Natrag

Govoreći otvoreno

Govoreći otvoreno

 

Usud vrhunskog sporta: "Hljeba, hljeba gospodaru, ne vidjesmo davno hljeba..."

 

Kad zasednu nejaki Uroši

 

     Mandati dobijeni od naroda na izborima omiljeni su alibi, arogantni argument bez pokrića današnjih požutelih manda(rina)tara kad neko pokuša da im se suprotstavi ili protivureči u gazdovanju haračlijskim parama, pa i u sportu

 

Miroslav Vislavski

 

Srbiju svakodnevno zapljuskuju novi štrajkovi ili najave. Sastavni deo radničkih i štrajkova zaposlenih i nezadovoljnih su protesti. Za sada još uvek malobrojni po broju učesnika, neorganizovani ili neosmišljeni, ali zato vrlo učestali. Oni su indikacija i nagoveštaj onoga što bi moglo da usledi ukoliko osione i nesposobne vlasti ne sagledaju i ne priznaju svoje gluposti onima koji prevrću kontejnere i čeprkaju po smetlištima ne bi li pronašli komad ubuđalog hleba ili pokvarenu konzervu. A takvih je svakim danom sve više!

Mala je verovatnoća da će se to desiti. Gladni, nezaposleni i nezadovoljni moraće da okrenu ili potraže stranice istorije i vrate se lekcijama iz kojih su učili kako se postupa sa onima koji su ih ponizili kao ljudska bića. Haračlije oko vrata stežu omču, koja je Srbiji i njenom narodu stavljena pre dvadeset godina. Srbiji kojoj je pokojni lider današnjeg koalicionog partnera, tačnije onima koji su ga na besraman način poslali našim bombarderima iz 1999, obećao da se - saginjati neće! Ispostavilo se da je tako, jer su kontejneri za smeće dovoljno visoki da ih ponosni građanin pretražuje uspravno. Kako u vreme kada nas je On ubeđivao da smo srećni kao nebeski narod, tako i ovi koji su nas pretvorili u zabludele ovce i u to ime se drznuli i pobrinuli da nam odrede i svetog pastira, preuzimajući na bezbožan način čak i kadrovsku politiku ne samo u javnim i komunalnim preduzećima već i (Bože nam oprosti) u Srpskoj pravoslavnoj crkvi!

 

Vrhunski gladni beskućnici

 

Među obespravljenima su i sportisti. Kako oni koji su najšira baza vrhunskom sportu, tako i oni koji su najvredniji brend i najveći izvozni potencijal posrnule Srbije. To smo saznali od onih časnih i odvažnih sportista iz Kragujevca! Odbojkaši Radničkog - Kredi banka (kakve li ironije, sponzor je Kredi banka!), na čelu sa jednim od najtrofejnijih u istoriji ovog sporta, svojim trenerom Slobodanom-Bobom Kovačem, izašli su pred javnost bez kalkulisanja o mogućim posledicama. Rekli su da o njima već duže vreme niko ne brine, da nisu dobili stipendije više meseci, da ih iseljavaju stanodavci, da nemaju gde da se hrane jer su im restorani zatvorili račune, uključujući i kioske brze hrane! Naglasili su da je jedino Veroljub Stevanović, gradonačelnik Kragujevca, imao razumevanja i ispunio sve ono što su se dogovorili sa Gradskom upravom i njime kao domaćinom ovog, u istoriji buntovnog grada. Od članova rukovodstva niko ne dolazi u Klub i ne haje za položaj odbojkaša, koji su prvi među loptačkim sportovima doneli naslov prvaka u Kragujevac, sa velikim šansama da ga odbrane. Ali nikako gladni ili kao beskućnici! Najavili su da će zbog svega što ih je snašlo i uslova u kojima se nalaze, stupiti u štrajk, da će napustiti takmičenje do ispunjenja klupskih obaveza i minimum uslova za za život i rad!

