Natrag

Misterija

Misterija

 

Jugodrvo: Kompanija koja je ubijala svoju decu i koju su ubili

 

 

Polazak na posao značio je smrt

 

    Kompanija Jugodrvo je u staroj Jugoslaviji bila jedan od najvećih sistema, sa nekoliko hiljada zaposlenih, proizvodnjom, prodajom i zastupništvima u drvnoj industriji, velikim brojem ekskluzivnih poslovnih prostora na atraktivnim lokacijama u Jugoslaviji, Evropi i svetu. Sve je to sada prah, pepeo ili - ruševina

 

 

M.G.

 

U samom Jugodrvu skoro da nije bilo rukovodioca koji nije bio vezan, posredno ili neposredno, za službu državne ili vojne bezbednosti. Jedan od pokazatelja takve politike jeste i činjenica da je rukovodstvo Službe državne bezbednosti za vreme NATO agresije bilo smešteno u prostorijama Jugodrva, u ulici Vase Čarapića, pored beogradskog Narodnog pozorišta. Osim ove lokacije koristili su i službene prostorije Jugodrva u centru grada, gde su imali garaže sa izlazom na dve ulice, što je idealno za rad Službe. (Istovremeno je Služba javne bezbednosti - rukovodstvo MUP-a, bila dislocirana u prostorijama Komercijalne banke u ulici Lole Ribara.)

U proteklom periodu od početka ratova na području SFRJ, sankcija, hiperinflacije i svega onog ružnog što nam se dešavalo poslednjih decenija, Jugodrvo se, između ostalog, bavilo i poslovima s naftom za državu. Posebno poglavlje su veliki poslovi sa naftom u Rusiji, te rad i poslovanje firmi u vlasništvu Jugodrva, putem kojih su se mnogi rukovodioci Jugodrva enormno i za vrlo kratko vreme obogatili.

Kompanija Jugodrvo je demokratski transparentno uništena i kupljena od njenih  rukovodilaca, a posebno interesantno je šta je bilo sa desetinama poslovnih prostora u Evropi i svetu.

 

Čudni su putevi finansijski

 

Šta se dogodilo sa kompanijom Jugodrvo?

Krajem osamdesetih na čelo Jugodrva došao je Gojko Zečar i na rukovodeća mesta doveo svoje ljude. Ta ekipa je, inače, prešla iz Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. U njegovom timu se devedesetih godina našao i Branislav Grujić, tadašnji pomoćnik direktora Direkcije za inženjering, kasnije na mestu direktora, a današnji vlasnik kompanije. Tokom 1990. i 1991. godine sprovodi se privatizacija kompanije i pravi organizacija, posle čega je na čelu kompanije i dalje Zečar, a generalni direktor postaje Dobrašin Ralević. Tada počinje i "uzlet" kompanije, cvetaju i legalni, a pogotovo ilegalni poslovi.

Zemlja je u ratu i treba iskoristiti situaciju. Jedan od najvećih i najunosnijih poslova Dobrašina Ralevića bio je posao sa uvozom nafte, osmišljen 1991, a okončan 1993. godine, i to, nažalost, smrću više osoba. Predstavnik Jugodrva iz Budimpešte Branko Vuković hitno je pozvan u zemlju i poginuo je nadomak Novog Sada. Pomoćnik generalnog direktora za finansije Radovan Nikolić je jednog ujutra krenuo na posao i na stepeništu zgrade izvršio "samoubistvo", a nekoliko meseci kasnije, Ralevićev zet Mile Jovanović "igrao se sa postoljem", pa se i on upucao. Dobrašin Ralević i Aleksandar Matijević su privođeni nekoliko puta, ali nakon nekoliko sati ili dana puštani na slobodu. U vezi i sa tim su uhapšeni ministri Savo Vlajković i Velimir Mihajlović, jer je kod njih pronađen novac, zakopan u dvorištu. Te 1993. godine inflacija je pojela vrednost novca pa su pušteni na slobodu.

Jugodrvo je za potrebe države uvozilo naftu, prodavalo je Beopetrolu, kupovalo devize od NBS po zvaničnom kursu, pa sa nadograđenim cenama nafte obezbeđivalo sebi veliku zaradu, koja nije nigde evidentirana jer je deljena između učesnika u poslu. Tehnike su bile različite i komplikovane. Novac je prvo podizan u gotovini, po odobrenju NBS, i njime je plaćano dizel gorivo engleskoj firmi Mondial trejding iz Londona. Potom se prešlo na kiparsku firmu Telentino trejding LTD, a odatle je novac transferisan u Ženevu. Epilog takvih transakcija je odlazak Ralevića i još nekih direktora iz Jugodrva, a generalni direktor postaje Aleksandar Matijević, koji je na toj funkciji do današnjeg dana (nekad kao generalni direktor, a nekad kao predsednik Upravnog odbora. Otac mu je, inače, bio visoki oficir vojne obaveštajne službe).

Kompaniju vodi Gojko Zečar, od te 1993. godine kao predsednik Upravnog odbora, i sa Matijevićem otpušta i prima ljude koji mu odgovaraju, a to su uglavnom ljudi poluškolovani, koji doslovno izvršavaju naređenja i za to bivaju dobro nagrađeni.

Pomenuti Branislav Grujić 1995. godine napušta Jugodrvo i osniva svoju privatnu firmu Farman u Trstu i Moskvi. Tačnije, samo nastavlja sa svojim poslovima koje je vodio u Jugodrvu, ali kao "neposlušnik" Gojka Zečara on mora da ode. No, vaskrsava 2000. godine i počinje polako da preuzima Jugodrvo uz pomoć Aleksandra Matijevića i njegovih doušnika, koji su do današnjeg dana dobro zbrinuti u istoj kompaniji. Godine 2003. Grujić postaje većinski vlasnik, pa onda počinje poznata priča o otpuštanju, penzionisanju, slanju na biro rada. Objekti Jugodrva prodaju se i dan-danas. Poznata "privremena", montažna zgrada u Vasinoj 2-4 u Beogradu stavljena je pod hipoteku, a broj zaposlenih sveden je na nekih 70-80 ljudi.

 

Ljudi u "radnim odelima"

 

Posle ovih i ovakvih kratkih napomena, postavljaju se pitanja kome su pogibije ljudi 1993. godine pomogle, šta se događa sa prodatom imovinom, gde je završio taj novac, šta bi sa carinom 1993. godine, sa istražnim organima koji su istraživali slučaj, gde su danas ti ljudi, šta rade i šta imaju.

Nakon samoubistva Radovana Nikolića, nestala je obimna dokumentacija vezana za mnoge sumnjive transakcije i poslove sa naftom i drugim kurentnim poslovima za državu. Takođe je nestalo 10 miliona tadašnjih nemačkih maraka u kešu! Na porodicu Nikolić vršen je pritisak i da kažu gde je novac i, ako znaju, da ga vrate. Najverovatnije je uložen u privatizaciju i kupovinu mnogih firmi po Srbiji.

Da bi poslovi "za državu" mogli da se obavljaju bez zastoja, nesebičnu pomoć rukovodiocima Jugodrva pružali su između ostalih i direktor Carine, načelnik Službe državne bezbednosti, više najodgovornijih rukovodilaca MUP-a, JNA i rukovodećih ljudi iz Ministarstva finansija, Narodne banke, trgovine, energetike itd.

Nekoliko meseci pre samoubistva Nikolića, na lokaciji gde stanuje, pojavio se nepoznati muškarac koji je na improvizovanoj tezgi prodavao garderobu i tekstilne proizvode (majice, dukseve, košulje...). Posle Nikolićevog (samo)ubistva ta osoba se više nikada nije pojavila. Svedoci su "sličnu osobu" videli u radnom kombinezonu, sa kapom na glavi, kako posle "samoubistva" izlazi iz zgrade gde je stanovao Nikolić. Ovakav imidž, radnički kombenezon i kapa, bio je devedesetih godina i kasnije radno odelo plaćenih i službenih ubica u Beogradu. (Treba se ovde setiti načina likvidacije Radojice Nikčevića, Žike Petrovića, Zorana Todorovića Kundaka, Miroslava Bižića, Lainovića, Radišića, Ćuruvije...)

Slučaj Radovana Nikolića po mnogo čemu je indikativan, ne samo za ona nego i za ova vremena. Podrazumeva se da čovek koji sa porodicom pravi dnevni plan obaveza, nema razloga da izvrši samoubistvo pet minuta posle takvog dogovora, na stepeništu zgrade, po izlasku iz stana! Uz to, nakon ovog misterioznog samoubistva, Nikolićeva supruga je ostala bez posla, a cela porodica je ostala i bez pola stana, koji joj je uzet, jer im je postojeći bio "previše veliki". Za Nikolića je u firmi važilo pravilo da nije hteo da ulazi i učestvuje u mutnim radnjama i sumnjivim transakcijama i poslovima, u kojima se obrću milioni dolara. Rođen je u Beogradu. Ekonomski fakultet završio u Beogradu. Kao diplomirani ekonomista počeo da radi u Megaplastu u Donjem Milanovcu, zatim prešao u EI Nikola Tesla, odatle u Elektron Beograd, gde je bio finansijski direktor. Od 1989. je u Jugodrvu na mestu finansijskog direktora, pa potom na mestu pomoćnika generalnog direktora za finansije. Ko bi još u takvoj karijeri video razlog za samoubistvo?

 

 

Sumnje i na prvi pogled

 

Jedno od glavnih predizbornih obećanja "revolucionarnog" DOS-a je još 2000. godine bilo rasvetljavanje svih nerazjašnjenih ubistava. Mnoge od likvidacija su u policijskom smislu rešene i rasvetljene, ali je ostalo malo pravnih mogućnosti da lica koja su na bilo koji način učestvovala u likvidacijama, budu i sudski procesuirana. Postoje, međutim, i drugačiji slučajevi, u kojima je upornošću i borbom porodice nastradalog, posle više godina dokazivanja, veštačenja i superveštačenja dokazano da je samoubistvo u stvari ubistvo, kao, na primer, u slučaju novinarke Dade Vujasinović. Ima nelogičnosti u "tretmanu" smrti bivšeg sudije Okružnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića itd. Slučaj Radovana Nikolića je sumnjiv već i na prvi pogled.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane