 Umalo Petar da zbog svog sina Bojana kupi i Tehnološki fakultet u Novom Sadu, pa da otpusti sve profesore zato što sin njegov nije umeo da položi ispit jer nema nijedan intelektualni gen na pokojnog Perinog brata Špiru.

 Ipak, za utehu je da Donja Bukovica slavi svog junaka Špiru Matijevića, kojeg, nažalost, nisu prepoznali rudari, muslimani iz Lukavca kod Tuzle, pa su ga mučki ubili.

Da nije tako bilo, Novi Sad bi imao još jednog intelektualca umesto njegovog brata Pere, vlasnika jedne od tri nakriminalnije imperije, ne samo u Vojvodini nego u celoj današnjoj Srbiji.

Nije ni tajkunima lako. Lako i brzo zaborave (ako su ikada i znali) da je u novcu i sve i ništa. Da i bogati plaču. Matijevićeve porodične drame Novosađani često dovode u vezu sa prokletstvom koje prati novoverne milionere. Činjenice da mu je sin narkoman koji nikako nije mogao da završi poljoprivredni fakultet, da njegova kćerka Lana (koja se pojavljuje i kao suvlasnik pojedinih firmi koje je kupio) ima fobiju da izađe na ulicu bez telohranitelja, a supruga ima tumor na mozgu, bacaju jedno drugo svetlo na ovog pohlepnog čoveka.

 

A Dubroje pare broje

 

 

Da je Vojvodina postala leglo opasnih kriminalaca pokazuju i detalji iz jedne od najprljavijih poslovnih biografija koje neko na području bivše Jugoslavije uopšte ima.

 Naime, Mirko Dubroja, jedan od braće Dubroja, koji u dobroj meri komanduju Novim Sadom i vojvođanskom privredom, policijom i pravosuđem, pokušao je da sa Igorom Mirovićem iz SRS-a na prevaru privatizuje jedno odmaralište u Makarskoj.

Dubroja se tom prilikom predstavljao kao državljanin Republike Hrvatske koji želi da kupi odmaralište, prikrivajući pravu prirodu privatizacije toga objekta u Hrvatskoj. Sarađivao je Dubroja i sa bivšim gradonačelnikom Novog Sada Borom Novakovićem, koji mu je postao i kućni prijatelj. Dok je DOS bio na vlasti u Novom Sadu, Novaković mu je nameštao javne radove bez tendera. Tada se i desilo da je Dubroja zgazio čak i pravoslavno groblje (poznato u Novom Sadu kao Almaško groblje), tako što je mašinama svoje firme Karin Komerc otkopao grobove Srba pobijenih u nacističkoj raciji 1942. godine, kao i grobove ruskih vojnika koji su poginuli oslobađajući Novi Sad 1944. od fašističke okupacije! Porodice pokojnika su telima branile grobove, ali nije pomoglo. Policija je intervenisala, ali ni to nije pomoglo. Dubroja je i iz ovoga izašao još bogatiji.

A svoj prljavi posao započeo je ranih devedesetih godina švercom cigareta i nafte početkom devedesetih, zajedno sa jednim od svojih kumova iz BiH. Usledila je i trgovina ukradenim automobilima, kamionima, građevinskim mašinama... Firmu je iz praktičnih razloga registrovao u Šidu, mada tamo nikad nije živeo, ali je imao mnogo bolje veze za kriminalne poslove kojima se do današnjeg dana isključivo i bavi.

Mirko Dubroja i njegov brat Slobodan bili su vezani za svoga strica Jovana Dubroju, koji je zbog kriminala bio izvesno vreme u zatvoru nekadašnje RSK.

Jedan znatno mlađi Jovan Dubroja, sin ozloglašenog Mirka Dubroje, postao je vlasnik preduzeća Inoks AD. Na zvaničnoj elektronskoj (i skandalozno nepismenoj) prezentaciji ovog preduzeća, piše da su krstovi (na Dubrojinom sajtu piše - krstevi!) hrama Svetog Save na Vračaru delo njegovih radnih ljudi!

Mlađi Dubroja, za razliku od starijeg kome je ratno krvoproliće donelo ogroman profit, ne voli oružje. Vojni rok je služio civilno u JKP Lisje kod tatinog prijatelja Milorada Buhe, predsednika vlade RSK u izgnanstvu, ali nije zapamćeno da je na poslu proveo makar jedan dan.

Braći Mirku i Slobodanu Dubroji samo zlo može da donese neko dobro. Recimo, u vreme potpunog beznađa, kad je najveća hiperinflacija u ljudskoj istoriji počela da određuje pravila života u Srbiji, oni su uz pomoć Strahinje Gobeljića, prvog čoveka novosadskog Crvenog krsta, pod firmom humanitarne pomoći u Krajinu i RS izvozili ogromne količine robe bez plaćanja poreza i carine.

Otkupljivali su žito i suncokret od poljoprivrednika iz SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem po smešnim cenama, surovo pljačkajući svoj narod, a zatim ga uvozili u Srbiju bez plaćanja carine i poreza. Nakon toga su brašno i ulje od tog istog žita i suncokreta izvozili nazad u SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i prodavali istoj sirotinji po cenama koje su dostizale i po 500 DM za jedan džak brašna.

Nakon pada Krajine, braća Mirko i Slobodan Dubroja uspostavili su veze u vojvođanskom političkom vrhu, pre svega sa pokojnim Boškom Peroševićem. Odatle pa do kupovine svih ključnih političkih stranaka nije bilo daleko. Taj običaj kupovine političara zadržali su do današnjeg dana. Na kraju se ispostavilo da ni jedan ni drugi nisu nikakve izbeglice, nego da su i zaista regularni državljani Hrvatske koji sa pasošem te zemlje i putuju. Odmah nakon rata uspostavili su saradnju sa kriminalcima sličnog (patriotskog) profila u Hrvatskoj.

Ambicije Mirka i Slobodana Dubroje idu u pravcu politike. Neko od njih dvojice će sigurno uskoro ući i u ovaj brlog. Novac su već dali, a priliku čekaju.

A što se ambicija u sportu tiče, već su se oprobali. Preciznije, Mirko Dubroja je poželeo da bude prvi čovek fudbalskog kluba Vojvodina, i želja mu se ubrzo ostvarila. Bio je izvesno vreme tu, držao je optimističke govore, psovao igrače, siledžijski nastupao u svakoj prilici, oterao jednog trenera, pokušao "po dalmatinskoj liniji" da dovede drugoga (Iliju Petkovića), ali se ovaj nije dao u ruke kriminalcima.

Ljut zbog eliminacije iz Lav kupa Srbije od Hajduka iz Kule, na sastanku sa igračima po povratku iz Beograda, Dubroja je pred svima pocepao pozive igračima Vojvodine Mrđi i Đuriću u nacionalni tim, koji im je uputio selektor Radomir Antić.

- Onim što pružate u dresu Vojvodine vi ne zaslužujete poziv u reprezentaciju Srbije - odbrusio im je Dubroja. Zna Dubroja bolje od Antića ko valja, smejala se čaršija. Srećom, nije dugo trajalo, ali nije izvesno ni da je sasvim otišao iz ove priče.

 

Kako su Rodići digli kljun iz blata

 

 Priča o braći Rodić u nečemu se razlikuje od priče o braći Dubroja. Nisu Rodići iz Dalmacije nego iz BiH, nisu od juče u Vojvodini kao Dubroje, nisu prosti i brutalni kao Dubroje, ali ih ipak nešto vezuje. I jednima i drugima je stric (a ne otac) bio poslovna zvezda vodilja!

 Posle Prvog svetskog rata porodica Rodić, sirotinja iz Drvara, pristigla kao "dobrovoljačka kolonizacija", doselila se u selo Lipar kod Kule. Baveći se isključivo zemljoradnjom, Rodići su tako preživljavali sve do 1987. godine. Tada je Bogdan Rodić, stric današnjih vlasnika kompanije Rodić MB, krenuo sa skromnom trgovinom što će svakako označiti preokret u životu cele familije. Sa druge strane, njihov otac je bio kurir ondašnjih društvenopolitičkih organizacija u Kuli.

Dakle, stric braće Rodić, sad već pokojni Bogdan Rodić, bio je, između ostalog, i predstavnik jednog društvenog preduzeća tadašnje Jugoslavije u Moskvi, pa je nakon toga krenuo u privatni posao otvorivši trgovačku firmu po imenu Univerpromet.

Njegov imenjak, sinovac Milan Rodić (rođen 1962. godine, i nema nikakve porodične veze sa nekadašnjim direktorom Srbijašuma Milanom Rodićem, prim. red.), osnovao je trgovačku radnju 1987. godine.

Kada je stigao do lanca od desetak malih prodavnica, pokrenuo je i veletrgovinu, transportne poslove, i počeo da preuzima i deo dobavljačke proizvodnje (osnovao klanicu Stork Ines, kupio Aromu u Futogu, izgradio staklenike u Bačkom Petrovcu...). Počeo je da gradi supermarkete, pa onda i megamarkete.

Ali, u poslovne visine vinuo se tek kad je izgradio megamarket kod kvantaške pijace u Beogradu. Ostalo je bila stvar volje i raspoloženja. Otvara najsavremenije megamarkete u Novom Sadu (16.500 kvadratnih metara) i u Subotici (12.500 kvadrata). Usledila je investicija u najsavremeniju pivaru.

 Opremu je dobio na lizing preko Hipo-Alpe Adria banke i Rajfajzen banke, a taj aranžman, napravljen sa nemačkim proizvođačem opreme (Krones i Štajneker), podržale su vojvođanske vlasti, dobro finansijski zbrinute od ove uspešne braće (od Milana deset godina mlađi Bogdan danas vodi kompletne finansije kompanije Rodić MB i on čuva svete tajne, "koliko kome ide", "koliko se kome dođe" i slično).

 

Isus iz Bobote

 

Vojislav Gajić, jedan od današnjih neprikosnovenih vladara Vojvodine, koga je rat doneo u Novi Sad isto kao što komunalna havarija donosi sve pogano, rođen je u selu Bobota, opština Vukovar.

U Novom Sadu je od proleća 1991. godine. Tu osniva preduzeće nostalgičnog imena Bobota d.o.o., i to po dogovoru sa meštanima tog sela, kao alternativu seoskoj kooperaciji, kako bi seljaci preko ovog preduzeća mogli da prodaju svoje proizvode i nabavljaju  repromaterijal, jer se to zbog ratnih okolnosti nije moglo na onom području.

Kako je sam sebi bio jedini gazda, a druge kontrole osim sopstvene nije imao, ubrzo će postati koza u kupusu. Naime, Gajić je za nekoliko godina pljačke svojih sunarodnika (mnogima nikada nije ni isplatio otkupljenu pšenicu i kukuruz!) zaradio velike pare.

 Prisvojio je i utovarivač ULT velikog kapaciteta, vlasništvo Kooperacije Bobota. Doterao ga je u Novi Sad i prodao. Na takve i slične načine je sticao početni kapital za svoj biznis. U to vreme učlanio se u JUL, te je uz pomoć poznatog novosadskog advokata Ljubomira Apra, predsednika vojvođanske organizacije ove partije, radio doslovno šta je hteo. Dobijao je gradsko građevinsko zemljište bez naknade i tako započeo građevinski biznis.

Potkopavao je temelje kuća onih vlasnika koji nisu hteli da mu, radi proširenja placa, prodaju svoje kuće. Uzimao je novac za stanove unapred, a mnogi su ostali i bez novca i bez stana. Mnogima je davao stanove manje kvadrature od one koja je plaćena. Podneto je mnogo tužbi i krivičnih prijava protiv njega, ali zaštitnici Obrad Protić i Petar Mohan zvani Pera Nejaki pomogli su da podnosioci tužbi ne dobiju nijedan spor protiv Gajića.

Posle JUL-a, Gajić postaje član i veći radikal od samog Šešelja. Nakon petooktobarskog prevrata pristupa Demohrišćanskoj stranci i polako počinje da zapada u narcisoidno ludilo. Naime, u svom salonu, preko celog zida, naručuje sliku Tajna večera, na kojoj je umesto glave Isusa Hrista naslikana glava Voje Gajića.

 Kratko je boravio i u DSS-u. Pod veoma sumnjivim okolnostima postao je vlasnik robne kuće Nork u centru Novog Sada, kao i ekskluzivne građevinske lokacije na uglu Bulevara oslobođenja i ulice Novosadskog sajma.

Svom zaštitniku Petru Mohanu, predsedniku Opštinskog suda Novog Sada, poklonio je nekoliko stanova. Svojoj ljubavnici, zaposlenoj u NIS-u, poklonio je stan. Poslovao je i sa dubljim podzemljem od sebe, sa Milanom Narandžićem zvanim Limun iz Beograda.

 Vlasnik je firme Aleksandar, predsednik društva Dobrotvor. Bio je finansijer i predsednik FK Vojvodina. Za njegovo ime vezuje se i nerazjašnjeno ubistvo jedne od njegovih bivših ljubavnica... Jednom rečju, impresivna biografija, dostojna svakog društvenog dna u sređenoj državi. Nažalost, takvi poput Gajića, Dubroje i sličnih, u Srbiji se smatraju privrednom elitom. A njihovi potomci će, ako dno nastavi da se produbljuje, biti uskoro jedina društvena elita.

 

 

 

Reč i misao Petra Matijevića

 

Kada su Petra Matijevića jednom naivno pitali kako vidi budućnost naše privrede, spremno je odgovorio: Nama treba mesara, a ne mašinskih inženjera.

Na zabrinutost da će naše oranice pokupovati stranci, Matijević sugeriše: Kamo sreće da ih kupe Nemci ili neko drugi, imali bismo od koga da naučimo kako se radi. Ušli bismo u Evropu i više nas niko ne bi bombardovao! Zemlja je potrošna roba!

Kupio sam pet poljoprivrednih preduzeća, govorio je Matijević ponosno: Bezdan (2.750 hektara), Ravnica u Bajmoku (5.100 hektara), Vlatica u Vlatici (3.550 hektara), Kovačica (900 hektara), Galad kod Kikinde (2.600 hektara) i Ribnjak iz Novog Kneževca (500 hektara).

Tu nije kraj, imam nameru da kupujem još zemlje, nastavio je: Obezbedio sam dobru radnu snagu i savremene agrotehničke mere, kombajni će ubuduće biti navođeni iz satelita.

Braneći sebe i svoju braću tajkune, Petar Matijević staje na crtu novinarima, pa prkosno govori: Ja, Kostić i Rodić podigli smo svoja preduzeća iz temelja i dokazali se evropskim rezultatima!

Ali kad se naljuti na namere države da seljacima podeli male posede, ovaj nadahnuti mesar opšte prakse i srednje usmereni demagog ovako zna da kritikuje:

Iluzorno je očekivati da neko može postići evropski prinos na malim posedima, jer mu treba skupa, savremena oprema, a naš seljak nema te pare, jer samo jedan moderan kombajn na satelitsko navođenje košta 300.000, a traktor 200.000 evra, a to nisu ovi traktorčići i kombajnčići čije ključeve siromašnim paorima dele političari u predizbornim kampanjama.

Ali, Petar Matijević, kao pravi Ostap Bender srpske privatizacije, odlazi mnogo dalje od uloge mesara i mešetara, pa u tom pravcu sam sebi daje sledeću izjavu:

"Da bi uspeo na bilo kom polju, čovek mora imati viziju. Ja sam je imao pre 45 godina čuvajući dve svinje koje su bile pravo malo bogatstvo moje siromašne porodice. Shvatio sam da bih bio bolje iskorišćen kada bi čuvao sto ili više. Od tada pa do danas fasciniraju me velike brojke. Visoka produktivnost, niski troškovi i optimalan kvalitet uz praćenje zahteva tržišta i prilagođavanje istim, osnova su svega. Svi koji misle i ponašaju se drugačije završavaju na smetlištu privrede.

Mnogi me pitaju kada stati i uživati u plodovima svoga rada. Mišljenja sam da stajanja nema. Ja se najbolje odmaram dok žurim napred, a najvažnije u svemu je doneti odluku, pa makar bila i pogrešna. Sa stanovišta poslodavca koji ima preko hiljadu zaposlenih, mogu samo reći da nema loših radnika, postoje samo loši rukovodioci. Kada se sve ovo shvati uspeh je neizbežan."

 

 

Ore, štampa, trguje, opslužuje...

 

Petar Matijević, danas već priznata poljoprivredno-industrijska veličina u Vojvodini i šire, verovatno uskoro neće znati da nabroji čega je sve vlasnik. Neće znati ni ona korumpirana vlast svih posleratnih koalicija, ali treba da zna srpska javnost. Čega je sve vlasnik ovaj čovek i kako izgleda dosadašnji bilans plasmana njegovog prljavog kapitala, izgleda ovako:

Poljoprivredna preduzeća

Ekolab d.o.o., preduzeće za ispitivanje zdravstvene ispravnosti životnih namirnica,

Bezdan a.d., Ravnica a.d.,

Bajmok -Zlatica a.d.,

Lazarevo - Jednota a.d.,

Kovačica - Galad a.d.,

Kikinda, Ribar a.d.,

Novi Kneževac - Mlintest a.d.,

Šid - Pobeda a.d.

 

Ugostiteljska preduzeća

Sloboda UTP, Novi Sad

Vojvodina UTP, Zrenjanin

 

 

Trgovačka preduzeća

Tekstilpromet a.d., Zrenjanin,

Uzor a.d., Novi Sad,

Agrovojvodina-mehanizacija a.d., Novi Sad,

    Štamparsko-grafička delatnost

Budućnost a.d., Novi Sad

 

 

 Petar Matijević je rođen 1951. godine u okolini Knina. U ranoj mladosti doseljen je sa porodicom u Sremske Laze kod Vinkovaca. U zagrebačkom Trgovinskom preduzeću Slavij bio je rukovodilac prodaje. Početkom rata u Hrvatskoj, 1991. godine dolazi u Novi Sad. Ostatak njegove biografije govori o munjevitom usponu ovog polupismenog poluinteligenta i njegovom multimilionskom biznisu, načinu na koji je korumpirao državu, ali i o njegovim modelima prljavog profita. Tabloidovi istraživači zaronili su u brlog Petra Matijevića i njegovih kumovsko-poslovno-zemljačkih kompanjona Mirka i Slobodana Dubroje, Vojislava Gajića i drugih.

podeli ovaj članak:

Natrag

copyright magazin-tabloid.com © 2012.