Ne tako davno, srpski mediji su na senzacionalistički način plasirali priču o nekadašnjem fudbaleru i istaknutom reprezentativcu Dejanu Govedarici, koji je nakon bogate karijere poželeo da svoju igračku fudbalsku priču okonča tamo odakle se vinuo na internacionalnu scenu i u sazvežđe nezaboravnih. Novosadska Vojvodina, treći klub u Srbiji, u to vreme je vođen od raznih "nejakih Uroša", koji su saznali kako se zovu tek kada su, po modelu proevropejaca, postali rukovodioci u najstarijem srpskom superligašu i jednom od najstarijih u našem fudbalu. Govedarica ih nije poznavao, sem pojedinih vođa navijača koji su činili skupštinsku većinu! Višemesečna dugovanja igračima i (ne)sposobnost uprave i čelnika da vode klub, doveli su do isključenja kuhinjskih šporeta u FK Vujadin Boškov, klubu u kome su fudbaleri prebivali! Tada je Govedarica jednog dana, na radost svojih pregladnelih drugova, doneo tovljenika! Svinjokoljska gozba i nekoilko dana hrane pomogli su igračima da prebrode najsramniju krizu u FK Vojvodina. A "nejaki Uroši", koje su predvodili politički predsednik Aleksandar Jeftić i kontroverzni direktor Cvetko Riđošić, i dalje su glumili značajne "autoritete". Agonija je prestala dolaskom u klub Ratka Buturovića, koji je veoma brzo napravio radikalne promene i konsolidovao Klub.

Pre samo godinu i po dana novosadski sportisti su najavljivali veliki protest zbog potcenjivanja sporta u budžetskoj raspodeli sredstava. Obećano neznatno povećanje mase sredstava amortizovalo je najavu svakodnevnih protesta. Podstrekači protesta su bili neki novi ljudi, koji su se predstavili kao Urbani pokret, organizacija koja brine o vrednostima Grada. Javnost je zatalasana, inicijatori protesta su se promovisali, a sportisti su ostali na nivou ispod nivoa i značaja koji su imali u Novom Sadu kada su Grad vodili oni koji su znali taj zanat i kada je nedrio velikane sporta koji su u kontinuitetu donosili hrpu odličja sa najvećih takmičenja. Već je prošlo deset godina, a za to vreme su održane dve Olimpijade, na kojima je Novi Sad imao samo ponekog predstavnika na najvećoj planetarnoj sportskoj smotri u periodu od četiri godine. Medalju sa Igara olimpijski grad Novi Sad će moći da vidi samo u Muzeju sporta, koji nema svoju postavku, ali ima eksponate prekrivene debelom prašinom i paučinom, ili u kućnoj arhivi vremešnih velikana jugoslovenskog sporta. Možda i negde na buvljaku, kao raritet koji su nekadašnji olimpijski šampioni, poput legendarnog bokserskog velikana Zvonka Vujina, u neko vreme pre nego se država smilovala i dodelila im "nacionalne penzije", morali budzašto da prodaju ne bi li se prehranili.

Siromaštvo naših vrhunskih klubova je sve naglašenija pojava. Po nekoliko meseci im se ne isplaćuju primanja. Očekivanja i zahtevi koji se pred njih postavljaju veliki su, a poštovanje je deklarativno, bez odgovarajuće naknade. "Poštuju" ih oni koji se uz njih promovišu i "stiču" ime i prezime koje ih svrstava među današnje "uglednike". Na osnovu toga dobijaju legitimitet kadrovika svega postojećeg, pa uz svetog pastira zabludelih ovaca kadruju i sportom u kome raspolažu svim parama na osnovu mandata koji su dobili od naroda na izborima! To je omiljena konstatacija i arogantni argument bez pokrića današnjih požutelih manda(rina)tara, ako neko pokuša da im se suprotstavi ili protivureči u gazdovanju haračlijskim parama!

 

Bez prava na pomirljivost

 

Ljudi koji su u raznim dresovima decenijama na čelu klubova ili saveza povinuju se takvoj samovolji. Čestiti misle da tako mora biti i da bez njih nema budućnosti za klub njihovih emocija. Proračunati pragmatski grade poziciju za neko drugo i bolje mesto, bliže vlasti i bez odgovornosti.

Sportski vlastodršci ne haju za život onih od kojih uzimaju i slepo drže poziciju koja im omogućuje međunarodnu afirmaciju i interes, okružujući se podanicima među kojima su na žalost i pojedine sportske veličine koje im garantuju bezbednost i lagodno vladanje. Ovi prvi su u klubovima i nose krst svoje nemoći u ime sportskih ideala i patriotskog zaveta da su poslednji bedem propasti kluba, oni koji uz svoje vreme žrtvuju ličnu imovinu i porodičnu stabilnost. One druge je u vrhunskim klubovima namestila vlast, ne čine ništa za Klub i služe vlastima kao sredstvo za manipulisanje, koje i na taj način kontrolišu tokove novca. Treći su najpogubniji za sport, jer sem sopstvenog interesa ne preduzimaju ono što bi morali da čine: da zaštite interese infrastrukture, dakle, klubova i članstva. Da stalno pritiskaju nadležne i zahtevaju od njih donošenje sistemskih rešenja i unapređenje položaja sporta. Svi oni bi morali da budu u istom frontu i zahtevaju od države da im omogući ambijent za normalan rad i život. Jednostavno, nemaju prava da se mire sa činjenicom da iz godine u godinu ide ista priča koja govori o propasti sporta, neposedovanju materijalne osnove i rekvizita, nedefinisanom svojinskom položaju, nepostojanju adekvatnog pravnog okvira u kome funkcioniše sport...

Nažalost, praksa pokazuje: kada prvi i drugi pokušaju da progovore, sportski autoriteti se isturaju ispred ovih trećih i guše inicijativu prvih i drugih. Ovih dana je na skupštini Odbojkaškog saveza Vojvodine bilo reči o finansijskim nedaćama klubova. Lokalne samouprave nemaju posebnu obavezu, ne umeju ili ne žele da podrže sport. Preduzetnici sve teže ulažu u klubove, posebno kada im njihova deca nisu više u klupskom pogonu. Tajkuni koji su u sportu, mahom su u fudbalu, gde privatizuju mlade talente na kojima zelenaše na sportskoj svetskoj pijaci. Troškovi takmičenja se ne smanjuju, uprkos nemaštini i zakonitosti kriznih procesa...

 

Ne valja tako ponizno...

 

Na pominjanje Odbojkaškog saveza Srbije, kao objektivno odgovornog za prilike u organizaciji, pobunio se predstavnik odbojkaškog kluba iz Kleka. Bio je to Vladimir Grbić, legenda ovog sporta, jedan od najboljih u istoriji odbojke. Umesto da kazuje o problemima kluba u kome predsednikuje, načinu njihovog rešavanja i mogućnostima prevazilaženja, Veliki Vladimir je održao besedu u svojstvu potpredsednika Odbojkaškog saveza Srbije sa zamrznutim mandatom, kako sam reče! Sa druge strane, oni prvi koji su brojčano dominirali na Skupštini OSV, slušali su ga kao da govori božanstvo - ne trepnuvši! Zaslužio je to Vladimir kao igrač koji je svojevremeno donosio radosti ovom narodu, uz najvrednije rezultate. Ali ne i za ono šta im je rekao. A počeo je rečima bezrazložne replike Peri Bogunoviću, predsedniku Udruženja odbojkaških klubova Vojvodine, ne pomenuvši mu ime: "Ja sam iz onog ozloglašenog Odbojkaškog saveza Srbije..." Rekao im je ništa - citirajući predsednika OSS, koga je pomenuo više puta nego reč odbojka. Taj citat glasi: "Moramo na pravi način..." (čuveni programski slogan Aleksandra Boričića), "...trebaju predsednici iz Odbojkaškog saveza Vojvodine da dođu kod gospodina Boričića...". I tako redom...

Prevideo je Vladimir da na Skupštini nije predstavljao Odbojkaški savez Srbije, koji, uzgred, nije niko napadao sem što su predstavnici klubova tražili smanjenje visokih sudijskih taksi i drugih izdataka za službena lica. Ali, postoji drugi problem u organizaciji, koja bi slobodno mogla da promeni naziv iz Odbojkaškog u Boričićev savez Srbije, jer naprosto svaka odbojkaška priča počinje sa: "...Bora kaže... Bora misli... šta kaže Bora... sačekajmo dok Bora ne dođe..." Ali o tome smo već pisali.

Taj problem se zove kukavičluk, poltronstvo i podaništvo. Sa diplomiranim manipulatorima koji ne biraju sredstva po cenu da zavedu i sportske ikone, usud koji nas prati slomiće se na na našoj sveopštoj budućnosti. Pa zašto bi sport bio zaobiđen?

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane