Natrag

Likovi i senke

Likovi i senke

 

Kad magarac rikne kao lav

 

Nikola Vlahović

 

 

Veliki ruski pripovedač Anton Pavlovič Čehov izgradio je u svojim delima univerzalni profil tragikomičnog malog čoveka, i takav lik nepogrešivo smestio u ono što savremeni teoretičari opšte prakse zovu fenomenom glupih situacija.

Ovih dana je jedan takav čehovljevski lik našeg podneblja doživeo munjeviti uspon i još brži pad. Ono prvo mu je priredila firma za koju radi (kompanija Blic), a ono drugo je on sam odabrao kako bi se na trenutak izdigao iznad ružne stvarnosti.

Čovek o kome je ovde reč, novinar Srđan Radulović, nakon višegodišnje profesionalne anonimnosti, doživeo je da vidi i zvezde i blato u najkraćem mogućem roku.

Uprkos tome što je svojim realnim kreativnim kapacitetom zauzimao jedva vidno mesto na mapi čaršijskih informativnih punktova, Srđan Radulović, čovek koji je karijeru svojevremeno počeo kao urednik satirične rubrike u studentskoj štampi, i sam je postao žrtva jedne satire. Bolje reći basne.

Sve je počelo kad ga je kompanija Blic, u kojoj je inače zaposlen, poslala u veliku misiju, da bude glavni urednik NIN-a, najčuvenijeg nedeljnika svih naših pokojnih domovina.

Radulović, kao i svaki mali čovek koga sila nečista izvuče na svetla pozornice, osetio je i važnost trenutka i važnost sopstvene uloge. Počeo je da govori o NIN-u kao instituciji, ljutio se što je izbor patrijarha važniji od godišnjice novina sa tradicijom.

Nažalost, mada to Raduloviću nisu rekli, NIN je neformalno sahranjen još ranih devedesetih, kad ga je bes bračnog para Marković-Milošević isterao iz sastava novinske kuće Politika. Akciju upokojenja vodio je najbolji drug prve drugarice Aleksandar Tijanić, koji je ceo događaj opisao kao "spasavanje NIN-a". Tog dana, u večernjim satima, ožalošćena redakcija popila je piće u bašti restorana Pod lipom, za pokoj duše ove, nekada slavne, novine.

Demokratska decenija dovela je kupce iz kompanije Blic u NIN. A oni Srđana Radulovića.

U veri da je NIN i dalje institucija kao i u vreme Titovog socijalizma, Radulović odlučuje da prvi put progovori jezikom brutalne istine pa objavljuje tekst pod naslovom "Tadićeva demagoška arbitraža", u kome jedna NIN-ova autorka govori kako je "nedostojno da se predsednik države izjašnjava u vezi sa kirijom za stan jednog činovnika".

Bila je tu i slika predsednika i slika činovnikainovnice) Zorice Tomić sa ispruženom nogom i zabačenom glavom. U istom broju, povređen je i "lik Vuka Jeremića", službenog impresarija činovnice Tomić.

Bio je to dan kad je "magarac riknuo kao lav". Iako beskrajno odan stvorenom kultu predsednika, taj ga je kult skupo koštao. Radulović daje ostavku ili su mu je dali. Kraj basne o lavu i magarcu ne govori o tome, ali, u Srbiji je zabranjeno rikanje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane