Košmar

 

Pakao i čistilište: Priča za one koji misle da im, dok mirno spavaju, niko ne radi o glavi

 

Kafke nema, a proces je bio

 

Osvanuo je lep avgustovski dan. Sveti Ilija Gromovnik. Ništa drugo nije najavljivalo munje i gromove, koji će uslediti tokom tog i sledećih dana, a nastaviti i sledećih meseci i godina, sve do danas - opisuje svoj neverovatan slučaj naš urednik Milan Glamočanin, bivši načelnik Uprave za strance i pogranične poslove savezne policije

 

 

Milan Glamočanin

 

Tog, dakle, avgustovskog dana telefonom me pozvao prijatelj, po liniji moje majke takođe iz Knina, i posle nekoliko kurtoaznih pitanja o porodici, zdravlju, poslu i sličnom upitao da li mogu da mu pomognem oko njegove rođake, koja treba da doputuje iz inostranstva avionom u Beograd. U daljem razgovoru objasnio mi je da ta rođaka živi već više od 40 godina u inostranstvu, da nije dolazila dugo u Srbiju, da je slabog zdravlja, da se boji da leti avionom i slično, te da bi i njemu i njoj mnogo značilo da je neko dočeka i pomogne joj oko pasoške i carinske kontrole u tranzitu po sletanju. Ne razmišljajući mnogo, obećah svaku pomoć, zapisah podatke, vreme sletanja aviona, a kad smo se videli dade mi njenu sliku da je prepoznam i krenusmo na Aerodrom Beograd (AB).

Po dolasku na aerodrom otišao sam do dežurne službe Pogranične policije, javio se i pozdravio sa više policajaca koji su bili u stanici, nakon čega sam otišao do šefa smene sa kojim sam ne tako davno radio, takođe u policiji, na Aerodromu Beograd. Evocirali smo uspomene na stare dane, rad i druženje. Upitah ga kakva je sada procedura za ulazak u tranzitno područje na aerodromu, pošto bi trebalo da sačekam prijateljevu rođaku, a nisam za to na vreme podneo pisani zahtev. Dobio sam odgovor da treba da odem do komandira ili zamenika i da o tome porazgovaram sa njima, oni imaju i diskreciono pravo i mogu da pomognu u takvim situacijama, naravno u granicama zakona.

Verujući da će mi rukovodioci policije izaći u susret, jer sam i sam više godina radio kao šef Odseka za suzbijanje kriminaliteta (OZSK), u Upravi pogranične policije i za strance Sekretarijata u Beogradu, u Rečnoj policiji, pa na Aerodromu Beograd, a kasnije i kao načelnik Uprave pogranične policije, za strance i putne isprave bivšeg Saveznog MUP-a, pa i kao pripadnik iste službe, ali u MUP-u Republike Srbije, otišao sam do rukovodioca na Aerodromu Beograd.

Dočekala me sekretarica, koja na tom mestu radi već 30 godina, pozdravih se i izljubih sa komandirom i njegovim zamenikom, ljudima koje, kao kolege, znam veoma dugo. U razgovoru sam ih pitao za proceduru ulaska u tranzit AB i šta treba da uradim da mi se to omogući. Rekoše mi da je procedura izmenjena i da samo rukovodioci Pogranične policije MUP-a mogu da mi odobre ulazak, kada su ovakve iznenadne ili vanredne situacije u pitanju, jer za obradu pisanog zahteva i eventualno odobrenje od MUP-a treba više dana. Nakon tog objašnjenja, zamolio sam da službenim telefonom, lokalom, pozovem nekog od odgovornih u Pograničnoj policiji MUP-a, ali su svi koje sam zvao bili ili na sastancima, van kancelarije, na putu, na odmoru i sl. Zatim sam mobilnim telefonom stupio u kontakt sa načelnikom Odeljenja pogranične policije, koji je bio na odmoru, pa sam ga našao na sastanku njegovog zamenika i, izvinivši se, objasnio moj problem i pitao da li može da mi pomogne. Dobio sam odgovor da se "čujemo kasnije". Posle pola sata zaista sam se čuo sa kolegom i objasnio mu detaljno šta mi treba; odgovorio mi je da će videti šta može da uradi i zapisao podatke o putniku koji dolazi. U više navrata zvao sam, po dogovoru, načelnika telefonom (svojim privatnim mobilnim, službenim lokalom, sa javne govornice na AB) i nakon više sati čekanja i šetnje po AB dobio sam pozitivan odgovor - odobren mi je ulazak u tranzit. Ponovo sam otišao kod rukovodioca policije AB, gde su mi rekli da je stigla depeša i da mi je odobren ulazak u tranzit.

Sa policajcem sam otišao do ulaska u tranzit, gde sam ostavio ličnu kartu a dobio službeni bedž i zajedno smo otišli do gejta, gde je trebalo da sačekam putnicu iz Londona.

Pomoću slike, prepoznao sam prijateljevu rođaku te joj se našao i pomogao oko pasoško-carinske procedure, samo da se ubrza i ništa više, sve ostalo po zakonu. Posle toga sam, zajedno sa policajcem koji je sve vreme bio sa mnom, otišao do mesta gde sam zadužio bedž, isti vratio, uzeo ličnu kartu, pozdravio se, zahvalio na kolegijalnoj pomoći i saradnji i napustio AB. Mobilnim telefonom sam zahvalio kolegi načelniku na pomoći, uz napomenu da ćemo se videti "ovih dana".

Tada nisam mogao ni u najcrnjim mislima da pretpostavim šta će se desiti do kraja tog dana, jer se ispostavilo da je moj dolazak na AB bio brižno praćen, evidentiran i beležen, a u akciju su se uključili svi koji su se želeli dodvoriti - tadašnjem ministru policije.

Kad bolje razmislim, tog dana sam na aerodromu video nekoliko kolega sa kojima sam radio u Državnoj bezbednosti, na poslovima tajnog praćenja, ali ljudi rade svoj posao, a AB je mesto gde se mnogo toga dešava, te smo se samo pozdravili pogledima i svako na svoju stranu, na radne zadatke. Posao je posao, zaključio sam i išao svojim putem dalje. U takvim situacijama, kad je ugrožen, u čoveku se probudi neko šesto čulo, ali ono je kod mene bilo upaljeno, a nisam ni video niti predosetio opasnost, niti sam radio išta loše ili nezakonito. Uočio sam par automobila koji su me obilazili, skretali, pa se ponovo pojavljivali ispred mene ili iza, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da sam ja predmet obrade i interesovanja Službe.

Posle nekoliko dana otišao sam do zgrade SIV I, Palate Srbija, do prostorija MUP-a, da im lično zahvalim. Po dolasku u službene prostorije Pogranične policije, dočekao me neki čudan, nepodoban, nepoželjan, hladan odnos kolega. Najgore je kada ne znaš zašto. Niko mi nije ni rekao ni nagovestio šta je i tačno u pitanju. Zid ćutanja. Kada sam došao do kancelarije načelnika, njega nema, ali dobijam šturo objašnjenje: "Pa ti znaš zašto nije na poslu (!?)". U potrazi za odgovorom i dobijam ga od jednog od rukovodilaca: "Ne pravi se mutav, pa zbog tvoje posete aerodromu, pre par dana". Kao da me je munja ošinula.

Odmah sam zvao kolegu kući i zakazali smo viđenje u jednom kafiću na Savi. Posle par rečenica o familiji i zdravlju, prešli smo na glavnu temu "njegovog stradanja" zbog mene i aerodroma. Već iz prve rečenice počele su da mi se u glavi slažu kockice i pravi mozaik dešavanja od pre nekoliko dana. Slušam ga, a ne verujem i ne želim da ga čujem. Njegove reči mi prolaze kroz glavu, kao da mi ništa ne priča. Zatim mi čita tekst, pa ga ja čitam, ne mogu da se načudim, kakve su sve tu reči, podaci, činjenice, postaje mi vruće, nešto me davi, guši, neprijatno mi je. Ne verujem svojim ušima i očima. Gledam kolegu s nevericom, gleda i on mene. U vazduhu lebdi neizvesnost, čuđenje, smeh pomešan sa strahom. Iz teksta samo izlaze novi podaci o meni, odakle me zna, zašto sam radio to i to, kuda smo putovali zajedno, šta zna o meni, mojoj porodici i mojim poslovima, ljudima van Službe, ko su mi sponzori, veze, mecene, familija, kumovi, prijatelji. Šta imam od nekretnina, restorana, poslovnih prostora, stanova, gde su mi i ko su mi švalerke, gde i sa kim izlazim, gde se krećem i zašto... More pitanja i činjenica koji nemaju nikakve veze sa "slučajem" na AB, već kao da prave moj psihološki profil, da uđu u moju psihu i dušu, priprema za neki drugi slučaj, koji tek treba da mi se desi.

Čitajući i razmenjujući podatke sa mojim prijateljem, s vremena na vreme se samo pogledamo i idemo dalje. Frapantan podatak je bio i taj da me nikada u životu nisu videli niti komandir, niti njegov zamenik, kao ni šef krim. službe?! Pred kraj teksta šokantan podatak - konsultovani su i dežurni istražni sudija i javni tužilac, ali "lica", po njihovom mišljenju, nisu izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja i odbijaju da ih pritvore, bez obzira na to što se na njih vrši pritisak (iz Vlade, Ministarstva pravde, BIA i MUP-a). U telefonskom razgovoru, pre pisanog obrazloženja koje su naveli, sudija i tužilac kolegama iz Službe generalnog inspektorata za kontrolu zakonitosti u radu (SGI) MUP-a i Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), poručuju da to nisu ni prvi ni poslednji policajci koje su zatvorili zbog kriminala, ali da nema elemenata krivične odgovornosti za privođenje i određivanje pritvora do 30 dana za delo koje im stavljate na teret. Ovi hrabri, stručni profesionalci, sudija i tužilac, proteklih dana su, uz ostale, platili cenu nepostupanja po naredbi i nisu reizabrani u hodu aktuelne "reforme pravosuđa". "Mafija i kriminalci" svojom moći, parama i uticajem ne praštaju neposlušnost i razmišljanje svojom glavom, što će i pokazati ljudima iz pravosuđa.

Posle par sati razgovora sa kolegom rastali smo se, a ja sam bio kao opijen, sluđen, ne verujući da mi se to događa. Vraća mi se film od pre par dana i tek tada shvatam da su kolege na AB u stvari "radile" mene, da su ona silna vozila koja sam viđao bila tajna pratnja, opet za mene. Tretirali su me kao državnog neprijatelja i teroristu najgore vrste. S jedne strane mi je to i godilo, kakav sam ja to Srbin koga ne "radi" Služba, a s druge strane sam se iznenadio i uplašio: šta se to dešava sa radom Službe, da li je opet privatizovana posle petog oktobra 2000. i tzv. demokratskih promena? (U novembru 2006. pisao sam o pokušaju napada na mene, zastrašivanju, pretnji, pokušaju hapšenja... tražio sam slobodu kretanja i življenja za mene i moju porodicu od direktora policije generala M. Veljovića.)

Pošto sam pomogao stotinama ljudi u Službi, pokušao sam da preko svojih "veza" utvrdim zbog čega mi se ovo dešava. Pozvao sam neke "dužnike" iz UBPOK-a i SGI da ih pitam da li znaju pravu istinu o pozadini pokušaja mog hapšenja na AB? Dobio sam podatke iz prve ruke, da je jedan od njih trebalo da me hapsi i da je sve bilo dogovoreno sa televizijom i štampom, da doživim i prođem nekako slično kao Dragan Džajić, sa lisicama na rukama, da me tako izvedu iz stana. Trebalo je da to bude propraćeno i odgovarajućim napisima u štampi poput "Uhapšen bivši i sadašnji načelnik pogranične policije zbog kriminala na AB". Ceo posao i postupak su im pokvarili časni i čestiti sudija i tužilac. Osim ovih dobio sam i druge podatke, koji su za mene bili frapantni i, najblaže rečeno, čudni.

Akcija koju je vodio lično ministar policije počela je tako što su gore pomenuti rukovodioci na AB alarmirali, po mom pojavljivanju na aerodromu, generala Mladena Kuribaka (sa kojim je komandir AB bio "klasić" u ŠUP u Sremskoj Kamenici) i obavestili da nešto "muljam" na AB. Osim toga, general Kuribak je imao i ličnu želju da se osveti mom kolegi i prijatelju iz Pogranične policije (kada je čuo da se radi i o njemu), koji ga je na jednom seminaru o reformi MUP-a i Pogranične policije stavio na mesto koje mu i pripada. Naime, general Kuribak, koji od referenci za taj posao ima da je bio vođa patrole u selu Opovu i ministrov pajtos, pokušao je da održi lekciju svima o poslu koji nikada nije radio, o granici, na šta mu je načelnik iz Pogranične policije rekao da to nije tako i da pusti profesionalce da urade posao do kraja, kao i to da su u pitanju ljudi koji samo taj posao rade po 20 i više godina. To poniženje mu nikada nije oprostio i samo je čekao pogodan momenat za osvetu. (Jednim udarcem dve muve, pomislio je srećni general.) Kuribak je odmah obavestio ministra rečima: "Konačno ga imamo. Naš je". Od tog časa u ceo slučaj su se umešali svi najodgovorniji rukovodioci MUP-a Srbije, državni sekretar Mirjana Orašanin, načelnik krimpolicije R. Milović, načelnik Uprave policije general Mladen Kuribak, načelnik Resora pravnih, finansijskih i zajedničkih poslova general Suzana Šulejić, načelnici službi UBPOK-a i SGI, BIA (za tehničku podršku i logistiku - tajno praćenje i preko mobilnih operatera lociranje i snimanje mobilnih razgovora i mog kretanja), kao i više desetina pripadnika operativnog sastava MUP-a za samu akciju, kao neposredni izvršioci. O ovoj kapitalnoj "akciji" Službe na vezi su bili i ljudi iz kabineta premijera i Vlade Republike Srbije.

Neki od aktera ove akcije su mi takođe ispričali kako je sve to izgledalo iz njihove perspektive i kroz šta su sve prošli.

Jedan priča ovako. "Pošto smo se čuli, otišao sam na sastanak van MUP-a i vratio se pred kraj radnog vremena. Dočekala me je gomila depeša i papira za potpis. U tom trenutku pozvao me je načelnik uprave da dođemo na radni dogovor o podeli poslova i obaveza. Na mini-kolegijumu pozvonio je telefon 'specijal'. Na drugoj strani je bio lično ministar. Posle pozdrava rekao je: 'Gde je načelnik odeljenja Pogranične policije?' Kada je dobio odgovor da je tu, na sastanku, prodrao se i naredio: 'Da se odmah uhapsi i zadrži do dolaska ekipe koja je na putu ka MUP-u!' Gospodin načelnik Uprave me je prijatno iznenadio odgovorivši ministru: 'Da li ja kao njegov načelnik mogu da znam zašto se hapsi pukovnik, načelnik odeljenja?' 'Zbog 'muljanja' na aerodromu, zajedno sa onim Glamočaninom', ljutito, naređivačkim tonom je odgovorio ministar. Gospodine ministre, pa taj Glamočanin je bivši kolega i načelnik Uprave pogranične policije, odgovorio je između ostalog. 'Znam ja ko je on, nemoj da me učiš, sad ćemo mu doći glave, on će da tuži MUP za poništaj konkursa za direktora policije. Pun mi ga je k... Zadrži ti načelnika koji mu je omogućio ulazak u tranzit aerodroma', poručio je besno Jočić."

Dok je razgovarao sa ministrom, ovaj hrabri rukovodilac je paralelno pitao i načelnika odeljenja Pogranične policije da li je poslao depešu na AB u vezi sa saglasnošću za moj ulazak u tranzit, kada je dobio potvrdan odgovor, između ostalog je rekao ministru da je poslata zvanična depeša i da je poštovana sva procedura za takve ulaske u tranzit AB (uz prisustvo policajca i uz pasoško-carinsku kontrolu, kao i ostale bezbednosne propise). Rekao mu je i da je do danas izdato više hiljada privremenih propusnica za ulazak u tranzit i da njegova služba ima svakog dana iz kabineta ministra i po desetak zahteva za tetke, lovce, ribolovce, prijatelje itd. Na to je ministar malo spustio loptu i rekao: "Postupi po naređenju, a i ti čekaj dok ne dođe ekipa".

Nedugo po završetku razgovora, u kabinet načelnika Uprave ulaze kolege iz SGI i UBPOK-a i akcija počinje. Uzimaju izjave od načelnika Uprave, načelnika Operativnog centra, preko kojeg je poslata depeša, fotokopiraju knjigu poslatih depeša i samu depešu poslatu na AB, od kuće privode sekretaricu načelnika odeljenja, uzimaju joj mobilni telefon i izjavu o čemu je sa mnom pričala preko telefona. Privode načelnika odeljenja u SGI u SIV II, dok za to vreme BIA i UBPOK presnimavaju trake službenih telefona, praveći transkript razgovora i pišu izveštaj o drugim merama i radnjama prema meni i kolegi načelniku.

Druga ekipa odlazi na aerodrom gde uzimaju izjave od komandira, njegovog zamenika, šefa kriminalističke službe, sekretarice, carinika, policajaca na ulazu u tranzit, onog koji je bio sa mnom u tranzitu, policajca na pasoškoj kontroli, šefa smene dežurne službe i par kolega sa kojima sam se pozdravio na aerodromu. Uzimaju i fotokopiraju knjigu primljenih depeša i samu depešu. Opet BIA i UBPOK snimaju razgovore koje sam vodio sa MUP-om sa aerodroma.

Pošto je ceo aerodrom pokriven video-nadzorom, prave foto-elaborat mog kretanja i boravka na aerodromu. To rukovodiocima policije na AB nije prvi put, a ni strano, mnogim kolegama su tako "slomili vrat", "smestili" im, kako iz MUP-a, tako i carine, BIA itd, a da nikad nisu saznali ko i odakle ima "njihove slike"...

Ovu organizovanu grupu vodio je čovek koji je mrzeo sve što je pošteno i normalno, a akciju je vodio samo sa jednim ciljem - uništiti čoveka koji se drznuo da mu se suprotstavi u nečasnim i nepoštenim radnjama. Svaki "žešći" kriminalac i pogotovo mafija za cilj imaju da u svom "vlasništvu" imaju nekog policajca, sudiju, tužioca. Ministar Jočić je bio ostvario taj san i želju, postao je ne samo "vlasnikov" prijatelj, već glavni, prvi čovek u policiji. Za svaku normalnu državu to bi bio kraj, ali ovo je Srbija, i to je normalno. Postavio ga je neobavešteni, osvetoljubivi, tromi, tunjavi, zlobni premijer, koji je isporučio najviše Srba u Hag, i njegov pajtos i partijski kolega Vojislav dr Koštunica. Prema svecu i tropar.

Nakon što im se zbog neposlušnih sudije i tužioca akcija izjalovila, ministar naređuje obustavu mog praćenja, dok se ničim izazvana hajka na mog kolegu i prijatelja završava njegovim policijskim šikaniranjem, privođenjem i zadržavanjem u inspektoratu. Od kolege je uzeta izjava na 8-9 kucanih strana! (I ovom prilikom se izvinjavam mom prijatelju iz MUP-a i načelniku odeljenja Pogranične policije za sve neprijatnosti, šikaniranja i poniženja koja je doživeo zbog mene, ako njemu kao čoveku i njegovoj porodici to više išta znači.) Sve ovo i pišem jer imam moralnu obavezu da ukažem na neprofesionalan, nestručan i loš odnos, kao i zloupotrebe u službi, samovolju i osionost raznih grupa i rukovodilaca u MUP-u. Ovo je samo jedan od mnogih slučajeva koji moraju da ugledaju svetlo dana.

Da bi priča imala srećan kraj za ovu vrstu slepe poslušnosti i lojalnosti, komandir policije na Aerodromu Beograd i šef kriminalističke službe nagrađeni su od ministra policije i generala Kuribaka mestima načelnika uprave Pogranične policije i pomoćnika u toj upravi.

Čudni su putevi gospodnji, a pravda je spora ali dostižna. Hvala ti, sveti Ilija, što si me sačuvao od nečastivih i - udri ih gromom, kad god možeš.

 

 

 

 

Niko nigde ništa

 

Iako je prošlo skoro tri godine od ovog, za mene i mog kolegu nemilog događaja, sa mnom kao jednim od glavnih aktera ove nušićevske, možda pre kafkijanske priče, niko do danas nije razgovarao, niko ništa nije pitao, o bilo kom detalju ili činjenici na AB. Ova organizovana grupa, na čelu sa ministrom policije lično, sa par generala i pukovnika, misli i želi da ja, kao i oni, zaboravim sve što se desilo, troše i arče državne pare (čitaj pare poreskih obveznika) i nikom ne polažu račune niti odgovaraju. Prave od policije privatnu organizaciju, preko koje treniraju strogoću i koriste je za borbu protiv neistomišljenika svih vrsta koristeći moć, poverljive podatke i vlast države.

 

 

 

 

 

Ko je čiji zakon?

 

 U ovoj "akciji" pripadnici Službe izvršili su više krivičnih dela: pokušaj hapšenja, zloupotreba službenog položaja, nesavestan rad u službi, nenamensko trošenje budžetskih sredstava, a ako su bez saglasnosti suda i tužilaštva snimali telefonske razgovore i preduzimali druge mere i radnje, uradili su još nekoliko krivičnih dela. Takođe, postavljam pitanje ko može da kontroliše i ima uvid u rad SGI i UBPOK-a, koji rade i kontrolišu rad ostalih pripadnika MUP-a, kao i najodgovornije, najopasnije i najsloženije poslove u državi? Da li za njih važi i postoji zakon ili rade po nalogu ministra i njegovih satrapa?