Eko-mafija

Spremaju nam nevidljive lance i kreditne kartice za disanje

 

Ostani đubre do kraja

 

Kriminal iz kanti za đubre doneo je već oko 20 milijardi evra. Superbogati đubretari su tako dali ideju i superđubradima od političara i idustrijalaca da i oni izvuku neku korist od ekologa, novih hipija - utopista koji brane planetu od zagađenja

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

 

 

Izraz eko-mafija potiče iz 1994. godine kada je italijansko udruženje Lagambijente tako okarakterisalo nove biznismene za reciklažu industrijskog otpada. Ta vrsta biznisa se rodila mnogo ranije, oko 1980. godine, kada su ekolozi nametnuli kroz zakone nove norme za čistoću čovekove okoline.

Dobro se zna da su organizatori i čelnici te eko-mafije napolitanska Kamora i još nekoliko italijanskih mafija. Oni se, doduše, legalno bave tretmanom otpada, ali ga ne tretiraju na legalan način. Zakopavaju ga ili pale po okolnim državama ili u samoj Italiji.

Mnoge siromašne zemlje istočne Europe, Afrike i Azije rade za bogatu eko-mafiju. Najbolji dokaz je bila jedna blic kontrola brodova u luci Antverpen kada je Svetska organizacija carine za samo nekoliko dana zaplenila 14 brodova sa zabranjenim otpadom.

Ova vrsta kriminala iz kanti za đubre donela je već oko 20 milijardi evra. Superbogati đubretari su tako dali ideju i superđubradima od političara i idustrijalaca da i oni izvuku neku korist od ekologa, novih hipija-utopista koji brane planetu od zagađenja. Tako je došlo i do sastanka u Kjotu i Kopenhagenu, tvrde pojedini novinari, kako u Francuskoj, tako naročito u Engleskoj, gde je sloboda štampe najmanje zagađena.

 

Nauka ili vicevi

Možda niste znali da je uporedo sa zvaničnom konferencijom u Kopenhagenu, održana i jedna mini-konferencija koja je trebalo da pruži mogućnost naučnicima da uporede svoja mišljenja o problemu zagrevanja planete. Naravno, o tome se veoma malo govorilo. Zato sam i pogledao šta pišu oni koji sumnjaju u iskrenost planetarnih patriota. Ako je jasno da ekolozi, pre svega, žele da svoje organizacije pretvore u jake političke partije, možda je manje sumnjivo šta žele zvanični političari i njihovi sponzori.

Profesor Henrik Svensmark, cenjeni danski fizičar, za katedrom mini-konferencije tvrdio je  da je zagrevanje planete delo Sunčeve aktivnosti, a ne ljudske. To nije nova teza, ali je zapostavljena od onih koji hoće da dokažu da smo svi krivi za to, pa i da se disanjem izbacuje izvesna količina ugljen-dioksida, a da ne govorimo o posledicama vojničkog pasulja ili prebranca. Koliko je tu ugljen-dioksida roknulo u atmosferu? 

Za gospodina Nils-Axel Mornera, geologa na univerzitetu u Stokholmu, ni porast nivoa mora nema veze sa klimom, koliko su to naduvali kvazispecijalisti. To se vidi golim okom na sedimentima obala, tvrdi on. Za profesora Cliffa Olliera, cenjenog geologa na univerzitetu Australije, ni topljenje leda na polovima nije dokaz zagrevanja atmosfere. Led se topi u vodi i to je stvar geotermije i vodenih struja, a ne vazduha. I tako redom. Za nekoliko sati sve teorije odoše u vodu. Ispade da su grip H1N1 i zagrevanje planete ista vrsta viceva.

Profesor Jan Plimer sa fakulteta u Adelaidi tvrdi da vulkani izbacuju više ugljen-dioksida nego celo čovečanstvo, zajedno sa sve kravama koje prde po livadama. Kada se ovome doda da je jedan od organizatora konferencije u prošlosti primio mito od kompanije Exxon Mobil, vidi se koliko je sati.

 

Dozvola za disanje na poene

Pravi cilj konferencije u Kopenhagenu bilo je određivanje jedne kvote za zagađivanje koja bi važila za celu planetu, a ne samo za Evropu. Engleski deputat Collin Challen je predložio specijalni porez za svakog pojedinca, u zavisnosti od količine ugljen-dioksida koju emituje. Drugim rečima, ovo je bio prvi korak ka jednoj kreditnoj kartici ugljenika sa poenima. Kao što postoje vozačke dozvole. Čim potrošite vašu kvotu struje, odoše dva poena. Skoknete avionom do Tivta i - još tri poena manje. Tako bi vlast svake zemlje dobila blanko ček i odrešene ruke da dreši kese kako joj odgovara. Neki bi dobili, siromašni bi sigurno izgubili i gaće.

Prosto rečeno, država je vrsta mafije i politika je najunosniji biznis. Princip novog poreza i ekstraprofita je đavolski smišljen još pre Kopenhagena, ali je ograničen na Evropu. Svaka država određuje količinu ugljen-dioksida koji pojedina instalacija ili mašina može da emituje, i stanje se proverava svake godine. Tada se dele dobri i loši poeni globalno, pa se trguje individualno da se otkupi pravo na malo više gasa ili prodaje nezagađeno. Svako ima pravo da proda ili otkupi deo kvote bilo koje druge instalacije ili države u Evropi da bi se podmirile potrebe proizvodnje ili podmitio onaj koji treba da štedi. 

Po prostoj računici Ane Pearson iz organizacije Sandbag, jedan milijarder kao što je, na primer, Lakshmi Mittal, najbogatiji industrijalac Engleske težak 32 milijarde dolara, ne bi platio ni centa, već bi, naprotiv, u povratku zamene kvota dobio još 2 miliona funti. Firma Sandbag, koja je specijalista za računanje kvote, izračunala je da će do 2012 godine firma Arcelor Mittal zaraditi milijardu funti bez trunke znoja. Samo zahvaljujući zameni kvote. Evropa je odredila da se kvota Arcelor Mittala, kao i mnogih drugih prljavih proizvođača, oslobodi na neko vreme takse ugljenika i da se kvota pretvori u sistem proizvodnje besplatnih suproizvoda, kako su oni to definisali. Obrazložili su takođe da ljudi treba od nečeg da žive i da velike firme moraju biti spasene.

Sasvim normalno i lepo od Evrope. Fabrikant koji je baziran u Luksemburgu, u znak zahvalnosti za fiskalni poklon, odlučio je da smanji zagađenja i otpusti 10.000 radnika. Jednim udarcem dve milijarde u kešu i 10.000 plata manje svakog meseca!

 

Plati pa zagađuj

Da nešto nije u redu sa kvotama i njihovom zamenom prvi je javno primetio Robi Wainwright, direktor policije za finansijski kriminal Engleske. On je nedavno rekao da je sistem zamene kvota u opasnosti jer je izvor finansijskog kriminala na visokom nivou. Sistem koji su profiteri smislili liči na sistem špekulacije na berzi. Kupiš kredit ugljen-dioksid u zemlji koja ima mali porez na ekstraprofit ili dobijenu vrednost, i prodaš je u Francuskoj ili Engleskoj, na primer, i to po lokalnoj ceni, naravno. Razliku staviš u džep, opet naravno. Sve je legalno, a planeta nema od toga ništa.

Do sada je ova praksa donela biznismenima zagađenog vazduha preko šest milijardi evra, i to crne love, u gotovo svim zemljama Zapada - Engleskoj, Francuskoj, Španiji, Holandiji i Danskoj. U pojedinim zemljama je čak 90 odsto trgovine kvotama u rukama nove eko-mafije,  tvrdi portparol Europola.

Postavlja se pitanje kako je sve to moguće u demokratskim zemljama? Teza je uvek ista: korupcija, brate, lova buši i planetu ako treba. Jer da bi sve ovo moglo da se zrihta i ostvari, zvanični političari i predstavnici država ne mogu biti beli k'o sneg. Mora da su malo sivi, bar po kragnama ili rukavima. U Kopenhagenu i pre njega, a i danas, Danci se služe podacima koje su falsifikovali sumnjivi naučnici - savetnici odgovornih vlasti. Za političare je stvar jasna. Njima kao da je najvažnije da oporezuju građane i skinu ljudima kožu ne bi li uterali pare u kase. Zato su sva suprotna mišljenja ostalih naučnika bila odbacivana kao neodgovorna.

Ohrabreni uspehom pljačke u Evropi, političari su pokušali da sistem nametnu celoj zemaljskoj kugli. Najpre fabrikama, a kasnije i pojedincima. Ako je sve ovo tačno, kao što tvrde neki naučnici a ne ja, onda je ovo jedan totalitarni puč i satanistička zavera protiv čovečanstva, kako tvrdi i Mark Mazor, novinar koji je nedavno objavio veliki članak o ovoj temi u časopisu Money Week. Svet koji nam eko-mafijaši spremaju, jednostavan je koliko i poguban. S jedne strane ostaće sretno rođeni, a na drugoj jaka eko-mafija. Ovce za šišanje pasu u sredini. Vi, vaša deca, ja, moji prijatelji i još šest milijardi ostalih jedinki velikog stada koje nazivamo čovečanstvo, nemamo nikakve šanse da išta promenimo u sistemu mafija koje nama dominiraju. Možemo ipak da zablejimo, bar u jednim novinama, i kažemo ono što niko neće da vam kaže: oni nas preziru i spremaju nam nevidljive lance i kredit-kartice za disanje.

 

 

 

 

 

Engleski deputat Collin Challen predložio je specijalni porez za svakog pojedinca, u zavisnosti od količine ugljen-dioksida koju emituje. Drugim rečima, ovo je bio prvi korak ka jednoj kreditnoj kartici ugljenika sa poenima.

 

 

 

Dobro se zna da su organizatori i čelnici te eko-mafije napolitanska Kamora i još nekoliko italijanskih mafija. Oni se, doduše, legalno bave tretmanom otpada, ali ga ne tretiraju na legalan način.