Natrag

FELJTON

EPIZODA 17

 

Nismo mi od juče

 

Zoran Milojević

 

Dočekasmo i Srpsku 2010. godinu. Najveselije su je dočekali oni koji se potpisuju latinicom, oni koji svoje krsne slave proslavljaju u kafanama, oni čije su firme napisane na stranom jeziku i imaju strano značenje, oni koji misle da su na Kosovu polju ratovali Kosovari protiv Turaka, oni čije su žene rođene u Ovči, Borči ili Krnjači, a hvale se da su "rođene Beograđanke", oni koji smeju na masovna okupljanja jer su vakcinisani.

Zvezde dočeka u svim ugostiteljskim objektima bile su razvedene svastike organa i oponenata, kao i neodoljive spisateljice ljubavnih vikend romana. Pevali su im stare srpske pesme, ali samo po strofu, jer oni koji su im pevali i ne znaju više. Pio se viski sa ledom, jelo se pečenje sa renom. Sat posle ponoći muške goste je hvatalo podrigivanje na beli luk, a njihove gospođe su bolela stopala od oteklih nogu i visokih inostranih štikli. Ostali srpski narod je bio u kućama, razveseljen "Grandovim narodnim veseljem". Narod nije podrigivao. Valjalo je sutra na posao, autobusom, sa toplim obrokom i regresom u mislima.

Dinar i evro igraju ruski rulet. Meci završavaju u glavama onih koji nemaju ni dinar, ni evro. To im je kazna za neplaćene račune i neplaćene novčane kazne koje Srbi ionako ne plaćaju. Moj kum Gavra predlaže da naša valuta bude "probušeni dolar". Kroz dolar se sve u svetu gleda i vidi.

Predlažem rezoluciju Narodnoj skupštini Srbije o genocidu nad Srbima iz Srbije, i ovako bi glasila: "U Srbiji niko nema prava da umre od gladi. Zato je protivustavno terati u smrt gladne Srbe. Obavezuju se organi da svakom Srbinu na umoru obezbede dva jaja, litar mleka i dvesta grama sira i da se to postavi na humku, kako bi posetioci humke mogli da se posluže za dušu upokojenog"!

Na Kosovu ništa novo! Rat je bio bolji. Ljudi sa četiri prsta čekaju da im izraste i peti prst. Ljubav i smrt i gluvi barut pričaju ispod zmajevih krila. Daleko je sunce!

U Srbiji se sprema izgradnja jeftinih stanova. Za to vreme u našim selima samuju višespratne kuće krečene u belo. Bolje četrdeset kvadrata u Beogradu, nego četiristotine u Donjem Krupcu. Bolje biti gladan u Beogradu sa jednim detetom, nego biti bogat u selu i sa četvoro dece. Bolje da ti je žena spremačica u NIS-u, nego bogata gazdarica na selu. Bolje da ti deca budu perači sudova u Kanadi, nego berači plodova u Donjem Krupcu. Tako će nam biti i u 2010. godini.

Opraštamo se od odlazećeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića. On je često odlazio na mesta gde ima MRTVIH Srba: Medački Džep, u Jasenovac, u Jadovno, na Kosovo. Bio je omiljen u beogradskim intelektualnim krugovima. Kako i ne bi? Ima sve odlike "modernog" srpskog intelektualca: šarmantan je, priznaje nezavisnost Kosova, govori engleski, oženjen je Srpkinjom, više voli Crnu Goru nego Republiku Srpsku i ima sva Krležina dela. Želim Stjepanu Mesiću dug, popločan Srbima, put od mirovine do Mirogoja.

Zadržite osmeh na licu, sve ostalo je nepotrebno zalaganje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane