Natrag

Diplomatija

Diplomatija

Početak i kraj jedne nepromišljene političko-diplomatske avanture i njen neutvrđeni troškovnik

 

Hokus-pokus, gde je kokus

 

Javnost u Srbiji po običaju ne zna mnogo o svojim diplomatskim predstavnicima u svetu niti o poslovima koje oni obavljaju. Kad nešto i čuje, to uglavnom ima veze sa smenama i postavljenjima, ali i povremenim skandalima. Ipak, po zakonu države Srbije i po kanonima svete demokratije, poreskim obveznicima niko ne može zabraniti da pitaju šta su platili. Upravo zato, priču o preskupoj i unapred propaloj diplomatskoj avanturi u Americi trebalo bi da dopune nadležno ministarstvo i srpska vlada, i to odgovarajućim cenovnikom

 

Nikola Vlahović

 

Ambasador Srbije u Vašingtonu Vladimir Petrović rođen je 1978. godine u Kragujevcu. Njegov otac Borivoje je u dva navrata bio gradonačelnik Kragujevca, kao i predsednik Skupštine Srbije 1990. godine.

Kako je Vladimir Petrović poznavao sadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu iz perioda predizbornih kampanja (najpre za guvernera a posle i za predsednika), ali i njegovog sadašnjeg šefa kabineta Rama Emanuela, osnivača takozvanog srpskog kokusa (grupa lobista) u američkom Kongresu, to mu je bilo glavna preporuka za ovo ambasadorsko mesto, iako ima samo 31 godinu. On je pre ove funkcije obavljao dužnost otpravnika poslova u ambasadi u Vašingtonu, a tokom školovanja je stekao zvanje na državnom fakultetu u Džordžiji. U međuvremenu je radio u administraciji kasnije kompromitovanog guvernera Milorada Roda Blagojevića, a bio je uključen i u nekoliko projekata prikupljanja sredstava za različite demokratske kandidate, uključujući i senatorsku kampanju Baraka Obame. Ali, pravi razlozi njegovog imenovanja na ovako važnu funkciju sa tako malo godina nalaze se u njegovoj ulozi povodom formiranja srpske lobističke grupe u američkom Kongresu, poznatijoj u javnosti kao srpski kokus.

Na relaciji Vladimir Petrović - Vuk Jeremić - Boris Tadić rođena je ideja o kupovini onih koji će zastupati srpske interese u kongresu vodeće imperije sveta. Petrović je mogao da se pohvali svojim poznanstvom sa Ramom Emanuelom Rambom, a to je Borisu Tadiću bilo dovoljno da poveruje u uspeh ove preskupe misije. Ali, u svom nekritičkom optimizmu, narcisoidnoj veri u pobedničku psihologiju, nije mu palo na pamet da malo pogleda Emanuelovu biografiju...

 

Srpski lobisti protiv srpskog Kosova

 

Ram Emanuel (prijatelji ga zovu Rambo, prim. red.), kabinetski krojač Obamine politike, a prijatelj Vladimira Petrovića, ambasadora Srbije u Vašingtonu, podržao je tokom 1999. godine sve antisrpske rezolucije iz vremena Klintonove i Bušove administracije! To što je naknadno poželeo da bude član takozvanog srpskog kokusa u Kongresu nije njegov lični hir nego potreba njegove administracije da i na ovaj način bude prisutna u političkom životu jednog dojučerašnjeg američkog arhineprijatelja, popljuvanog i naruženog čak i u holivudskim filmovima iz devedesetih pa i kasnije.

Propaganda vladajuće koalicije u Srbiji da se takozvanim lobiranjem u Vašingtonu može progurati svaki srpski interes doživela je vrhunac u septembru 2004. godine inicijativom Borisa Tadića i njegovog tadašnjeg savetnika za međunarodne odnose Vuka Jeremića, te je tada formiran srpski kokus u američkom Kongresu. Pet godina nakon formiranja, kokus niko ne pominje, a sami inicijatori ideje nisu više u milosti nijednog američkog kongresmena. I domaći i strani analitičari ceo projekat pominju kao - bizaran.

Da se srpska diplomatija ispružila koliko je široka i dugačka u ovom slučaju govori i podatak da je od tog srpskog kokusa samo njih dvoje bilo protiv nezavisnosti Kosova! Jedini članovi koji su aktivno bili protiv nezavisnosti Kosova bili su republikanac Ron Barton i demokrata Melisa Bin, rođena Luburić.

Srpski lobista Džejm Džatras glasno je kazao tim povodom svojim pravoslavnim prijateljima: "...Loše vam se piše". Emanuelov otac, Bendžamin, rođen u Jerusalimu, bio je član ekstremističke terorističke organizacije Irgun Cionist, pod vođstvom Menahema Begina. Tokom rata u Zalivu Ram Emanuel je bio dobrovoljac za pomoć izraelskoj vojsci.

Pre nego što će mlađani Petrović biti imenovan za ambasadora u Vašingtonu, urednik magazina Kronikls Srđa Trifković pravilno je protumačio imperijalnu blagonaklonost Rama Emanuela Ramba rekavši da je ovaj član srpskog kokusa izrazio interesovanje za Srbiju, ali ne i za srpske interese.

Početkom 2005. godine (u februaru), Emanuel i Den Barton, republikanac iz američke države Indijana, koji je tada bio kopredsedavajući srpskog kongresnog kokusa, zajedno su pisali Džordžu Bušu, neposredno pred njegovo putovanje u Evropu, tražeći da što glasnije podrži demokratiju u Srbiji i njene izabrane lučonoše, Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića. Takođe, u martu 2005. godine, takozvani srpski kokus u američkom Kongresu podnosi Predstavničkom domu predlog Rezolucije o Kosovu, u kojoj je najoštrijim rečima osuđeno divljanje albanskih ekstremista počinjeno 2004. godine, takođe u martu. Ipak, u tekstu Rezolucije autori pozivaju sve strane da učine dodatni napor kako bi bilo uspostavljeno neko novo zajedništvo. 

 

Dinarski egomanijaci

 

Već u decembru 2005. godine, članovi ovog Jeremićevog kokusa uputili su pismo tadašnjem predsedniku SAD Georgeu W. Bushu, izražavajući podršku demokratskim institucijama i rukovodstvu Srbije sa Borisom Tadićem na čelu. Vojislav Koštunica više nije bio na spisku za pohvale i unapređenja, jer je obračun oktobarskih prevratnika iz 2000. godine dostigao razmere najprljavijeg rata, u kome je sve bilo dozvoljeno.

U međuvremenu, iz kancelarije predsednika Srbije stizala su saopštenja koja hvale srpski kokus u američkom Kongresu, jer je svojim angažovanjem sprečio da u Kongresu SAD bude usvojena rezolucija koja poziva na nezavisnost Kosova.

Nekoliko godina kasnije, u masovnim protestima zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, uz snažnu podršku američke administracije, u Beogradu je zapaljena Ambasada SAD. Vojislav Koštunica podržava ove proteste na mestu događaja, a Boris Tadić kritičnog dana ima posla u Rumuniji pa sa pristojne razdaljine glasno ćuti o svemu.

U martu 2007. godine, srpski kokus zahtevao je od Georgea W. Busha da se usprotivi nezavisnosti Kosova, govoreći o katastrofalnim posledicama za Srbiju, Balkan i čitavu Evropu. U aprilu 2007. godine, članovi kokusa pišu i državnoj sekretarki Kondolizi Rajs kako bi SAD trebalo da revidiraju politiku prema Kosovu, a u junu iste godine podnose Predstavničkom domu predlog rezolucije kojom se od Vašingtona traže rešenja za budući status Kosova prihvatljiva i Srbima i Albancima.

Bio je to kraj jedne, verovatno skupo plaćene, diplomatsko-političke avanture, rođene u glavama grupe samouverenih megalomana okupljenih oko Borisa Tadića i Vuka Jeremića. Čak su blagonakloni posmatrači ovog očajničkog pokušaja takozvane evroatlantske Srbije da utiče na politiku SAD, znali da je ta stvar bila unapred osuđena na propast. Ovo nisu znali ili nisu hteli da znaju Tadić i Jeremić, osvedočeni robovi kompleksa superiornosti i žrtve dinarske egomanije u novom veku.

Naime, ova grupa lobista, takozvani kokus, nije bio posledica ljubavi niti razumevanja Srba, istorijskih prava srpske države, nego zbog para. Da je tako, govori i činjenica da je kokus u jednom trenutku brojao 29 članova u oba doma američkog Kongresa, među kojima su bila čak tri senatora! Takva grupa se ne okuplja bez velikih para, te je i ovom prilikom morao biti u pitanju veliki budžet.

Ako je cena kupovine američke blagonaklonosti nepoznata (a tuđa iskustva govore o ciframa od nekoliko desetina miliona dolara), poznato je da je posrednik u ovoj finansijskoj transakciji bio lično Milorad Rod Blagojević, i da je od posla dobio odličnu proviziju. Za ovog osvedočenog specijalistu kupoprodaje senatorskih pozicija u Kongresu, ovo je bio samo još jedan unosan posao, istina plaćen poreskom obavezom njegovih dalekih sunarodnika u Srbiji. 

 

 

 

Gaće Njegove ekselencije

 

Srpski diplomata mora biti stranački podoban, bez obzira na njegovo obrazovanje, pa čak i poznavanje stranih jezika. Ova već izrečena pa čak i više puta ispisana optužbu na račun kadrovanja u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, kao da nije ni došla do nadležnih kabineta.

Naprotiv, potonji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, pod uticajem svemu i svačemu nadređenog Borisa Tadića (a biva u poslednje doba da je i obrnuto), čini sve da kadar bude "mlad i ambiciozan", (što u diplomatiji znači neiskusan i neprihvatljiv). Mnogi od njih žive u uverenju da to ministarstvo nije ni postojalo pre njih, te da slavna diplomatska istorija Srbije počinje upravo sa njima.

Građani Srbije takođe nemaju predstavu o tome koji su kriterijumi za izbor jednog ambasadora, a ličnosti koje iznebuha postaju ekselencije bez ikakve prethodne veze sa diplomatijom još više zbunjuju ionako sluđenu javnost u domovini dogovorne improvizacije, podzemnih pregovora i regulacije mutnih tokova. Šta tek reći za već "masovnu" pojavu da i ti koji u diplomatiju dolaze sa strane često imaju diplomatski učinak bolji od karijernih, takoreći "školovanih diplomata".    

Kad je bilo za očekivati da ovaj običaj, utemeljen dobro još devedesetih godina, ode u prošlost, desilo se obrnuto. Od oktobra 2000. godine pa sve do danas, važi samo kriterijum bliske pripadnosti nekome iz vladajuće koalicije. Upravo zbog toga, u poslednjoj deceniji diplomatski skandali imaju težinu estradnih skandala.  

 Jedan od najpoznatijih je bio vezan za bivšeg ambasadora u SAD pa kasnije u Švajcarskoj, Milana St. Protića, koji je u Vašingtonu u bermudama dočekivao predstavnike diplomatskog kora, ali je smenjen tek kad je doveo sveštenika da osveštaju ambasadu. Svojevremeno je za ambasadora u Turskoj imenovan Vladimir Ćurguz, koji je u radnoj biografiji naveo da od stranih jezika govori makedonski i srpski!

Nakon deset godina, stanje nije ništa bolje. Strane diplomate sadašnjeg ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića vide kao čoveka koji "mnogo voli da priča, drži lekcije i da ne mogu da dođu do reči od njega, a zameraju mu čak i to što priča američku varijantu engleskog jezika, što reči na engleskom izgovara prebrzo pa neki imaju problem da ga prate i razumeju."

Ne znajući šta priča, najbolju ocenu stanja srpske diplomatije dao je bivši ambasador Srbije na Kipru, pisac Svetislav Basara. Pred odlazak na njemu potpuno nepoznatu dužnost, radosno je izjavio kako će konačno moći da "u miru, bez naprezanja i obaveza, napiše knjigu".

 

 

 

Mirko i Borko

 

Kada je Izrael devedesetih godina odbio davanje agremana Budimiru Košutiću, nesuđenom jugoslovenskom ambasadoru u toj zemlji, otpravnik poslova naše tamošnje ambasade postao je Mirko Stefanović. Po normalizaciji diplomatskih odnosa dve zemlje 1997. godine, Mirko kao profesionalac blizak SPS-u i JUL-u, a na ličnu intervenciju Slobodana Miloševića, postaje ambasador u Tel Avivu. Sa te funkcije smenjuje ga Goran Svilanović.

Po odlasku iz diplomatije Mirko uhlebljenje nalazi u mesnoj industriji Carnex, a potom u Dunav osiguranju, i tu radi sve dok ga Vuk Jeremić nije rehabilitovao i vratio u MSP.

O Mirku i njegovom sinovcu Borivoju-Borku Stefanoviću, šefu kabineta ministra Jeremića i političkom direktoru Ministarstva inostranih poslova, šira  javnost je saznala tek kad je izbila afera Kovačević. Skandal je bio utoliko žešći što se ispostavilo da su njih dvojica dugogodišnji bliski prijatelji Petra Kovačevića, oca nadobudnog i nevaspitanog tabadžije Miladina Kovačevića.

Ni to nije bilo sve, nego je javnost saznala da je Borko Stefanović i kum bivšem vicekonzulu u Njujorku Igoru Miloševiću, koji je prvo iz državne kase platio skoro 100.000 dolara kaucije za Miladina Kovačevića, a zatim mu izdao putnu ispravu kako bi pobegao iz SAD.

Da bi zataškala diplomatski skandal koji je na ovaj način izazvao Borko Stefanović, Vlada Srbije je, opet od novca uzetog od naroda, Miladinovoj žrtvi, Brajanu Stajnhaueru, isplatila  gotovo milion dolara odštete.

Kriminalni tandem Mirko i Borko se pojavljuje i u vezi sa aferom s početka 2009. oko rekonstrukcije zgrade Ministarstva u Kneza Miloša 24-26 u Beogradu, posla vrednog 40 miliona dinara. Iako je na tenderu pobedila firma Spektar 3 iz Temerina, koja već godinama sarađuje sa MSP-om, Mirko je odlučio da mimo konkursa posao dodeli firmama Beta inženjering, čiji je vlasnik i direktor kum funkcionera MSP-a Tomislava-Tome Đurina, zatim GP Kalibarinženjering - gradnja i Zanat - gradnja koje protežira Meri Stevanović, takođe zaposlena u MSP-u.

Pošto se vlasnik Spektra 3 žalio na ovakav ishod, u neočekivanu kontrolu preduzeća došao mu je Dušan Aleksić, inspektor privrednog kriminala SUP-a Novi Sad, koji je, eto čuda, slučajno i - zet Borka Stefanovića.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane